30
нов
2019
Нед

Премијера Пучинијеве опере "Манон Леско" 26. фебруара на Великој сцени

Оперски ансамбл Народног позоришта у Београду, већ извесно време спрема познато дело Ђакома Пучинија „Манон Леско“, а премијера је планирана за 26. фебруар на Великој сцени.

Биће то, тек, друга поставка ове опере у четири чина у нашем националном театру -  први и једини пут премијерно је изведена 5. маја 1967. године под диргентском управом Нина Веркија из Италије и у режији Сержа Вафијадиса из Француске.

Насловну ролу певала је Радмила Бакочевић, а у великом ансамблу улоге су остварили и Никола Митић (Леско, наредник), Ангело Лафорезе к.г. (Витез де Грије), Александар Веселиновић (Жерон де Равоар), Драго Старц (Едмондо), Владимир Поповић (Гостионичар), Никола Јанчић (Учитељ играња), Олга Милошевић Лачковић (Музичар), Иван Мургашки (Наредник страже), Владета Димитријевић (Официр на броду), Миливоје Петровић (Фењерџија) и Живорад Митровић (Власуљар).

Нову поставку спрема италијански редитељ Пјер Франческо Маестрини, за диригентским пултом биће његов земљак Стефано Романи (Ђорђе Павловић/ Зорица Митев Војновић), а у подели су Јасмина Трумбеташ Петровић/ Ана Рупчић/ Сања Керкез (Манон Леско), Владимир Андрић/ Вук Зекић/ Небојша Бабић к.г. (Леско, наредник), Јанко Синадиновић/ Дејан Максимовић/ Никола Китановски к.г. (Витез де Грије), Драгољуб Бајић/ Вук Матић/ Александар Стаматовић/ Михаило Шљивић (Жерон де Равоар), Свето Кастратовић/ Вук Радоњић/ Милан Обрадовић (Гостионичар), Синиша Радин/ Милан Панић (Едмондо), Ивана Живадиновић/ Наташа Рашић (Певачица), Дарко Ђорђевић/ Милан Панић/ Синиша Радин (Учитељ играња), Михаило Оташевић/ Синиша Радин (Градски осветљивач), Михаило Шљивић/ Милан Обрадовић (Наредник/ Капетан брода)...

Костимограф је Лука Дал Алпи, к. г., а сценограф Хуан Гуљермо Нова, к. г.

Представа се ради у копродукцији са Опером и театром Мадленианум у којем ће 29. фебруара бити одржана друга премијера.

Иначе, Пучини је ову оперу, после вишеструких измена текстуалног предлошка, као и самих либретиста (Леонкавало, Прага, Олива, Илика, Ђакоза и Рикорди), завршио у октобру 1892. године. Због идентичности са Маснеовом опером „Манон“, славни италијански композитор наслов је дефинисао као „Манон Леско“.

Прича је заснована на истоименом роману Опата Превоа, a композитор нам приказује жену која има све, али то губи јер није способна да се држи било чега. Слично својој хероини, и сам Пучини је тако живео и не једном у животу идентификовао се са својим јунацима. Заплет настаје у тренутку када Манон, на путу за самостан, упознаје витеза Де Гријеа у кога се заљубљује, а потом и бежи са њим... Ипак, већ у другом чину, она живи са богатим Жеронтом, присећајући се срећног, али скромног живота са Де Гријеом. Међутим, када се поново сусретну, љубавници се одлучују на нови бег, али Манон са собом узима и драгуље које је добила на поклон. Жеронт доводи гарду која хапси Манон због покушаја крађе. Док у Авру чека депортацију за Америку, Леско покушава да ослободи сестру. Kада план пропадне, њој се придружује Де Грије и они заједно одлазе на нови континент. У пустињи, у близини Њу Орлеанса, двоје љубавника су поново у бегу, јер Манон прогања син француског гувернера. Она је исцрпљена и налази се на ивици снаге. Док Де Грије тражи где да преноће, она пева свој потресни ламент Сола, пердута, абандоната. Де Грије се појављује исувише касно и Манон умире на његовим рукама.

Праизведба је одржана у Театро Ређо у Торину, 1. фебруара 1893. године. Опера је примљена са великим одушевљењем и означила је почетак Пучинијеве светске славе.
М.Б.