Вести

Сећање није довољно да се направи историја. А историја позоришта, као и сваке особе, такође је историја других, о томе како је уметност попут плеса мигрирала и расла на различитим географским ширинама.

Зидови Краљевског Балета чувају фотографије блага које приповедају о путовању; историја позива своје протагонисте, а плес у Аргентини блиста при помену сваког од тих имена. Често се институције утапају у тиху анонимност, без лица или презимена, избегавајући да се суоче са одјеком прошлости.

Организације које промовише и подржава ITI-UNESCO, као што је Аргентински савет за плес, често делују као зид који спречава заборав.

Предано стојим уз вас у напорима да се спаси и ревитализује историја мајстора, уметника и кореографа који су обогатили свет игре, и који заслужују да будуће генерације чују за њих.

Имајмо на уму да нисмо само гледаоци, већ i наследници традиције исковане уметношћу, достојанством и пожртвованошћу, негујући свој пут позивом и љубављу према лепоти.

Иако будућност и садашњост привлаче нашу пажњу, без чврстог темеља прошлости, без плодности наше земље, стабло игре не може да цвета. Корени су традиција и у исто време… хранљиве материје.

Aргентинска уметница Марианела Нуњез

 

Посланица из Србије:

Многи пишу како плес оплемењује човека.
Кажу како је једна од најдивнијих грана уметности.
Како чува здравље, и усрећује сам дух. И благо ономе чији је посао да плеше по цео дан.
Истина. Све је то и више него истина, у целости потврђујем и чврсто стојим иза свега тога…
Али оно што треба сви да знају ако су заборавили јесте да су сви људи на овој планети, у ствари, плесачи. Јер је све око нас једна игра. кореографија.
Овај наш дивни и једини живот је једна веома паметно осмишљена кореографија.
Погледајте како је све синхронизовано телом и прожето музиком.
Погледајте, молим вас.
Сви плешу.
Само напред. Велики удах и још већи издах. И смејте се. И поскочите кад затреба. Ухватите некога док пада. У окрету загрлите и пољубите најискреније. Потрчите и скочите у ветар свом тежином.
Раширите руке и поберите све латице најближих, а и оних далеких.
И будите поносни плесачи ове наше кореографије зване - живот.
Зато плешимо.
Плешимо… док не поцепамо све ципеле.

Милош Исаиловић