ГЛУМАЦ ПАВЛЕ МИНЧИЋ КРЕМИРАН НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ

Глумац Народног позоришта у Београду Павле Минчић кремиран је у четвртак 29. јануара на Новом гробљу у Београду.
Истог дана, у преподневним часовима, на Великој сцени одржана је комеморација којој су присуствовали чланови породице, пријатељи, колеге и сарадници тог драмског уметника.
Прочитавши Минчићеву биографију, в.д. управника Дејан Савић оценио је да је у њу уврштен “један дугачак, плодан и надасве успешан живот, једног скромног човека, сјајног глумца и уметника чије димензије су знатно надилазиле оно што је он сам о себи мислио”.
- Паја је био једна личност која, како се то данас популарно каже, имала ренесансни профил. Био је изванредан, школован глумац и уметник који је подједнако био добар у свим жанровима, без обзира на то што га је већина од нас запамтила, превасходно, по комичним улогама - рекао је Савић и нагласио да је Минчић иза себе оставио много тога.
- Оставио је дивну породицу и бескрајно много значајних и великих улога. Оставио је себе као узор једног човека који се потпуно оптимистички, ведро и нештедимице давао публици и пријатељима и свима онима који су хтели да га чују. Било је ту много паметних ствари за чути, оне озбиљне, а једноставне животне филозофије коју је он, уз клавир, кроз своје сонгове, кроз своју импровизацију на лицу места, умео да каже. Хтео је да се од њега опростимо реченицом: “Свратио је кроз живот, и отрчао даље”. Мени је жао што сам ја морао да кажем ту реченицу - рекао је, кроз сузе, Савић и додао: “Хвала му за све што је учинио за нас и Народно позориште. Нека му је вечна слава.”
Позната драмска и прозна списатељица, редитељка и некадашња управница Народног позоришта Вида Огњеновић истакла је да је Минчић “био глумачко изненађење за једну прилично шаблонизирану позоришну хијерархију.
- Сав у ритму, маштовит, без позе, жељан игре, занимљиве појаве, на јуриш је заузео сцене, освојио гледалишта и својим начином раздрмао уходани извођачки правац. У позориште, навикло на тешке глумачке наступе где се глума упорно такмичила са животном истином, увео је иронични отклон, а мирноћу у комички израз који није био обично засмејавање, већ вешто изведена мисаона провокација - рекла је госпођа Огњеновић и указала да је Минчић био чудна комбинација Чарли Чаплина и Френка Синатре.
- Образован, и даровит музичар, вичан драматургији и режији, Минчић је у својој глумачкој личности спајао многе дарове и све их користио на прави начин. Критика је то потврдила, овенчан је букетима награда, а публика, коју је он сматрао стубом - држачем позоришта, била је на његовој страни без узмака. Без обзира на све те салве аплауза, и заслужене похвале критичара, до свог задњег позоришног дана, баш као, верујем и први пут, чекао је дизање завесе, једва савладавајући дивну, племениту, скоро дечачку трему, забринут за исход своје игре и целе представе. Ево, отишао је у вечну представу, и трема је тек сад утихнула” - казала је она.
Драмска уметница Рада Ђуричин оценила је да је Минчић био један од наших највећих уметника.
- Свестран, огромног дара, заносног духа, знања, посвећености и одговорности. И један од најважнијих људи у мом животу. Захваљујући њему пошла сам путем који ми је испунио живот. Павле ми је отворио врата позоришта. И “Ана Франк” и незаборавна представа “Оловка пише срцем”, догодиле су се благодарећи Павлу”, нагласила је глумица.
Са том представом, како је подсетила госпођа Ђуричин, после премијере у Подруму Атељеа 212, обишли су целу бившу Југославију, учестовали на разним фестивалима, освојили бројне награде и играли је више од једне деценије.
“Уствари, никада нисмо ни престали да је играмо. Павлова радосна и носталгична “Оловка”, која пише срцем, жива је и данас. “Почетак је кад почнеш, а крај је кад си готов. Почетак је кад сам се ја родио, а краја нема”. Нека је вечна слава Павлу Минчићу и велико му хвала”, казала је Ђуричин.
