Vesti

Ansambl Opere Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada gostovaće 26. maja (19,30) na Velikoj sceri sa koncertnim izvođenjem dela savremenog domaćeg kompozitora Stevana Divjakovića „Vladimir i Kosara“.
Pod dirigentskom upravom maestra Mikice Jevtića, nastupiće Saša Petrović, tenor (Vladimir, dukljanski kralj), Danijela Jovanović, sopran (Kosara, Samuilova kći), Nebojša Babić, bariton (Vladislav, sinovac Samuilov), Vasa Stajkić, bariton (Samuil, bugarski kralj), Željko R. Andrić, bariton (Radovan, Vladimirov prijatelj), Violeta Srećković, mecosopran (Mara, Kosarina prijateljica) i Goran Krneta, bas (David, bugarski arhiepiskop).
Hor priprema Vesna Kesić Krsmanović, režijsku postavku Katarina Mateović Tasić, a koncertmajstori su Vladimir Ćuković i Sergej Šapovalov.
Koncertno praizvođenje ove opere održano je nedavno, 18. marta, na Sceni Srpskog narodnog pozorišta „Jovan Đorđević“, u okviru velikog jubileja za Operu SNP-a - 120 godina od prvih operskih predstava u Novom Sadu i 70 godina obnovljene Opere i neprekidnog rada.
Novosadski kompozitor Divjaković priredio je i libreto, prema libretima „Vladimir i Kosara“ Petra Preradovića i Miodraga Milanovića i tragediji „Vladislav“ Jovana Sterije Popovića.
Prema istorijskim izvorima (Letopis popa Dukljanina), knez Vladimir je vladao Dukljom, ali je u ratu protiv bugarskog kralja Samuila 998. godine, utamničen i odveden u Prespu, Samuilov dvor. Tu se razvila ljubav između otmenog sužnja i Kosare, Samuilove kćeri, koja je od oca izmolila pristanak da se uda za Vladimira. Kao carevom zetu, Vladimiru je vraćeno upravaljanje Dukljom i pridodate još neke oblasti u Albaniji. Međutim, novi bugarski car Jovan Vladislav, Samuilov sinovac i potajni pretendent na presto i Kosarinu ruku, na prevaru je domamio Vladimira u Prespu, utamničio ga i pogubio 22. maja 1016. Na mestu gde mu je odrubljena glava događala su se mnoga čuda, što je privlačilo hodočasnike. To je, kako se veruje, uticalo da car Vladislav dozvoli Kosari da prenese telo svoga muža i sahrani ga u Krajini na Skadarskom jezeru, u crkvi Prečiste Bogorodice Krajinske. To je bio manastir u kome je Kosara provela svoje poslednje dane kao monahinja Teodora. Kada je sklopila oči, bila je, po sopstvenoj želji, sahranjena podno nogu svoga muža.
To nije samo priča o ljubavi i ratničkim podvizima jednog kneza. To je pesma o ljubavi između Vladimira i Kosare, njihovoj patnji i bolu, kojom su se od ranog srednjovekovnog perioda srpske usmene i pisane tradicije i docnije, inspirisali i otrgli je od zaborava pisci žitija, istoričari, umetnici, književnici i vladari.
M.B.

 

VLADIMIR I KOSARA

Sadržaj

 

PRVI ČIN

Scena prva

Gluvo je doba noći. Dukljani pod okriljem tame dolaze da izbave Vladimira, svoga voljenog kralja, iz bugarskog zatočeništva u Prespi. Približavajući se odlučno tamnici, čuju Vladimirovu pesmu kojom on veliča svoju ljubav prema bugarskoj princezi Kosari. Zbunjeni su saznanjem da njihovom kralju zatočeništvo mrsko nije jer ga je ono sjedinilo s voljenom. Vladimirov odani prijatelj Radovan podseća vojsku na kraljevo junaštvo koje je potrebno pokorenom narodu Duklje. Uto se začu kako se neko približava tamnici i kraljevi tajni posetioci se sakriše da vide ko dolazi.

Saznavši da neko tajno posećuje Vladimira, Vladislav (Samuilov sinovac i potajni pretendent na presto i Kosarinu ruku) dolazi sa stražom da otkrije ko to, obavijen velom noći, obilazi zatočenog dukljanskog kralja. Njegovo iznenađenje je veliko, kada otkrije da je to Kosara koja dolazi sa svojom vernom sluškinjom Marom. Ništa manje nije iznenađena ni Kosara kada shvati da je njena tajna otkrivena. Vidno je ogorčena zbog iznenadnog susreta i otvoreno pokazuje svoju netrpeljivost prema Vladislavu koji joj, uprkos njenom gnušanju, izjavljuje ljubav. Na Kosarino odbijanje Vladislav odgovara pretnjom da će je razotkriti kod oca, cara Samuila. Ne bojeći se njegovih reči, Kosara priznaje svoju ljubav i hrabro izjavljuje da će i sama sve reći svome ocu. Vladislav, svejedno, ostaje neumoljiv i preti da će on na posletku biti njen muž, ali ni Kosara ne posustaje pod njegovim zlokobnim pretnjama.

