Вести

Изложба „Радомир Вучић – незаборавни Принц“, ауторке Милене Јауковић, отворена је 28. фебруара у Музеју Народног позоришта у Београду.

Поздрављајући присутне, који су се окупили у, заиста, великом броју, в.д. управнице Народног позоришта Ивана Вујић казала је да је Радомир Вучић „и даље са нама, као што је то био у низу својих великих остварења на сцени Народног позоришта“.

„Ја му се захваљујем на томе што је свој живот посветио балету, једној изузетној уметности, тешкој, комплексној и веома суровој, баш као што је и живот, али и узвишеној, величанственој, као што је уметност. Захваљујем се његовој породици, као и његовој доброј супрузи Весни на стрпљењу да једног уметника подржи, јер није лако подржати ниједног уметника на свету. Сматрам да је ова изложба веома квалитетно урађена, а материјал који је пред вама, пружиће вам могућност да се упознате са покретом, посвећеношћу, лепотом, особеношћу и јединственошћу господина Радомира Вучића“, истакла је Ивана Вујић.

Истакнути кореограф, педагог и својевремено веома успешан балетски играч Владимир Логунов подсетио је да су Вучић и он своје дружење започели још у Балетској школи, а наставили у Народном позоришту.

Логунов је оценио да је Радомир Вучић, са којим је наступао у бројним представама, био „један изузетан и врло харизматичан играч“.

Он је рекао да се од свих наслова, у којима су играли заједно, веома радо сећа „Жизеле“, „Копелије“ и „Ане Карењине“.

„Наш однос на сцени био је увек врло драматичан и непредвидив. Раде је често знао да убаци нешто ново у оно што би требало да се одигра, а ја бих у тим ситуацијама, просто, остајао затекнут, не знајући како да му одговорим на такав изазов. Међутим, враћао сам му то истом мером. Наравно, веома смо се поштовали и волели и част ми је што ми је пружена прилика да кажем ових неколико реченица о њему“, рекао је господин Логунов.

Он је додао да је и касније, као кореограф, имао срећу да сарађује са Радетом Вучић и подсетио да је то било у представи „Сусрет треће врсте“, телевизијском балету „Маска црвене смрти“ и балету „Кармен“.

„То су била наша три сусрета која су у мом сећању оставила дубок траг и нешто веома драгоцено што и дан данас носим у себи. Радо га се сећам. Био је диван колега и партнер и увек одан својој професији и својим колегама“, истакао је Логунов.

Ауторка Јауковић, која је изложбу прогласила отвореном, нагласила је да је веома почаствована што јој је Музеј Народног позоришта у Београду указао ту част да уради поставку посвећену нашем великом уметнику, великом балетском играчу и великом човеку.

Она се посебно захвалила запосленима у Архиву Народног позоришта – Сањи Живановић, Стојанки Мрдак и Микојану Безбрадици који су јој, како је истакла, колегијално пружили велику подршку у реализацији изложбе и на тај начин „одали част овом нашем великом уметнику“.

Такође, госпођа Јауковић се захвалила и колегама из Српског народног позоришта из Новог Сада (Милена Лесковац, Зоран Максимовић), Позоришном музеју Војводине и посебно дизајнерки Народног позоришта у Београду Јелени Ратковић.

„Јелена није само дизајнирала ову изложбу, са пуно посвећености, већ је, заиста, била и активан учесник у њеној припреми. Док смо радиле, као да сам имала још један пар очију, јер њој ништа није промакло, будући да поседује изузетан сензибилитет за балетску фотографију“, оценила је Милена Јауковић.

Она је указала да фокус изложбе чини период Радомирове каријере који се односи на Народно позориште у Београду, али и нагласила да није изостављен ни онај период који је, у трајању од пет година, провео у СНП-у у Новом Саду.  

„Трудила сам се да обухватим све најбитније тренутке у његовој каријери која је је у то време имала, заиста, међународни углед... Захваљујем вам се свима што сте дошли у оволиком броју, јер то стварно говори да је Радомир Вучић, као што сам рекла и на почетку свог обраћања, био велики играч, велики човек и омиљени колега“, додала је госпођа Јауковић.

Изложба, уприличена  поводом десет година од смрти Радомира Вучића, биће отворена до средине маја месеца, односно до Ноћи музеја.

Радомир Раде Вучић био је један од најцењенијих, највољенијих и уметнички најмаркантнијих балетских играча у историји Балета Народног позоришта у Београду.

На његову сцену први пут је ступио 1970. године, тумачећи улогу Арслан-бега у балету Охридска легенда.

О великом поверењу које је тадашња управа, на челу са директорком Балета, Јованком Бјегојевић, великодушно указала новопридошлом играчу, можда најбоље сведочи податак да је Радомир Вучић, након само пар месеци од прикључивања београдском ансамблу, постао Принц Зигфрид у знаменитој кореографској поставци Лабудовог језера Димитрија Парлића.

