„РОДОЉУПЦИ“ У ЗВАНИЧНИМ СЕЛЕКЦИЈАМА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА И БИТЕФА

Представа “Родољупци”, по тексту Јована Стерије Поповића, у режији и сценографији Андраша Урбана, уврштена је у званичне селекције још два престижна фестивала - Стеријиног позорја и Битефа.
На најзначајнијој позоришној манифестацији у региону, ово „весело позорје у пет дејствија“, биће изведено у такмичарској Селекцији националне драме и позоришта, саопштила је Марина Миливојевић Мађарев, селекторка Стеријиног позорја које ће бити одржано под слоганом "„Где су границе?“.
- Има више разлога због којих је ова поставка Родољубаца значајна. За почетак, то је чињеница да Народно позориште први пут након Другог светског рата игра најзначајнији комад Јована Стерије Поповића. Други је тај што је за ову, изузетно важну поставку за Народно позориште, одабран редитељ Андраш Урбан који је унео нов приступ у рад ансамбла. Глумци су препознали квалитет редитеља и здушно га подржали. Вера глумаца у пројекат претворила се у огромну, позитивну енергију која се прелила у публику, а то је трећи разлог због кога једна представа јесте значајна. А шта смо ми то гледали у овој представи? Гледали смо тешко, директно и позоришно снажно испитивање граница између родољубаца и патриота – тема са којом се наше друштво непрекидно бави већ више од тридесет година. Редитељ Андраш Урбан епизацијом композиције и увођењем сонгова идеолошки заоштрава представу указујући на механизме (зло)употребе националних осећања у циљу личног богаћења појединаца, а који су остали исти од Стеријиног доба до данас. Крај представе – сцена када родољупци одевени у србијанске народне ношње, огрнути бундама и говорећи исквареним београдским сленгом изговарају последње реченице из драме, трајно ће бити уписана у свест наше публике. То јесу наши, савремени родољупци и то је четврти разлог зашто је ова представа значајна. Зато не чуди да је о њој постигнут консензус позоришне критике и публике. Све ово заједно препоручује Родољупце за отварање овогодишњег Стеријиног позорја - образложила је селектора на конференцији за новинаре, одржаној 22. марта у Новом Саду.
Такође, најавила је да ће у тој селекцији бити изведене и представе "Туђе срце или позоришни трактат о граници" (текст Биљана Србљановић, режија Дино Мустафић, Арт Хуб – Удружење за истраживање и подстицање изведбених умјетности Сарајево БиХ, партнери: Сцена МЕСС, Тестамент Филмс Београд, Иницијатива младих за људска права у БиХ, Сарајевски ратни театар – САРТР, Југословенско драмско позориште, Центар за културу Сарајево, Косовска фондација за отворено друштво), "Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали" (писац Тања Шљивар, режија Мирјана Карановић, Босанско народно позориште Зеница, партнер: Камерни театар 55 Сарајево (БиХ), "Хроми идеали" (писац Милутин Ускоковић, према драматизацији Олге Димитријевић и роману "Чедомир Илић" Милутина Ускоковића, адаптација Златко Свибен и ансамбл представе НП Ужице, редитељ Златко Свибен, Народно позориште Ужице), "Едеш Ана" (по мотивима истоимене приче Ана Едеш Дежеа Костолањија, драматуршка обрада Ката Ђармати, редитељ Јожеф Цајлик, Народно позориште/Narodno kazalište/Népszinház – Драма на мађарском језику, Суботица), "Пијани" (писац Иван Вирипајев, редитељ Борис Лијешевић, Позориште Атеље 212, Београд) и "Виолиниста на крову" (Џозеф Стајн–Џери Бок, редитељ Атила Береш, Српско народно позориште и Новосадско позориште/Újvidéki Színház, Нови Сад).
Стеријино позорје, 61. по реду, биће одржано од 26. маја до 2. јуна.
Иако ће програм јубиларног 50. Битефа бити саопштен тек средином маја, већ сада је извесно да ће „Родољупци“ бити уврштени у главну селекцију тог најугледнијег позоришног фестивала у Југоисточној Европи који се одржава у другој половини септембра.
Информацију је пре неколико дана, на конференцији за новинаре одржаној у Ријеци, саопштио нови уметнички директор Битефа Иван Меденица.
Том приликом, познати српски позоришни критичар и театролог, потврдио је да ће, осим „Родољубаца“, публика сигурно видети и представе „На гробу глупе Еуропе" (ХНК Ивана племенитог Зајца, Ријека) и „Смешна тама" (Бург театар, Беч).
- Те представе су уметнички радикално провокативне и показују како могу деловати националне позоришне куће – објаснио је, између осталог, Меденица.
У међувремену, „Родољупци“ су у недељу 20. марта отворили 45. Позоришни фестивал најбољих комедиографских остварења Србије - "Дане комедије" у Јагодини.
У наредном периоду, ова представа биће одиграна и на 21. Глумачким свечаностима “Миливоје Живановић” у Пожаревцу, новооснованом фестивалу “Позоришно пролеће“ у Шапцу и једном од тренутно најамбициознијих европских позоришних фестивала "MITEM"-у (Madách International Theatre Meeting) у Будимпешти.
“Родољупци” су премијерно изведени 30. октобра прошле године на Великој сцени.
Уследиле су веома добре оцене и публике и критике, а у свим анкетама, проглашени су за најбољу представу у 2015. години.
У подели су Слободан Бештић (Жутилов), Анастасиа Мандић (Нанчика), Сузана Лукић (Милчика), Павле Јеринић (Шандор Лепршић), Нела Михаиловић (Госпођа Зеленићка), Хаџи Ненад Маричић (Шербулић), Никола Вујовић (Смрдић), Предраг Ејдус (Гавриловић), Бранко Јеринић (Нађ Пал), Бојан Кривокапић (Еден)...
Драматурзи су Славко Милановић и Сузана Вуковић, која је и сарадник редитеља, комппозитор је Ирена Поповић Драговић, а костимограф Марина Сремац.
М.Б.

