Vesti

Narodno pozorište proslavilo je u četvrtak 20. januara krsnu slavu - Svetog Jovana Krstitelja, u prisustvu članova sva tri ansambla i brojnih gostiju.

Obred osvećenja i sečenja slavskog kolača obavili su protojerej stavrofor Petar Lukić, starešina beogradske Saborne crkve i jerej Vladimir Vranić, uz sasluženje Hora Narodnog pozorišta i dirigenta Đorđa Stankovića, a domaćin slave bila je Ružica Petrović Dedijer iz hotela “IN”.
Obraćajući se prisutnima, protojerej Lukić se zahvalio upravi Nacionalnog teatra na gostoprimstvu ukazanom 14. januara prilikom Novogodišnjeg koncerta Saborne crkve, a domaćinima iz hotela “IN” je čestitao na “domaćinskim postupcima i ljubavi”.
Svim zaposlenim u Narodnom pozorištu i njihovim porodicama, Lukić je “od srca” čestitao slavu i poželeo im da ih Sveti Jovan “ukrepi u zdravlju, sreći, radosti i onome što želite svakome”.
- Neka vas Gospod sve blagoslovi. Živeli i zdravi bili na Mnogaja ljeta” – poručio je Petar Lukić.
Gospođa Petrović Dedijer, takođe, je čestitala slavu svim zaposlenima i poželela im da još dugo godina u zdravlju i veselju slave i nižu uspehe.
- Ispred “IN” hotela od srca se zahvaljujem što ste nam omogućili da budemo domaćini slave Narodnog pozorišta, institucije od nacionalnog značaja, i dali nam tu privililegiju da budemo danas sa vama. Mnogo vam hvala. Neka nas Bog sve čuva. Srećno! – naglasila je Ružica Petrović Dedijer.
Podsećajući da je Sveti Jovan zaštitnik drevnog hrama kulture, najznačajnijeg u Srbiji, upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović je istakao da se Jovandan slavi već devet godina zaredom i izrazio nadu “da je ono nesrećno vreme dugogodišnjeg duhovnog posta daleko iza nas”.
- Slava je jedan od najlepših običaja u Srba, bogougodni događaj koji nas miri sa korenima, približava Bogu, događaj koji okuplja porodicu i prijatelje u vreme kada se oštrice tupe, one koje se i u najharmoničnijim kućama pojave. Slava je prilika da se setimo perioda iza nas, uspeha i svih naših zajedničkih pregnuća o kojima smo u nakoliko navrata već govorili, na Danu pozorišta i na susretima sa novinarima. No, u domaćinskim kućama, ovaj dan je prilika da progovorimo o tome šta su naši zadaci u godini koja nas očekuje. Oni su brojni, nose izazove za koje smo, siguran sam, ove godine spremniji no prošle, a čini mi se da je moguće sve te zadatke sublimirati u veliku želju da se još više posvetimo poslu. Naše Narodno pozorište je taj posvećenički odnos prema radu zaslužilo svojom dugom istorijom unošenja radosti i mudrosti u srca i glave publike, a mi moramo imati svest o tome da taj Teatar možemo da zaslužimo samo ukoliko se prema njemu odnosimo kao prema svojoj kući, jer ovo pozorište je, na simboličnom planu, naša crkva, ona koja nam hrani porodice – rekao je Đurović.
Prema njegovom mišljenju, nema boljeg dokaza da smo ušli u novu eru pomirenja, od toga što živimo u vreme kad su i teatar i crkva našli zajednički jezik.
- Dug je to bio put, u kojem su čak i neki velikani božje misli, poput, na primer, Svetog Teofana Zatvornika, o dejstvu pozorišta na čoveka mislili rđavo. Ipak, i pored mnogih iskušenja, nesporno je da su liturgijske drame, misterije i moraliteti, te prve prave spone crkve i pozorišta, utrle put današnjoj harmoniji. A danas čovek živi u vremenu kada mu prebrza stvarnost retko daje vremena da zastane, da se zamisli nad sobom i svetom, a naročito nad vrednostima sopstvenog i kolektivnog duha, pa se on instinktivno vraća starim utočištima – naglasio je on i ukazao da se crkva i teatar, kao dva utočišta duha savremenog čoveka 21. veka, susreću na zajedničkom zadatku očuvanja tradicije našeg naroda.
- A zna se da bez tradicije nema ni naroda – ocenio je upravik Narodnog pozorišta i kazao da ga posebno raduje što su sa zaposlenima “na našoj Slavi” i mnogobrojni prijatelji bez kojih Nacionalni teatar ne bi bio ono što jeste, a to je “stabilna Kuća u kojoj radi puno uspešnih ljudi koji prirodno i sarađuju sa uspešnima”.
- I ovom prilikom im se zahvaljujem što su sa nama na svaki mogući način i u svim trenucima kada su nam prijatelji neophodni. Bez prijatelja život bi bio besmislen. A život proveden u besmislu ne otvara rajska vrata – dodao je Đurović.
M.B.