БОЛИВУД

мјузикл по тексту Маје Пелевић на музику Ање Ђорђевић

О представи

РЕЧ АУТОР­КЕ
Живот ста­нов­ни­ка малог гра­да на гра­ни­ци, пре­ки­да изне­над­на вест: дола­зак вели­ког боли­вуд­ског про­ду­цен­та који хоће да купи малу фабри­ку, у њој напра­ви вели­ки боли­вуд­ски сту­дио и отво­ри нова рад­на места, што у малом гра­ду није поја­ва честа. Та изне­над­на вест, узбу­ди­ла је глум­це из позо­ри­шта који су одлу­чи­ли да про­ду­цен­ту напра­ве при­ред­бу и тиме пове­ћа­ју шан­се да добију уло­ге у буду­ћем боли­вуд­ском спек­та­клу. Град је опет ује­ди­ни­ла зајед­нич­ка иде­ја и колек­тив­ни енту­зи­ја­зам, али живот ко живот - пун је нео­че­ки­ва­них обр­та. Кроз бај­ко­ви­ту уто­пи­ју о дола­ску Боли­ву­да у наше кра­је­ве, поку­ша­ли смо да испри­ча­мо при­чу о сви­ма нама и на шта смо све спрем­ни када нам се нуди боља будућ­ност. Дола­зак Боли­ву­да тако поста­је повод за при­чу о кра­ху инду­стри­је, ксе­но­фо­би­ји, дивљој при­ва­ти­за­ци­ји, лажним све­то­ви­ма, а све то кроз песму и игру под сло­га­ном „леба ако нема­ју, дај­те им кола­че”. Тако Боли­вуд, као инду­стри­ја заба­ве и сре­ће, поста­је место еска­пи­зма и повод за удру­жи­ва­ње, соли­дар­ност и сло­гу, вред­но­сти које смо забо­ра­ви­ли у овом пост­ко­му­ни­стич­ком, тран­зи­ци­о­ном, апсурд­ном вре­ме­ну у коме живи­мо. Исто тако, при­ну­ђе­ни да забо­ра­ви­мо сво­ју про­шлост и да при­хва­ти­мо све што нам се нуди дово­ди нас до јед­не инфан­тил­не пози­ци­је из које је јако тешко иза­ћи. О том феномену лепо пише Борис Буден у књи­зи Зона пре­ла­ска.
О кра­ју пост­ко­му­ни­зма : У чуд­но­ва­том све­ту пост­ко­му­ни­зма, демо­кра­ти­ја је исто­вре­ме­но и циљ којем се тежи и изгу­бље­ни обје­кат. Тако се 'деци кому­ни­зма' поглед у бољу будућ­ност отва­ра још само из нека­кве мелан­хо­лич­не пер­спек­ти­ве.(…) У пост­кому­ни­зму пита­ње будућ­но­сти сло­ви као пита­ње на које је одго­вор већ дат. Али ни пита­ње про­шло­сти више нема сми­сла. Од 'деце кому­ни­зма' не оче­ку­је се да има­ју сазре­лу свест о кому­ни­стич­кој про­шло­сти. Упра­во сто­га су пре­тво­ре­на у децу да се не би могла сећа­ти про­шло­сти. 


