ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ "МАРИЈА СТЈУАРТ" 2. ДЕЦЕМБРА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

Представа "Марија Стјуарт", по тексту Фридриха Шилера, у режији Милоша Лолића, биће премијерно изведена у среду 2. децембра (19,30) на Великој сцени.
Насловну улогу у овом класичном делу немачког романтизма – шкотску краљицу Марију Стјуарт тумачиће Сена Ђоровић, док је лик њене рођаке - енглеске краљице Елизабете поверен Нади Шаргин.
У подели су и Гојко Балетић (Ејмијес Полит, витез, Маријин чувар), Милош Ђуровић к.г. (Мортимер, Политов нећак), Бранко Видаковић (Вилијем Сесил, лорд Берли, врховни ризничар), Иван Босиљчић (Роберт Дадли, гроф од Лестера), Небојша Кундачина (Џорџ Толбот, гроф од Шрузберија) и Зоран Ћосић (Вилијем Девисон, државни секретар).
Драматург је Слободан Обрадовић, сценографију ће урадити Јасмина Холбус, костиме Марија Марковић, музику Невена Глушица, док ће за сценски говор бити задужена Љиљана Мркић Поповић.
У сарадничкој екипи су Вук Милетић (извршни продуцент), Немања Константиновић (организатор), Милош Обреновић (инспицијент), Даница Стевановић (суфлер) и студент ФДУ на пракси Југ Ђорђевић (асистент редитеља).
Текст је превео Бранимир Живојиновић.
“Марија Стјуарт”, коју је Шилер написао 1800. године, до сада је у Народном позоришту у Београду премијерно изведена три пута
Прву поставку, 11. маја 1869. године, урадио је Лаза Поповић, потом је комад режирао Милош Цветић (19. новембар 1882.) и напослетку Чича Илија Станојевић (1. јун 1906.).
М.Б.

Текст о почетку проба Шилерове "Марије Стјуарт", објављен 2. новембра у 91. броју "Позоришних новина"