Глумац Андреја Маричић прочитао је писмо своје колегинице Добриле Стојнић у којем је она, између осталог, подсетила да је Минчић, када је пре више од 40 година дошла у Народно позориште, “ био један од његових стубова”, али и напоменула да ју је тада, прихватио не само као пријатеља, већ и као партнера”.
“Схвати ово као један од мојих унутрашњих дијалога које сам водила с тобом, и онда, када се нисмо тако често виђали, а када ми је био потребан савет или подршка пријатеља... Последњи пут смо се чули недавно, у новембру, када сам те молила да преузмеш једну од улога у представи коју сам припремала. Глас ти се променио, као да је некаква сила одједном грунула. Постављао си питања тако да сам била сигурна да ћеш пристати. На тренутак, обоје смо се радовали. Већ сам те видела на сцени, са нама, а верујем и ти. “Бих мала, али не бих све да вам покварим. Болестан сам. Стално би били у неизвесности. Нећу да представа трпи због мене”. Можда сам могла и даље да покушавам да те наговарам, али нисам. Знала сам колико си озбиљан, одговоран и колико волиш сцену. Неко ко је толико пута са радошћу изашао на њу, као ти, никада је не напусти заувек. Мислила сам тада, ако не сада, биће друге прилике. Сада знам да је та друга прилика друга димензија у којој можеш поново да заблисташ, без страха и бола и да будеш увек оно што си био - господин глумац. Видимо се Пајо”, поручила је на крају свог писма Добрила Стојнић.
На комеморативном скупу, емитовани су инсерти из серије “Љубав на сеоски начин”, као и делови из документарних емисија (“Хумор у Народном позоришту”, “Вече са Десанком” и “Раскршћа”), према избору Балша Ђоге.
Сви присутни у сали спонтаним и дуготрајним аплаузом опростили су се од Минчића који је преминуо у недељу 25. јануара у 84. години.
М.Б.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

Глумац Народног позоришта у Београду Павле Мичић, умро је у недељу 25. јануара у 84. години.
Минчић, кога публика памти као признатог драмског уметника, сатиричара, хумористу, певача и пијанисту, родио се у 16. јуна 1931. у Београду.
Глуму је студирао у Београду на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи професора Раше Плаовића.
Постао је члан Народног позоришта 1954, и остао у њему пуних 40 година, одакле је отишао у пензију.
Прва његова велика улога била је у француској комедији “Кад наиђу деца”, затим у “Аутобуској станици” В. Инџа, а потом су усследиле важније роле: Емил (Јаје, Ф. Марсоа), Баранже (Носорог, Е. Јонеско), Хљестаков (Ревизор, Н. Гогоља), Јеротије (Сумњиво лице Б. Нушића), Панургија (Рабле, Ж. Баро), Остап Бендер (Златно теле Иљфа и Петрова), Нића (Поп Ћира и поп Спира С. Сремца), Лучио (Мера за меру, В. Шекспира), Прока (Ожалошћена породица Б.Нушића), Фрања Јосиф (Анализа или Фрања Јосиф на отоману Сигмунда Фројда М. Хубаиа), Смердјаков (Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског), Реже Шереш (Тужна је недeља, Петера Милера)
У Народном позоришту је остварио 125 улога.
Добитник је бројних награда (Златни ловоров вијенац на МЕС-у у Сарајеву, Златни ћуран, прва награда публике на Првом југословенском фестивалу „Позориште једног глумца“ у Никшићу, Нушићева награда, Златни беочуг за животно дело...) и или боље речено, није добијао награде само на манифестацијама на којима није учествовао, како је духовито умео да изјави.
Играо је и у другим београдским позориштима широм Југославије и у иностранству.
Тумачио је улоге у ТВ драмама, серијама, филмовима и имао веома популарне шоу-програме; у дечијој серији "На слово, на слово", био је Паја, чувени телевизијски јунак кога су запамтиле многе генерације.
