СОЛИСТИЧКИ КОНЦЕРТ СУЗАНЕ ШУВАКОВИЋ САВИЋ СА ГОСТИМА "ПУЧИНИЈУ У ЧАСТ" 12. ДЕЦЕМБРА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

Солистички концерт примадоне Народног позоришта у Београду Сузане Шуваковић Савић са гостима под називом "Пучинију у част", биће одржан у петак 12. децембра (20,00) на Великој сцени.
Као специјални гости наступиће мецосопран Наташа Јовић Тривић и тенор Ђорђо Кашари.
Диригент је гошћа из Италије Ђана Фрата, а редитељ Ана Григоровић.
Последњих година, сопран Сузана Шуваковић Савић одржала је неколико веома успешних Новогодишњих гала концерата у препуном Сава центру.
И овог децембра, одлучила је да љубитељима опере приреди још један врхунски уметнички угођај, али у интимнијем простору, на сцени матичног театра, у којем је, током досадашње богате каријере, остварила низ најзначајнијих улога из лирског сопранског фаха.
Улазнице по цени од 1000, 800, 600, 400, 300 и 200 динара могу да се набаве на благајни Народног позоришта у Београду.
М.Б.

 

ИНТЕРВЈУ: ПРИМАДОНА СУЗАНА ШУВАКОВИЋ САВИЋ

Породица је моја оаза и вечита инспирација

Последњих година, сопран Сузана Шуваковић Савић одржала је неколико веома успешних Новогодишњих гала концерата у препуном Сава центру. И овог децембра, одлучила је да љубитељима опере приреди још један врхунски уметнички угођај, али у интимнијем простору, на сцени матичног театра, у којем је, током досадашње богате каријере, остварила низ најзначајнијих улога из лирског сопранског фаха.
Режија овог музичког спектакла, који ће под називом "Пучинију у част" бити одржан 12. децембра на Великој сцени, поверена је Ани Григоровић, а као специјални гости наступиће диригентица Ђана Фрата из Италије, њен сународник - тенор Ђорђо Кашари и мецосопран Наташа Јовић Тривић.
Упркос томе што је иза вас већ једно поприлично богато концертно искуство, никада до сада нисте самостално наступали у Народном позоришту. Зашто сте тако дуго чекали на овај тренутак?
Имала сам ја ту идеју одавно, али, ето, нисам наилазила на позитиван став. Међутим, у последње две године, то је већ, на неки начин, постала пракса да наши солисти, као и неки са стране, одрже у Народном позоришту своје солистичке наступе. С обзиром на то да сам у последње четири године правила соло концерте не само у Сава центру, него и широм Европе, од Лондона до Рима, мислим да је било сасвим нормално да нешто слично приредим и у својој матичној Кући. Желела сам, пошто је у питању година Пучинија, да направим концерт на којем бих извела углавном све оно што сам певала у његовим делима. За мене је то велики изазов, јер, хвала Богу, имам своју публику која ме прати и за коју знам да се увек радује када нешто ново приредим за њу. На претходним концертима, трудила сам се да програм буде „измешан“, односно да у оквиру њега поред арија и дуета, буду и познате наполитанске песме. Овога пута, одлучила сам се за нешто што је намењено пре свега оперским сладокусцима. На програму ће током читаве вечери бити искључиво Пучини и то арије и дуети из његових најтежих опера. Реч је о „Боемима", „Мадам Батерфлај", „Манон Леско“, „Ђанију Скикију“, „Тоски“...
Концерт сте назвали „Пучинију у част". Шта је то по чему се тај славни италијански уметник издваја од осталих композитора?
Пучини својом музиком улази у вашу душу, срце, у ваше биће. Она је саткана од оних најфинијих пиана, нотица које могу да вас успавају, па до оних тешких, правих драмских акцената. За њега често волим да кажем да својом музиком исказује читав регистар од минус до плус. Другим речима, он публици дарује те неке раскошне нијансе и ако солиста нема у себи осетљивост за такве нијансе, не може ни да пева Пучинија. Код њега је веома битна емоција. То је оно што сам ја препознала и што је, у ствари, још на почетку студија на Академији, препознала и моја професорка, а после тога и диригенти широм Европе и света, где год сам га певала. Најчешће је то било у Кини и Кореји, а на пролеће следеће године, певаћу Пучинија и у Русији.
