ДРАМАТУРГ ЗОРАН РАИЧЕВИЋ САХРАЊЕН НА НОВОМ БЕЖАНИЈСКОМ ГРОБЉУ

Драматург Народног позоришта у Београду Зоран Раичевић сахрањен је у суботу 20. децембра на Новом бежанијском гробљу у Београду.
Истог дана, у раним преподневним часовима, у Музеју Народног позоришта, у присуству чланова породице, колега и пријатеља, одржана је комеморација на којој су говорили в.д. управника Народног позоришта Дејан Савић, в.д. директора Драме Жељко Хубач и глумац Бошко Пулетић.
Савић је, на почетку обраћања, прво прочитао Раичевићеву биографију, а потом рекао да је он, као човек, био ненаметљив, а као особа из позоришног света, уважаван стручњак који је у свом послу увек имао добра решења и идеје.
Он је подсетио да је "Народни посланик" био последњи комад на којем је Раичевић радио као драматург, иако је, већ тада, његово здравствено стање било веома озбиљно нарушено.
- Плашили смо се сви за њега. Прво смо примили вест да је отишао у болницу, а пре неколико дана, нажалост, добили смо вест да је преминуо. Та вест никога ко ради овде, у Народном позоришту, није оставила равнодушним. Ми смо као породица која је навикла једна на друге и којој није свеједно и веома јој је тешко када било ко од нас није више са нама. Сада, кад је дошло време да се подвуче црта, рекао бих да смо, можда, били мало неправедни према Зорану. Можда нисмо били скроз фер, можда је он заслуживао мало више пријатељства... Никад се ни на шта није жалио, није приговарао... Сви ми који радимо у Народном позоришту, памтићемо га заувек и чуваћемо успомену на њега. Нека му је хвала и слава за све што је урадио - поручио је Савић .
Хубач је говорио о свом првом сусрету са Раичевићем, који се догодио пре двадесетак година у канцеларији тадашњег директора Драме Националног театра Радомира Путника, причао је о његовој склоности према руској литератури и драмама од којих је неке и превео, а присетио се и интересантног момената који је био карактеристичан баш за њега.
- Једном приликом, ушао је у канцеларију, рекао ми је добар дан, попушио је цигарету у року од неких пет, шест минута и кренуо према вратима, а да, у међувремену, нисмо проговорили ниједну једину реч. На моје питање зашто је уопште дошао, одговорио је: "Ето, да знаш да сам ту и ако је нешто потребно, реци ми". На те ствари је, просто, тешко да се човек навикне у свету где се 99 посто људи понаша потпуно другачије. У том свету, уствари, веома је тешко навићи се на скромне људе. Он се понашао у складу са својим мерама времена, а са друге стране, очигледно је да је то време прерано истекло у односу на живот који је водио. Зоран и ја се нисмо често сретали, али, као његов колега драматург, знам сигурно да је сваки свој посао обављао савесно и на најбољи могући начин - рекао је Хубач.
Драматуршкиња и некадашња директорка Драме Молина Удовички Фотез, која је из приватних разлога била спречена да присуствује комеморацији, написала је писмо у којем је, између осталог, подсетила, да је Раичевић био њен старији колега још из студентских дана.
- Ми "клинци", "прваци", већ првих дана, препознали смо га као једног од ретких старијих студената који хоће да ти помогне и посаветује те. Петнаестак година после, срели смо се на истом послу у Народном позоришту. И овде је брижни Зоран био тај који ми је међу првима пружио пријатељску руку. Тих, ненаметљив, дискретан, опрезан и помало затворен , а увек спреман да помогне и посаветује те... Волео је позориште и изузетно много читао. Понекад ми се чинило да је изашао из неке Чеховљеве драме, а понекад из романа Достојевског... Пожртвовано је бринуо о ближњима, пријатељима, колегама... Чини ми се, толико, да је заборављао да се понекад побрине и за самог себе... Зато је, вероватно, прерано и отишао... - написала је Молина Удовички Фотез у писму које је прочитао Хубач.
Пензионисани глумац Народног позоришта Бошко Пулетић, који се и приватно веома често дружио са Раичевићем, рекао је за њега да је био човек који је, осим страсти коју је гајио за позориште и књижевност, волео много да пешачи.
- Сретали смо се ноћу на улицама Београда. Док би ходали, углавном ми је причао о драмама које је прочитао, нарочито руским. Тешко се отварао за приватне ствари. Једне ноћи, а прошло је више од десет година како смо се дружили, причао ми је о својој великој љубави. После извесног времена, неприметно, "склизнуо" је у поезију. Говорио ми је да Београду недостаје театар поезије. Покушао је да нешто уради по том питању, али је од стране надлежних из Скупштине града, увек наилазио на неразумевање - испричао је Пулетић, а потом је, веома убедљиво, у знак сећања на свог драгог пријатеља, казивао стихове песме Бертолта Брехта "Сећање на Марију А".
Опроштајни говор на Новом бежанијском гробљу, одржали су свештеник и један члан породице Раичевић.
Раичевић је рођен 18. јануара 1951. године у Пожаревцу.
Дипломирао је на катедри за драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.
Стални члан Народног позоришта постао је 1996. године.
Исте године, именован је за помоћника директора Драме, а на тој функцији остао је до 1999. године.
Радио је као уредник у листу “Студент”.
Објављивао је текстове у “Полету”, Катедри”, “Сусрету”, “Књижевним новинама”, часописима “Зенит” и “Токови”, магазину “Печат”...
Био је драматург на представама "Народни посланик", „Вишњик“, (А. П. Чехов у режији Александра Поповског), „Фауст“ 1 и 2, (Гете, Мира Ерцег), „Ковачи“ (М. Николић, Стефан Саблић), „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“ (И. Брешан, Желимир Орешковић), „Балканска пластика“ (М. Магазиновић, Ивана Вујић), “Драма на једном станичном перону” (С. Беншетрит, Арса Јовановић)...
Раичевић је преминуо 16. децембра у Београду у 63. години.
М.Б.

Прочитајте још архивираних вести