Поред глуме, бавио се режијом, компоновањем музике и адаптацијом текстова.
Публика га памти и као комплетног аутора представа „Оловка пише срцем“ и „Пишем, пишем, штихове“, али и првих политичко-сатиричних и поетских кабареа у Народном позоришту на некадашњем Кругу 101 –  због чега су га сматрали оснивачем београдског литерарног кабареа. Из тог времена остало је записано да Народно позориште има Велику, Малу сцену и Павла Минчића. 
И у пензији, током НАТО агресије, гостовао је широм Србије са својим „Антиратним кабареом“. Кад су га питали, у једном интервјуу – којој реченици се надате у опроштају са Вама, рекао је – стиху мог пријатеља – "Свратио је у живот и отрчао даље". Његова препорука публици, била је: "Не очајавајте, никад"!
У оквиру циклуса “Сусрети”, Минчић је био гост Музеја Народног позоришта 26. јануара 2011. године, а разговор са њим водио је драматург Славко Милановић.
На самом почетку, популарни глумац је причао о својим првим улогама, коју су тада углавном биле мале, а потом се осврнуо и на прву већу ролу коју је 1955. године одиграо у комаду „Кад наиђу деца“.
- То је једна француска комедија, јако лепо написана. Играли су Божа Дрнић, Марица Поповић, Милена Дапчевић... – присетио се тада Минчић и истакао да током своје каријере никад није правио поделе унутар глуме нити је припадао онима који, без резерве, прихватају теорију да нема великих и малих улога.
Он је рекао да је одиграо више драмских него комичних улога, али и напоменуо да је често био у опасности да буде „гурнут у комичарски фах“.
Пажњу јавности скренуо је улогом Миће у Давичовој „Песми“, али не у матичном Народном позоришту, већ на сцени Атељеа 212. После одигране роле Емила Мажиса у „Јајету“ Фелисијена Марсоа 1959. године, на истој сцени, критика га је уврстила „међу нове звезде београдског позоришног неба“.
Говорећи о ефемерности глуме, он је оценио да „улога траје док ти трајеш, а после тога, све се своди на сећања, а њима је место у музеју“.
- Када сам почињао да се бавим глумом, још тада се причало да Народно позориште треба да оснује свој музеј. И, ево, тек сада, успели су људи да то остваре ... – констатовао је том приликом Минчић.
Подсетивши да је позориште колективна уметност коју чине глумци како са великим, тако и са малим улогама, Минчић је, као велики козер, предложио да би, у том контексту, било лепо да се у Музеју Народног позоришта „нађе неко месташце, не само за ’великане’, него и за ’малишане’“.
Свестрани уметник се осврнуо и на Шекспирову комедију „Богојављенска ноћ“ у режији Бојана Ступице који му је поверио улогу Луде.
- У тој представи сам први пут на позорници отпевао један сонг – рекао је популарни глумац и на одушевљење броје публике, свирајући на синтисајзеру, запевао композицију „Још док сам дечак био ја“.
Правећи паралелу између његове и данашње генерације глумаца, Минчић је рекао да и сада, као и онда, има доста „врло добрих и великих глумаца“.
Објашњавајући зашто је почео да игра монодраме, он је казао да је то урадио због тога што је пожелео да буде сам на сцени.
- Монодрама је, како бих ја рекао, једна глумачка партија. Глумац је приморан да буде мало сам са собом – истакао је Минчић након чега је говорио делове из култне монодраме Радивоја Лалета Бојчића „Спонзор ноћас мора пасти“, коју је у том тренутку још увек играо. За ту представу, коју је најчешће изводио у Позоришту "Славија", 1996. године, на Фестивалу "Позориште једног глумца" у Никшићу, добио је Награду публике.
Последњу улогу на матичној сцени, овај глумац кога је подједнако волела и публика и критика, одиграо је 1993. године у представи „Тужна је недеља“ за коју је сам написао сонгове.
М.Б.

 

Прочитајте још архивираних вести