                             Интервју са редитељем Урбаном, објављен у 94. броју „Позоришних новина“

                                                                       Суочавање са собом боли

Стеријини „Родољупци“, премијерно изведени 30. октобра у режији Андраша Урбана, добили су веома позитивне оцене не само од публике, већ и од критике. Наиме, у свим анкетама, без обзира на то да ли је реч о штампаним или електронским медијима, ово „весело позорје у пет дејствија“ проглашено је за најбољу представу у 2015. години.
Критичари су сложни у оцени да сте тексту пришли искрено и да сте успели да отворите све слојеве његовог значења. Да ли сте очекивали баш толику „бујицу“ позитивних коментара?
Искрено да кажем, не бавим се унапред питањем како ће представа бити процењена од стране стручне јавности, но повремено кад урадим неку сцену, чујем како ко реагује, рецимо од критичара. Иначе, док радим, ја на известан начин мислим о публици, о човеку гледаоцу који ће то примати на неки начин. Јер, појам гледаоца је некако истоветан и са мном. И ја, као редитељ, ипак сам и гледалац, па на неки начин моја перцепција је и његова или обрнуто. Но, изузетно ми је драго да се „Родољупци” прихватају, и да на свој начин комуницирају са људима разних политичких убеђења, без неког подилажења.
Поставка говори о последицама манипулације разним идеологијама, набијена је болним емоцијама и насиљем, као сирова и сурова журка на тему трагичне реалности коју сви видимо, али ништа не чинимо да то променимо. У сталном смо сукобу поимања разлика између патриотизама и национализама, истинског родољубља и манипулације родољубљем . Наша историја се, очито, и даље врти укруг. Докле?
Опет морам почети одговор са речи „искрено”. Дакле, искрено мислим да је врло тешко јавно подвући неку црту између разних патриотизама, доброг и злог. Без обзира што отприлике знамо на шта мислимо у том разликовању, без обзира што их дефинишемо на неки начин, ипак је то врста неког кукавичлука. У једном тренутку када се зачују трубе о угрожености, сви ти разни патриотизми ће се наћи поново под истом заставом, и зна се ко излази у причи као доминантни предводник. Национализам увек нађе свој пут у предвођењу тим емоцијама. Ми никад нисмо расчистили те приче. Стално се некако лицемерно односимо према разним сегментима друштва. У једну руку говоримо о некој либералној, демократској и европској стварности, путу ка томе, с друге стране, испод стола или чак и јавно, на парадоксалан начин форсирамо идеје које су супротне овим претходним. Национализам, чак и нека врста шовинизма се некако одржава у животу у свим приликама, намерно. У сваком тренутку можете очекивати бујицу тога. А страдају и страдаће увек невини људи као жртве те изманипулисане политике. Суочавање са собом је болан процес. Друштву је потребна спремност да погледа себи у очи. А то је најтеже. Родољупци, попут Стеријиних, мењају свој начин говора, чак и суштински садржај, а утицај им остаје исти. Бити лицемер, постаје карактеристика која је добродошла. Моменти јавног и декларативног су само флоскуле спектакла, и то је некако опште прихваћено правило. Нажалост, плашим се да ни у некој позадини нема правих садржаја, осим оних које налазимо у Стеријином тексту.
У овом комаду, са елементима брехтовског театра, одређено место, као део сценске радње, припада сонговима урађеним на стихове Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског. Колико је за Вас музика инспиративан сегмент у креативном стварању позоришног чина?
Са Иреном Поповић Драговић већ извесно време радим заједно на некој врсти музичког театра, који се разликује од оног мјузикхолског. Сонг и музика су део радње, или сама радња. Допуњује се са осталим акцијама и постаје органски део самог дешавања и на идејном и на практичном плану. Сонгови за ову представу настали су у сарадњи са Сузаном Вуковић као драматургом и сарадником те продукције. Да не заборавимо, да ни музика ни песме нису само интермецо, нису моменти да предахнемо, него напротив. Чине повремено суштину самог сценског дешавања. Но, да све то профункционише треба вам и добар ансамбл. То не значи само техничко баратање глумачко-сценским средствима, већ и неку врсту личне, људске спремности што се тиче отворености, колективног деловања… Поред помињаног успеха „Родољубаца”, можда ми је још дражи однос који сам имао са тим људима са којима сам радио представу. Ту, пре свега, мислим на оне моменте где смо некако заједно прихватали једни друге, где смо успевали долазити до неког консензуса у решењима, где су сви некако схватили оно најбитније у театру, а то је заједнички чин, заједнички догађај.
Микојан Безбрадица