МАЈА ПЕЛЕ­ВИЋ
Рође­на је 1981 године у Бео­гра­ду. Дипло­ми­ра­ла je на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду 2005 године и док­то­ри­ра­ла на Интер­ди­сци­пли­нар­ним сту­ди­ја­ма на Уни­вер­зи­те­ту Умет­но­сти у Бео­гра­ду 2012 године. Чла­ни­ца je про­јек­та Нова дра­ма. Изве­де­не дра­ме: ESCa­pe, Лер, Буди­те Леј­ди на један дан, Бео­град-Бер­лин, Помо­ран­џи­на кора, Ја или неко дру­ги, Ско­чи­ђе­вој­ка, Hamlet Hamlet euro­trash (са Фили­пом Вујо­ше­ви­ћем), Fake Por­no i Fake­bo­ok (гру­па ауто­ра), Можда смо ми Мики Маус, Чуд­не љуба­ви, После­ди­це, Пот­пу­но скра­ће­на исто­ри­ја Срби­је (са Сло­бо­да­ном Обра­до­ви­ћем) и Неви­дљи­ва. Дра­ме су јој пре­ве­де­не на енгле­ски, фран­цу­ски, немач­ки, руски, нор­ве­шки, пољ­ски, сло­вач­ки, чешки, мађар­ски, бугар­ски, сло­ве­нач­ки и укра­јин­ски језик и обја­вље­не су у број­ним савре­ме­ним дома­ћим и ино­стра­ним анто­ло­ги­ја­ма. Ради­ла је као дра­ма­тур­шки­ња на пре­ко 20 пред­ста­ва, дра­ма­ти­зо­ва­ла неко­ли­ко рома­на и напи­са­ла сон­го­ве за чети­ри мју­зи­кла. Са Мила­ном Мар­ко­ви­ћем је 2012 године ура­ди­ла про­је­кат Они живе – у потра­зи за нул­тим тек­стом. Напи­са­ла је, режи­ра­ла и изве­ла у Битеф теа­тру дра­му После­ди­це (2013), а 2015 године режи­ра­ла је Моје награ­де Тома­са Бер­нхар­да у Народ­ном позо­ришту у Бео­гра­ду. Зајед­но са Олгом Дими­три­је­вић ура­ди­ла је пред­ста­ву Сло­бо­да је нај­ску­пља капи­та­ли­стич­ка реч (2016).
Добит­ни­ца је награ­да: „Бори­слав Михај­ло­вић Михиз“ за драм­ско ства­ра­ла­штво, „Сло­бо­дан Селе­нић“ за нај­бо­љу диплом­ску дра­му. На кон­кур­су Сте­ри­ји­ног позор­ја награђена је за ори­ги­нал­ни драм­ски текст Можда смо ми Мики Маус, а сте­ри­ји­ну награ­ду добила је и за нај­бо­љи драм­ски текст Помо­ранџи­на кора. Међу наградама треба издвојити и Награ­ду добијену на кон­кур­су УНИ­МА центра Србије за нај­бо­љи ори­ги­нал­ни текст Неви­дљи­ва за лут­кар­ско позо­ри­ште. Живи и ради у Бео­гра­ду и Бечи­ћи­ма. 


АЊА ЂОР­ЂЕ­ВИЋ
Рође­на је у Бео­гра­ду 1970 године. Маги­стри­ра­ла је на Факул­те­ту музич­ке умет­но­сти у кла­са­ма проф. Вла­сти­ми­ра Трај­ко­ви­ћа и проф. Зора­на Ери­ћа. Опус Ање Ђор­ђе­вић садр­жи, жан­ров­ски и фор­мал­но, вео­ма раз­ли­чи­та дела, од мале песме до опе­ре, од сим­фо­ни­је до музи­ке за децу, од world music до елек­трон­ског екс­пе­ри­мен­та. Ауторка је музи­ке за вели­ки број позо­ри­шних пред­ста­ва; уче­ство­ва­ла је у више од четр­де­сет про­дук­ци­ја раз­ли­чи­тог теа­тар­ског изра­за у Срби­ји и ино­стран­ству. Актив­на је и као вокал­на пер­фор­мер­ка. Избор дела:
Музич­ко сцен­ска дела: опе­ра Нар­цис и Ехо, сцен­ска кан­та­та „Атлас“, музич­ко-сцен­ско дело Тесла-тотал­на рефлек­си­ја, мју­зикл за децу Чуд­не љуба­ви, мул­ти­ме­ди­јал­на пред­ста­ва Clas­si­fi­eds/Ope­rr­ra је жен­ског рода, екс­пе­ри­мен­тал­но дело Can­zo­ne dis­tor­te
Дела за орке­стар: Отми­ца Евро­пе, Радост понов­ног сусре­та. Пред­ста­ве савре­ме­ног пле­сног изра­за: Лифт, Sel­fe­ra­se, Para­no­ia chic, Sen­se­ca­pes, Myriads of Worlds... Добит­ни­ца je награ­да: „Сте­ван Мокра­њац“, „Божи­дар Вал­тро­вић“ и „Вито­мир Богић“.