                                                                                     O моћи и немоћи

Класично дело немачког романтизма – „Марија Стјуарт”, ускоро ће постати саставни део драмског репертоара Велике сцене. Режија је поверена младом и талентованом Милошу Лолића, а на премијерном извођењу планираном за 2. децембар, гледаћемо Сену Ђоровић (Марија Стјуарт) Наду Шаргин (Елизабета), Гојка Балетића (Ејмијес Полит), Милоша Ђуровића (Мортимер), Бранка Видаковића (Вилијем Сесил), Ивана Босиљчића (Роберт Дадли), Небојшу Кундачину (Џорџ Толбот) и Зорана Ћосића (Вилијем Девисон).
Говорећи о актуелности овога комада, написаног 1800. године, Лолић у изјави за „Позоришне новине” каже да „Шилерова 'Марија Стјуарт' заслужује да буде на репертоарима свуда и у сваком времену”.
„То је дрска фантазија базирана на историјским чињеницама, поетизована полуистинита кобна прича о моћи то јест немоћи, о манипулацији и користи, о 'надзирању и кажњавању', а када се загледамо дубље у човека: прича о страху, грчу, безизлазу, самоћи. Ту се људско растаче у политичком, па отуд толико трилерских обрта ; сам наслов најављује и мелодрамско, али с обзиром на то да се бавимо трагедијом, није реч само о актуелним значењима, већ, можда, пре о исконским сферама и призивању митолошког. Иако се овде виспрено проговара о власти, нисам склон томе да класичну драмску књижевност додатно актуелизујем, или да бављење драмским наслеђем рачунам у дневнополитички ангажман. Заправо, верујем да сценско стваралаштво носи превратничку снагу која надилази питање новинске актуелности. Сцена је простор политичког сама по себи, а драмско позориште је место окупљања и говорништва, место реуспостављања односа и редефинисања комуникације. Преостаје нам питање: чиме сценско уопште може да се бави, осим људима и политиком”?, рекао је Лолић.
Шилер је у овом комаду приказао сукоб Елизабете од Енглеске и шкотске краљице Марије Стјуарт настао због дискриминације две вере – католичанства и протестантизма, као и последње дане несрећне краљице, након смртне пресуде.
„Иако је ово врло политички обојена прича, мени је у њој, заправо, инспиративније све оно што није политичко. Конкретно, мислим на индивидуалне, изоловане и веома компликоване људске драме, као и на сусрете који се историјски никада нису догодили. На два јака и потпуно различита женска принципа која не могу да буду у исто време, на истом месту. Желим да покушам да разумем ,све те историјске харизматичне личности као људе од крви и меса, са свим својим манама и врлинама”, објашњава Сена Ђоровић којој је поверен лик насловне јунакиње Марије Стјуарт коју је њена рођака – енглеска краљица Елизабета, осудила на смрт,
„На општем плану, Марија се храбро бори до краја за једну прошлу ствар. Земља је, по њеном мишљењу, везана за владара, а не владар за земљу. У Елизабетином случају, ситуација је сасвим обрнута и зато она побеђује у историји. Марија властитој земљи оставља само легенду свог живота и наставља да живи у песми и легенди. На личном плану имамо сасвим другачију ситуацију. Стјуартова живи своју женственост до краја и оставља наследника који ће коначно спојити Шкотску и Енглеску под једну круну, наслеђену од саме Елизабете која, пак, с друге стране, у потпуности кастрира своју женственост зарад круне и не оставља наследнике за собом”, каже наша саговорница.
Елизабета је особа која не само да не подноси ривалство, него ни било какву помисао да је неко може угрозити, Због тога је груба, охола и сурова. Са том констатацијом слаже се и Нада Шаргин.
„Она је, као лик, веома комплексна и, наравно, инспиративна за истраживање. Надам се да ће таква бити и за игру, када завршимо пробе и стигнемо до премијере. У сваком случају, мене веома занима Елизабетина дубока бол и усамљеност”, открива нам Шаргинова и додаје да јој се комад посебно допада зато што је Шилер у њему отворио многе теме пишући „о свему и свачему” – о амбицији и жељи за влашћу и позицијом моћи, о смртоносној женској сујети, о трагичним детињствима и животима, о страху, усуду, нужности, снази, слабости...
Зоран Ћосић, који ће играти лик државног секретара Вилијема Девисона, оцењује да Шилер на маестралан начин разоткрива механизме политичких игара у непрекидној борби за освајање и очување власти, како појединца тако и интересних група.
„Наравно да је овај текст у директној вези са временом у коме живимо, јер поменути механизам, који нам сада већ дрско и неприкривено идеолошким обрасцима кроји животе на глобалном цивилизацијском нивоу, има свој почетак управо у времену о коме говори Шилеров текст и наша представа, а то је доба владавине краљице Елизабете. Политички падови свих јунака овог комада, њихов губитак друштвених позиција, а најчешће и сопствених глава, показују грубо наличје политичког механизма у коме не постоје хероји, већ само слуге са неизвесним роком употребе”, сматра Ћосић.
Микојан Безбрадица

