Вести

У оквиру циклуса „Школски час“, одржаног у уторак 19. фебруара у Музеју Народног позоришта, гошћа је била првакиња Опере Националног театра, мецосопран Јелена Влаховић.

У разговору са кустосом Музеја Драганом Стевовићем, пред ученицима Пете београдске гимназије, призната уметница је открила да је, као мала, маштала да једног дана постане Лола Новаковић, која је у то време била једна од најпопуларнијих југословенских певачица забавне музике.
- Она је била изнад свих. Интересантно је да је тата то схватио као моју апсолутну кризу идентитета и неки ментални недостатак. Он је био очајан због тога. Међутим, Лола је за мене била фасцинантна. Имала је један звонки, диван глас са непоновљивом чистотом – описала је уметница.
Она је рекла да је одрастала у породици која је била веома привржена музици, упркос чињеници да се с њом нико није бавио професионално.
- Музика је увек била уз мене. Када сам пошла у музичку школу, још увек нисам имала дефинисан тај осећај да ћу једног дана бити оперски певач, али сам знала да ће музика увек бити саставни део мог бића - истакла је госпођа Влаховић.
Паралелно са студијама књижевности, почела је студије певања код госпође Ђурђевке Чакаревић, водећег мецосопрана Београдске опере и Краљевског позоришта у Торину, која је гостовала на многим светским сценама, а касније радила са студентима у оперским студијима у Немачкој, Италији и Југославији.
- Уследило је десет година рада и учења, једним путем којим се ређе иде - присетила се Јелена која је први јавни наступ имала 1985. године на аудицији у Народном позоришту. Иако је веома добро прошла на аудицији, признала је да није очекивала тако добар резултат, јер је имала трему. После тога, уследила је улога Мадалене у аудиционој представи „Риголето“ Ђузепеа Вердија. Већ тада, Јелена је оцењена као потенцијал изузетног, тамно обојеног гласа, атрактивне појаве, пред којом је сјајна уметничка будућност. Недуго после тога, 1988. године, постала је стална чланица оперског ансамбла Народног позоришта. Веома брзо, али и мудро, усавршавајући своју технику певања, инсистирајући на проширивању гласовног опсега, али не на штету уједначених прелазних тонова, освојила је најзначајније и најзахтевније улоге у свом фаху. Тако је од баршунастог алта израсла у прави драмски мецосопран звучних дубина, драмског набоја и блиставих, готово сопранских висина. Несвакидашња лепота гласа и привлачна сценска појава учиниле су је миљеницом публике, али и поштованом уметницом у огледалу критике.
Као посебне, издвојила је улоге Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа и Сантуцу у “Кавалерији Рустикани” Пјетра Маскањија.
Током досадашње каријере није се ограничила само на оперско певање. Интерпретирала је на многим концертима песме Дворжака, Шуберта, Мусорског и других композитора овог жанра. Радо интерпретира дела домаћих композитора, а неки од савременика посветили су јој своја дела. Од самих уметничких почетака стоји једна константа, а то је духовна музика, што све заједно урамљује уметнички портрет ове изузетне и истакнуте уметнице. Гостовала је широм бивше Југославије, као и на сценама Грчке, Кипра, Норвешке, Румуније, Русије, Израела и Француске.
Ускоро је, како је на крају разговора најавио господин Стевовић, очекује премијерна обнова "Аиде". У чувеној Вердијевој опери, која би на репертоар Народног позоришта поново требало да буде уврштена средином априла, Јелена ће тумачити насловну улогу.
Том представом, прославиће 25. година уметничког рада.
М.Б.