У све три Пучинијеве опере које се тренутно налазе на редовном репертоару Народног позоришта - „Боеми", „Мадам Батерфлај" и „Тоска" наступате у главним, односно насловним улогама. Судбина сва три женска лика завршава се трагично због љубави. Мими, на почетку немоћна жена, на крају умире болесна и одбачена, Ћо-Ћо-Сан, отелотворење отмености и трпљења у љубави, извршава самоубиство као што то чини и најпредузимљивија у одбрани своје љубави - слављена, жељена и моћна Флорија Тоска. У којој је од ове три судбине, ваша лична емоција најдубље подржала раскошну изражајност сопственог гласа?
То све, некако, рекла бих, има свој развој. „Боеми” су припадали једном мом периоду који се односио на ближе упознавање Пучинија и ја сам то, тада доживела као неку своју круну. Међутим, када сам добила да певам Батерфлај, мислила сам да после тога нема померања граница, јер ми је професорка, још на академији, причала да је то једна од најтежих сопранских улога. И у тој улози дајем све од себе, што ми, сваки пут када је певам, потврђује не само публика, него и колеге и диригенти. Издвојила бих један детаљ. Наиме, кад год је тенор Јанко Синадиновић са мном, у подели, у тој представи, он, док певам арију, стоји са стране и гледа. Плаче. И другим колегама су очи пуне суза. Јанко ми каже да сам из улоге у улогу, како долази крај, све јача и јача. Па, мислим да у томе, заиста, и јесте чар нашег посла. „Тоска” је дошла, како бих ја рекла, „тихо, незвана, сама". Иако је то улога за коју увек има времена, ето, ја сам је већ отпевала. Сада градим и њу. Полако, стрпљиво. Са свих страна даваћу јој ваздуха да и она може да цвета баш као и све досадашње улоге из Пучинијевих опера. Иначе, када је реч о тим тужним крајевима које сте поменули у свом питању, често се шалим на њихов рачун. Постоји оно веровање да некоме, кога сте сањали да је умро, заправо продужавате живот. Е, тако, по сличном принцпу, и ја себи овде продужавам живот. Шалим се, наравно. Мене у живот после тих сцена враћа публика. Својим аплаузом.
Годинама, са великим успехом наступате у иностранству. Од тих бројних гостовања, посебно се памти ваш наступ 2009. године на сцени Театра „Вентидио Басо” у Асколи Пићину, када сте певали улогу Лиу у Пучинијевом „Турандоту", а партнер вам је био највећи Калаф свих времена Николо Мартинучи. Представа је касније са успехом изведена и у Паризу - у опери Маси и Новој опери...
Да, у праву сте. Иначе, ја сам још 2002. године почела да певам у Италији и њиховим театрима који су, заиста, божанствени. Радила сам са великим диригентима као што су Маурицио Арена, Марчело Рота, Рензети, потом редитељ Данијеле Абадо, па певачи Ђорђо Мериги, покојни Антонио Салватори, Теодосју, Марија Пијајоната, Пауло Бордоња... То су све велика имена. Светски крем. Та опера „Турандот” била је потпуно другачија од свих. Док сам је спремала, често сам замишљала како је неке сцене радила велика Марија Калас. Она је била певач изнад свих и изнад свега. Публика од оперског певача очекује да то што ради, ради из дубине своје душе, јер само на тај начин публика ће моћи да осети праву уметност. Дакле, врхунску вредност треба ставити искључиво и само на оно место које јој и припада. Управо тежња да остварујем тај ниво, надахњује ме да идем још даље.
Италијане сте „оборили с ногу", не само врхунским вокалним способностима, него и одличним познавањем њиховог језика, поприлично незгодног за странце због отворених и затворених вокала...