Ову ролу, која се, када је реч о мушкој балетској литератури, сматра самим врхунцем класичног балетског репертоара, Радомир Вучић је на сцени Народног позоришта у Београду тумачио у више од 80 представа, чиме је ушао у историју овог театра, као играч који је Принца Зигфрида одиграо далеко највећи број пута.

Деловање Радомира Вучића, као играча, нераскидиво је повезано са именом нашег најзначајнијег кореографа, Димитрија Парлића, али је током своје играчке каријере остварио веома упечатљиве и запажене улоге и у кореографским делима Вере Костић, Лидије Пилипенко, Жанин Шаре, Микаеле Атанасиу, Милка Шпаремблека...

Случај је хтео да су играчки успон и уметничко сазревање овог уметника коинцидирали са стваралачки динамичном, плодном и креативно врло надахнутом фазом оног периода, који у колективном сећању остаје забележен као „златно доба“ Балета Народног позоришта.

На крилима овог стваралачког импулса и, у пуном смислу те речи – авангардног кореографског израза, који своје зачетке бележи средином прошлога века, на сцену се 70-тих година постављају дела најразноврснијег стилског и кореографског уобличења: Бахус и Аријадна, Птицо, не склапај своја крила, Ана Карењина, Двобој Танкреда и Клоринде, Симфонија C-dur,Абраксас, Кинеска прича, Кармен, Kатарина Измаилова’77, Ромео и Јулија...

Касније ће доћи и Бановић Страхиња, Пер Гинт, Петрушка, Жар птица, Тријумф Афродите, Охридска легенда, Јелисавета, Самсон и Далила...

У њима је главне и насловне улоге играо Раде Вучић – надахнуто, сценски моћно, посвећено, незаборавно. Па тако, из сезоне у сезону, низао је нове улоге у антологијским неокласичним кореографским остварењима, најшароликијег интерпретативног дијапазона, истовремено предано негујући и унапређујући своју класичну играчку технику, кроз улоге Грофа Алберта, Принца Зигфрида, Базила, Франца.

До оног драгоценог, луцидношћу прожетог „кључа“ за тумачење својих карактерно сложених улога, у којима је софистицирано пленио, како снагом свог уметничког бића, тако и складом и лепотом своје сценске фигуре, Раде Вучић је долазио аутентичним осећајем за сценски тренутак и непогрешивим уметничким инстинктом.

Захваљујући томе, он је на јединствен и непоновљив начин, суверено овладавао својим Бахусом, Вронским, Танкредом, Мандарином Вуом, Дон Хозеом, Сергејем, Ромеом, Бановић Страхињом, Пер Гинтом, Иваном Царевићем, Радошем Орловићем, Оцем храма...

Један од најзначајнијих тренутака у његовој блиставој играчкој каријери представљао је наступ на II Међународном такмичењу младих балетских уметника у Москви, 1973. године. Иванка Лукатели и Радомир Вучић, у конкуренцији од 104 играча из читавог света, ушли су у други круг овог такмичења, што је представљало незамислив успех, какав је овај наш балетски пар постигао и у Осаки 1978. године, ушавши у финале Међународног такмичења балетских парова.  

Овладавање оним вештинама које једног играча чине поузданим, несебичним и сналажљивим партнером, сматра се великим достигнућем и важном референцом у балетској уметности. Радомир Вучић је био врхунски партнер. Балерине је пратила његова партнерска усресређеност, партнерска пожртвованост и оно, можда, најважније - партнерска топлина, као суштински предуслов достизања оне магичне, ничим ухватљиве сценске „хемије“ дуетних облика. Због тога су Радета његове партнерке толико волеле, веровале му и са њим радо играле.

Током своје дуге каријере, Радомир Вучић је играо са уметницама различитих генерација. Највећи број улога и одиграних представа остварио је са: Иванком Лукатели, Вишњом Ђорђевић, Лидијом Пилипенко, Душицом Томић и Милицом Бијелић, а затим и са Јованком Бјегојевић, Душком Сифниос, Јеленом Шантић, Весном Лечић, Љиљаном Хмелом, Соњом Вукићевић, Маријом Јанковић, Зојом Беголи, Љиљаном Шарановић, Душком Драгичевић...

Из ових непоновљивих стваралачких сусрета и интензивних уметничких прожимања, која су увек остављала довољно места за испољавање свих индивидуалних особености сваког од уметника, настали су неки од најпоетичнијих, али и најстраственијих играчких дијалога нашег класичног и неокласичног балетског репертоара.

Од публике и сцене Народног позоришта у Београду Радомир Вучић се опростио 1992. године, улогом Оца у представи Васкрсење, у кореографији његове дугогодишње партнерке Лидије Пилипенко.

Чин опраштања био је потресан. Судећи по дуготрајним, стајаћим овацијама гледалаца, којима се није назирао крај, било је и више него јасно да је реч о завршетку једне блиставе, незаборавне и јединствене балетске каријере, која је оставила дубок траг у историји југословенског балета и Народног позоришта у Београду.
М.Б.