Radovan, koji se sa Dukljanima pojavljuje iz tame, prekida njihovu prepirku i preti prestrašenom Vladislavu da će svi stradati ako ne oslobodi Vladimira. Kosara, hrabro istupivši pred Radovana i Dukljane, priznaje svoju ljubav prema Vladimiru pred svima i šalje Maru da ga dovede iz tamnice. Vladislav ovu njenu odluku doživljava kao uvredu, dok Dukljani ushićeno očekuju dolazak svog kralja.

Vladimir, očekujući samo Kosaru, iznenađen je prisustvom mnoštva ljudi. Radovan predlaže da njegovu slobodu zamene za slobodu Vladislavljevu, Kosarinu i Marinu. Međutim, mudri Vladimir ne pristaje na to jer je svestan Samuilove nadmoći i njegove užasne odmazde koja bi nakon toga usledila. Umesto bekstva, predlaže da svi zaborave događaje od te noći i da se raziđu svako svome domu, što i bi učinjeno – Vladislav prihvata da se sve zataška, Kosara odlazi u očev dvor, a Dukljani se nevoljno vraćaju bez svoga kralja.

Scena druga

Car Samuil sedi sam u svome dvoru mučen starošću i nesanicom i ophrvan bolom jer nema muškog naslednika. Kosara ga sluša iz prikrajka i, uplašena njegovim lošim psihičkim stanjem, nežno mu se obraća. U dirljivom duetu oca i kćeri, priznaje mu da voli Vladimira i traži dozvolu da bude njegova jer joj u suprotnom nema života. Samuil, iako isprva iznenađen vešću koju je čuo, obećava da će osloboditi sve roblje, i Vladimira s njima. Pored toga, uz Kosarinu ruku vratiće mu i kraljevstvo da njih dvoje zajedno vladaju Dukljom. Važna vest i odluka dodatno su iscrple ostarelog cara i zajedno s presrećnom Kosarom povlači se na počinak.

 

DRUGI ČIN

Scena prva

U drugom činu radnja se premešta na Vladimirov dvor, na obroncima Rumije u okolini Bara (istorijski, Vladimirov dvor nalazio se u okolini Skadra). Vladimir i Kosara vladaju pravedno i omiljeni su među narodom. U toku je veselje gde učestvuje mnoštvo sveta koji igra za zaljubljeni mladi kraljevski par. Veselje prekida Radovan donoseći vest da neko dolazi.

Na scenu sa grupom sveštenika stupa arhiepiskop David koji donosi tužne vesti – umro je stari car Samuil. On prenosi i Vladislavljev poziv Vladimiru da dođe u Prespu i oda poslednju počast preminulom caru. Budući da je uspostavljena nova vlast, valja i o granicama razgovarati. Kosari se ovaj poziv ne dopada jer sluti Vladislavljevu prevaru. Arhiepiskop ih uverava da nikakve opasnosti nema, a kao potvrdu svojih reči pokazuje krst nad kojim se Vladislav zakleo i koji je poslao Vladimiru. Uprkos Kosarinim nepoljuljanim sumnjama, Vladimir pristaje da se ide u Bugarsku.

Scena druga

Radnja se vraća u Prespu, u Crkvu Svete Bogorodice gde je izloženo Samuilovo telo. Na ovom svetom mestu Vladislav otkriva svoje namere prema Vladimiru, kao i to da ubiti čoveka njemu ne predstavlja ništa. Po svom dolasku, Vladimir i Kosara, jedva da su se poklonili odru, a Vladislav ih obaveštava da samo jedan može sahraniti cara – on ili Vladimir – i naređuje Vladimirovo pogubljenje. Arhiepiskopovo opominjanje na zakletvu je uzaludno jer Vladislav svesno gazi veru, kao i Kosarino preklinjanje. Nakon što su Vladimir i Radovan odvedeni, Kosara se povlači u manastir gde će do kraja života zamonašena tugovati za svojim Vladimirom.

Nakon zverskih dela koja je počinio, Vladislav progonjen noćnim morama (očigledno mučen savešću) počinje da gubi razum. Tumara dvorom halucinirajući i pričajući sa samim sobom. U jednom takvom nastupu izjavljuje da je odgovoran ne samo za Vladimirovu smrt nego i Samuilovu, što se dalo naslutiti, ali i za smrt Samuilovog sina (otud velika tuga careva za muškim porodom). U jednom od retkih lucidnih trenutaka moli sve majke koje je u crno zavio, pa i svoju, da mu oproste, ne znajući više u šta se to, u žudnji za vlašću, pretvorio.

Detaljnije informacije o operi „Vladimir i Kosara“ možete pogledati OVDE