                     ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 30. НОВЕМБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Представа "Марија Стјуарт", по тексту Фридриха Шилера, у режији Милоша Лолића, биће премијерно изведена у среду 2. децембра (19,30) на Великој сцени.
У подели су Сена Ђоровић (Марија Стјуарт), Нада Шаргин (Елизабета), Гојко Балетић (Ејмијес Полит, витез, Маријин чувар), Милош Ђуровић к.г. (Мортимер, Политов нећак), Бранко Видаковић (Вилијем Сесил, лорд Берли, врховни ризничар), Иван Босиљчић (Роберт Дадли, гроф од Лестера), Небојша Кундачина (Џорџ Толбот, гроф од Шрузберија) и Зоран Ћосић (Вилијем Девисон, државни секретар).
На конференцији за новинаре, одржаној 30. новембра у Музеју Народног позоришта, в.д. управника Дејан Савић изразио је уверење да ће овај наслов, у наредном периоду, у сваком случају бити окосница драмског репертоара.
Он је истакао да ће представа бити веома примаљива за публику, како због сјајног и квалитетног Шилеровог текста, тако и због одличне уметничке и сарадничке екипе.
В.д. директора Драме Жељко Хубач оценио је да ће то Шилерово генијално дело бити „круна овогодишњег репертоара“.
- Дубоко сам уверен, а о томе су писали и медији, да је ово право лице Народног позоришта и да ће један од врхунаца тога бити премијера ове представе 2. децембра – рекао је Хубач и подсетио да је овај комад обележио позоришни репертоар у Београду пре двадесетак година, када га је у Атељеу 212 поставио Љубомир Муци Драшкић.
Млади и талентовани редитељ Лолић, који први пут ради у Народном позоришту, објаснио је да је ово прича о власти која се, у својој основи, бави пирамидалном структуром којој и ми припадамо данас.
- Она постоји вековима и није се пуно изменила. Јесте се мењала, али није значајно. Читава историја драмске књижевности се, у ствари, бави на овај или онај начин, влашћу или политиком, од грчке трагедије до данас. Да је ово само прича о власти, она би се, вероватно, само звала “Елизабета”, а с обзиром на то да се зове “Марија Стјуарт”, онда ту има још нечега. Она је жена која је постојала у историји и сам тим, у ту причу о власти, уноси нешто више. Због свега тога, ми то можемо да симплификујемо и да кажемо да је то некакав дворски трилер са дубоко утканом мелодрамом. Ипак, ову комплексну и обимну Шилерову причу није могуће свести на само два жанра или на једну тему. Ми се овде бавимо и индивидуалним људским судбинама, што значи да ово није само прича о власти, него и о манипулацији, гресима… као и о мушко-женским односима – рекао је Лолић.
Сена Ђоровић је истакла да је њена, као и остале улоге у комаду, нешто што сваки глумац током своје каријере пожели да игра.
- Мени је овде било најзанимљиве како и на који начин могу да се идентификујем са Маријом и како да јој “приђем”. То свакако није била њена титула, односно круна, јер је то нешто што је мени врло апстрактно. Оно што је мени сасвим сигурно било блиско, јесте та жена у Марији по којој сам могла да “чепркам”. Мислим да се ни у једном процесу стварања улоге нисам толико разбољевала, као у овоме. Што рече једна моја колегиница: Кад се толико срећеш са неким демонима, то крене да излази напоље, на површину”. Мене су, овога пута, ти демони прилично спопали. Из тог женског угла, то је оно што је мени било најзанимљивије у односу са свим ликовима у овом комаду, посебно у односу на Елизабету, која је моја супарница. То је нешто што је нама, у женском свету, доста блиско. То нема везе ни са краљицама, ни са глумицама, него са женама. Политика ми овде није била приоритет, иако не могу да кажем да сам је занемарила. Била је секундарна у односу на ту женску линију, коју сам желела да вучем. Код Марије ми је била најинтересантнија та њена борба за слободу. Такође, оно што ми је фасцинантно код те жење, је и њена либералност – казала је Ђоровићева.
Нада Шаргин је подсетила да су краљеви некада имали огромну моћ и да су водили рачуна о народу, а то је, како је истакла, нарочито радила Елизабета.
- У том смислу, ако говоримо о некој актуелизацији, то више не постоји, јер данас се краљеви сликају за жуту штампу и немају никакву моћ. Сени и мени је много блискија била тема женског света сујете која је врло често, и у литератури и на филму, смртоносна, а тако је, скоро често, и у животу. Ово и јесте прича о две жене, без обзира на то да ли је реч о неким првакињама позоришта или двема чистачицама. Дакле, овде није реч само о моћи, него и о лепоти, привлачности, пожељности ка мушком свету. То свака жена, ако неће да призна, онда сигурно осећа. То је оно што је Сену и мене много узбуђивало током процеса рада. Та тема нам је била много битнија да се њом бавимо, јер ће се у томе, сасвим сигурно, многе жене у публици препознати. Такође, овде је врло важна и тема мушког и женског света која ме је опседала све време током проба – рекла је Шаргинова.
Босиљчић је указао да је ова представа “наш добровољни и чврсти залог у борби против површног и воајерског живота који већински, сви данас, живимо.
- То је једна од оних представа која не сме да се пропусти зато што са њом врло јасно дајемо формулу како се треба бавити литературом, стихом, људима, односно како треба живети живот. Јер, ако се животом не бавимо онако како смо се ми бавили овим комадом, постајемо само жртве данашњице – оценио је Босиљчић.
Драматург је Слободан Обрадовић, сценографију је урадила Јасмина Холбус, костиме Марија Марковић, музику Невена Глушица, док је за сценски говор била задужена Љиљана Мркић Поповић.
У сарадничкој екипи су Вук Милетић (извршни продуцент), Немања Константиновић (организатор), Милош Обреновић (инспицијент), Даница Стевановић (суфлер) и студент ФДУ на пракси Југ Ђорђевић (асистент редитеља).
Текст је превео Бранимир Живојиновић.

Прочитајте још архивираних вести