Када сам први пут дошла у Италију, познавала сам у одређеној мери тај језик, али то није било довољно. Певала сам, они су ме исправљали, ја бих се наљутила, па сам се враћала кући… Једном приликом, коментаришући све то са другарицом, питала сам се какве то везе има што ја не причам баш најбоље њихов језик, јер, то што треба да певам, знам да сам научила супер. Међутим, у међувремену сам, наступајући тамо, схватила да и те како морате да знате сваку, па и најмању њихову заврзламу, ако желите да постигнете нешто више. Наравно, ти вокали, које сте поменули, су стварно незгодни. У Италији има веома много певача и ако, као странац, ниси савладао језик до савршенства, једноставно не можеш да будеш део њиховог тима. Иначе, повод да се озбиљније почнем бавити учењем италијанског језика, десио се случајно. На једном од часова певања, мој професор Ђоакино ми је рекао: „Пју морбидо". Дошла сам кући и трудила се да још морбидније певам. Питала сам се шта човек хоће више од мене, пошто нисам знала како то још да изведем. Док сам о томе гласно размишљала, моја другарица је дошла на идеју да погледамо шта стварно значи та реч. Научиле смо да морбидо значи финије. То је био кључни тренутак. Схватила сам да више нема шале и да је језик основа, ако желите да се бавите нечим што се зове опера. И, заиста, с обзиром на то да је Италија колевка оперске уметности, не можемо себи да дозволимо такав луксуз да не знамо тај језик.
Да ли, пред неки одређени наступ, имате ритуале?
Не. Међутим, у време кад сам била на Академији, почела сам да умишљам да ми је веома битно да имам, рецимо, бели памучни веш. Али, то је веома кратко трајало. Не припадам људима који мисле да ће боље певати ако се, на пример, пре изласка на сцену, ухвате за нешто или погледају негде, у неком правцу… Не. Битно ми је да у глави, онако математички, направим неки леп план. Само се трудим да што дубље уђем у лик, да осетим себе на прави начин и да добро наместим грло како би цело вече издржало како треба. Дакле, врло сам „обична” по том питању. То, међутим, значи да се иза тога крије и нешто чега ја нисам свесна. То је, уствари, велика одговорност.
Имате све што је неопходно једној примадони - врхунски глас, лепоту, држање, грациозност, харизму... То је свакако нешто што се не стиче „преко ноћи". Колико вам је за све то требало марљивог, систематичног и стрпљивог рада?
У овом послу је веома битно да осетите судбоносни моменат када можете да идете даље. Са друге стране, веома је важно да примећујете лепе ствари које се дешавају око вас. Ја веома обраћам пажњу на све лепоте око себе и на тај начин пуним батерије да идем даље, да још више напредујем. За мене је породица кључ свега. Она је моја оаза. У оквиру ње налазим снагу за следећи дан, налазим друге идеје… Такође, битно је и да си окружен врхунским професионалцима. Од њих, заправо, несвесно крадеш, јер знаш да они то што раде, раде добро. Такође, за солисте је веома битно да имају певачку интелигенцију. То значи да не треба нигде да журе. Пре неколико година, на Сицилији су ми понудили да певам у опери „Манон Леско“. Моја професорка није била за то. Рекла је да још не би требало то да радим, пошто је цео живот преда мном. Саветовала ме је да полако пуштам да мој глас сазрева, како би добио ту неопходну боју и патину. Послушала сам је, наравно. И, заиста, ништа не би требало радити на брзину, преко ноћи. Најбоље је полако, што би се рекло, кашичицу по кашичицу. Увек се трудим да свој задатак који ми је поверен, испуним до даске, а то публика зна да препозна. Само тако обарам нове границе. Никако другачије!
Гостовали сте у најпознатијим оперским салама широм света, остварили сте низ врхунских улога из лирског сопранског фаха... Шта сматрате својим највећим успехом?
Наступ у Кореји, на олимпијском стадиону у Сеулу, под затвореним кровом, пред 11.000 људи. Прво сам певала Мизету у „Боемима", а потом и Керубина у „Фигаровој женидби". За мене је то било више него фасцинантно, јер ти људи, заиста, знају да цене уметнике на прави начин. Њихов приступ према нама је такав да они тачно знају шта је све потребно једном солисти да би сваки пут уживо врхунски отпевао своју улогу. Свесни су да су уметници, у ствари, под заштитничким окриљем Бога, да су изнад свих, зато што дају емоцију, шире доброту и духом оплемењују ову планету која је, нажалост, испуњена разним негативним стварима које вребају свакодневно.
Микојан Безбрадица

Интервју је објављен 28. новембра 2014. године у 83. броју "Позоришних новина"


Повезани уметници

Прочитајте још архивираних вести