Vesti

U prisustvu članova porodice, prijatelja i kolega, u četvrtak 25. februara na Velikoj sceni održana je komemoracija povodom smrti tenora Zvonimira Krnetića 1930-2106), nekadašnjeg prvaka Opere Narodnog pozorišta (NP) u Beogradu i dugogodišnjeg profesora na Fakultetu muzičke umetnosti.
Pročitavši delove iz Krnetićeve bogate biografije, v.d. upravnika NP Dejan Savić istakao je da je proslavljeni tenor pripadao onoj grupi velikana naše operske scene koji su „sebe utkali u Nacionalni teatar“.
- Njegovo Narodno pozorište sigurno neće i ne može da ga zaboravi. U danima koji su pred nama, naći ćemo način da njegov lik, delo i ime trajno budu ugrađeni u istoriju i da budu jedan od kamena temeljaca, kao što to i jesu, ne samo naše Opere, nego i celokupnog Narodnog pozorišta. Za sve što je učinio, neka mu je hvala i večna mu slava – poručio je Savić.  
Krnetićeva koleginica i bliska prijateljica - primadona Radmila Bakočević, vidno potresena i sa suzama u očima, podsetila je prisutne na neke od njihovih brojnih zajedničkih nastupa, ali i na privatna druženja van scene.
- Zvonko je od sada samo fizički odsutan, ali svima koji smo ga poznavali, uvek će biti u našim srcima. Hvala mu za sve. Srećna sam što sam, jednog tako divnog čoveka, imala kao saradnika i prijatelja – rekla je gospođa Bakočević.
Poznati operski umetnik, bariton Nikola Mijailović podsetio je da je Krnetić, zahvaljujući izuzetnoj vokalnoj tehnici, mogao bez problema da „pokriva kompletan tenorski fah“.
Prema njegovom mišljenju, do današnjeg dana ostao je neprevaziđen kao glavni protagonista verističke opere „Andre Šenije“ Umberta Đordana.
- Svežina glasa, izvanredna dikcija, izjednačenost registara, ali iznad svega prava italijanska fraza koja je svojstvena samo najvećim pevačima, bili su primer vrhunskog pevanja koje ga je krasilo sve do povlačenja sa operske scene, nakon višedecenijske karijere. Svi koji smo u pevačkom smislu stasavali uz njegove predstave, zahvalni smo mu što nam je postavio visoke standarde na kojima smo kasnije radili na sebi. Pored toga što je bio veliki pevač, Zvonimir Krnetić je bio i veliki čovek. Ta veličina se, između ostalog, ogledala i u njegovoj skromnosti. I pored impozantnog repertoara i statusa vodećeg tenora svih operskih Kuća u bivšoj Jugoslaviji, ali i u inostranstvu, on sebe nikada nije stavljao u prvi plan... Ostaće svima u sećanju kao pravi zaljubljenik u muziku koji je ceo svoj život posvetio operskoj umetnosti. Nek mu je večna slava -  kazao je Mijailović.
Dramska umetnica Elizabeta Đorevska, supruga Krnetićevog sina Vladimira, pročitala je „divnu, toplu priču o Zvonku“ koju je na Facebook-u objavio sin operske pevačice Ljiljane Molnar Talajić. U njemu, na veoma emotivan način, Dalibor Talajić opisuje neke od nezaboravnih trenutka koji su se dešavali tokom „najleših leta“ koja su Krnetić i njegova koleginica Ljiljana, sa svojim porodicama, provodili u malom primorskom mestu Tribunju, kod Šibenika.
Solistkinja Opere NP i nekadašnja Krnetićeva studentkinja Tamara Nikezić istakla je da je on, za sve njih, „bio više od profesora – bili ste nam i prijatelj i roditelj“.
- Sa vama i vašom porodicom smo delili i dobro i loše. Pre svega ste nas učili da volimo svoj poziv, da se borimo za njega... Imali ste i strpljenja i smirenja, za sve nas. Bili ste veliki čovek, umetnik, profesor, dobar suprug i otac. Sticajem okolnosti, govorim u ime svih onih kojima ste nekada predavali i koji će vas zauvek voleti i poštovati. Ponosno ću izgovarati vaše ime, vi ste ličnost ne samo moje biografije, već i mog celokupnog života. S dubokim naklonom, neka vam je večna slava i hvala – rekla je Nikezićeva.
Ispraćaj za kremaciju biće obavljen u petak 26. februara u 12,00 na Novom groblju u Beogradu.
Krnetić je rođen u Beogradu 6. novembra 1930. godine.
Posle završene srednje muzičke škole „Mokranjac“, diplomirao je na odseku solo pevanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1960. godine u klasi prof. Jelke Stamatović.
Nakon toga dobija stipendiju Sekretarijata za kulturu i provodi godinu dana na konzervatorijumu „Benedetto Marcello“ u Veneciji u klasi prof. Paola Bononija.
Po povratku u Beograd, takođe na Muzikoj akademiji, završava postdiplomske studije u klasi prof. Zdenke Zikove.
Još u toku studija, 1958. godine, primljen je za člana Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.
Dobitnik je mnogih značajnih priznanja - Orden sa zlatnim vencem, Nagrada Udruženja muzičkih umetnika Srbije 1980. za ulogu – Andrea Šenijea (jedna od najtežih rola tenorskog faha), Nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu za uspešno ostvarene uloge u operama Ernani i Toska...
Snimio je više ploča sa operskim arijama, solo i napolitanskim pesmama.
Na matičnoj sceni ostvario je nezaboravne uloge u operama „Travijata“ (Alfred Žermon), „Seviljski berberin“ (Grof Almaviva), „Madam Baterflaj“ (F. B. Pinkerton), „Hofmanove priče“ (Hofman), „Boemi“ (Rodolfo), „Koštana“ (Stojan), „Faust“ (Faust) „Aida“ (Radames), „Verter“ (Verter), „Karmen“ (Don Hoze), "Toska" (Kavaradosi), "Aida" (Radames), "Kavalerija rustikana" (Turidu), "Rigoleto" (Vojvoda od Mantove)... kojima je stekao priznanja kritike, ali i veliku naklonost publike.
Kao nezamenljivi tenor, gostovao je sa Operom Narodnog pozorišta širom Evrope u ulogama predstava: Knez Igor, Evgenije Onjegin, Prodana nevesta, Faust, Ernani, Boris Godunov, Hovanščina...
Samostalno je gostovao na svim značajnijim operskim scenama u: Nici, Parizu, Atini, Solunu (Rigoleto, Evgenije Onjegin), Pragu, Gracu, Luksemburgu, Teheranu, Bratislavi, Bukureštu, Sofiji, Odesi, Kijevu, Vilnusu, Alma Ati, Moskvi, Torinu...
Posle  dvadesetogodišnjeg iskustva na operskoj sceni i koncertnom podijumu, Krnetić je, iako je tada bio relativno mlad, počeo da se bavi i pedagogijom gde je, takođe, ostvario veoma značajne rezultate.
Krnetić je preminuo 18. februara u 86. godini u Beogradu.
M.B.