ИГОР КОРУ­ГА је само­стал­ни умет­ник у обла­сти изво­ђач­ких умет­но­сти (плес и коре­о­гра­фи­ја). Члан је орга­ни­за­ци­је Ста­ни­ца – Сер­вис за савре­ме­ни плес у Бео­гра­ду, Удру­же­ња балет­ских умет­ни­ка Срби­је (УБУС) и реги­о­нал­не мре­же за плес - Nomad Dan­ce Aca­demy. Као коре­о­граф, дра­ма­тург, изво­ђач и педа­гог сара­ђи­вао је са раз­ли­чи­тим умет­ни­ци­ма, умет­нич­ким орга­ни­за­ци­ја­ма, инсти­ту­ци­ја­ма и мре­жа­ма у Евро­пи. Кроз Ста­ни­цу уче­ству­је у колек­тив­ном осми­шља­ва­њу и реа­ли­зо­ва­њу умет­нич­ких и еду­ка­тив­них про­гра­ма. Аутор је пле­сних пред­ста­ва као што су: Нема наде (2017), Само моје (2016), На тра­ци (2014), Еxpose (2013). Члан је реги­о­нал­ног тима за архи­ви­ра­ње изво­ђач­ких умет­но­сти на Бал­ка­ну. Игор је дипло­ми­рао етно­ло­ги­ју и антро­по­ло­ги­ју на Фило­зоф­ском факул­те­ту у Бео­гра­ду, и на одсе­ку Solo/Dan­ce/Aut­hor­ship на Уни­вер­зи­те­ту умет­но­сти у Бер­ли­ну. Био је сти­пен­ди­ста пле­сних про­гра­ма Nomad Dan­ce Aca­demy, DanceWeb, као и Кан­це­ла­ри­је гра­до­на­чел­ни­ка Бер­ли­на. Добит­ник је награ­да Фести­ва­ла коре­о­граф­ских мини­ја­ту­ра, Инфант фести­ва­ла, као и годи­шњих награ­да Европ­ске асо­ци­ја­ци­је за обра­зо­ва­ње мла­дих и Наци­о­нал­не орга­ни­за­ци­је за рет­ке боле­сти.   


ИГОР ВАСИ­ЉЕВ
Игор Васи­љев, рођен је 1973. годи­не у Пули. Дипло­ми­рао je сце­но­гра­фи­ју на Факул­те­ту при­ме­ње­них умет­но­сти у Бео­гра­ду. Пот­пи­су­је више од седам­де­сет реа­ли­зо­ва­них сце­но­гра­фи­ја у реги­о­ну: МГЛ и СМГ Љубља­на, ЗКМ и ХНК Загреб, ИНК Пула, ГКЛ, ГКМ и ХНК Сплит, ХНК „Иван Пл. Зајц“ Рије­ка, КМД Дубров­ник, Хер­цег­нов­ском позо­ри­шту. И у неко­ли­ко европ­ских теа­та­ра као што су: Lyric The­a­tre Bel­fast, Sher­man Cymru The­a­tre Car­diff, Vol­ca­no The­a­tre (Вели­ка Бри­та­ни­ја), Aar­hus Tea­ter, Aber Dabei и Kata­pult (Дан­ска),  Tas­che­no­per Festi­val (Аустри­ја), У Србији је креатор сценографија у ЈДП-у Бео­град, Народ­ном позо­ри­шту у Београду, Ате­љеу 212, Бео­град­ском драм­ском позо­ри­шту, Битеф Теа­тру, Малом позо­ри­шту „Душко Радо­вић“, Зве­зда­ра теа­тру, Мадле­ни­ја­ну­му, Белефу, Позо­ри­шту „Бошко Буха“, Југо­кон­цер­ту, Народ­ном позо­ри­шту Ужице, Народ­ном позо­ри­шту Сомбор, Народ­ном позо­ри­шту „Тоша Јовановић“ Зрењанин, Cinema Rеx-у.  Сце­но­гра­фи­је за пред­ста­ве Uncle Vanya и У зна­ку ваге обја­вље­не су у књи­зи Spec­ta­cu­lar! Sta­ge Design 2015 године. Добит­ник је награ­да за нај­бо­љу сце­но­гра­фи­ју фести­ва­ла Assitej у Чаков­цу и Нај, нај, нај фести­ва­ла у Загре­бу 2015. и 2018, те годи­шње награ­де оде­ље­ња за сце­но­гра­фи­ју и костим УЛУ­ПУДС-а за 2011. годи­ну, Такође, добитник је и при­зна­ња за дизајн сце­не на YUSТАТ-овом Бије­на­лу сцен­ског дизај­на и годи­шње награ­де за сце­но­гра­фи­ју Малог позо­ри­шта „Душко Радо­вић“. Уче­ство­вао је на Пра­шком ква­дри­је­на­лу сце­но­гра­фи­је и кости­мо­гра­фи­је, PQ99.


МАРИ­НА ВУКА­СО­ВИЋ МЕДЕ­НИ­ЦА
Дипло­ми­ра­ла је на Факул­те­ту при­ме­ње­них умет­но­сти у Бео­гра­ду, 1984. годи­не. Зва­ње маги­стра умет­но­сти из обла­сти кости­мо­гра­фи­је стекла је 2001. године. Кости­мо­гра­фи­јом се бави у позо­ри­шној, филм­ској, теле­ви­зиј­ској и мар­ке­тиншкој про­дук­ци­ји, као и у истра­жи­вач­ком раду. Излаже радове само­стал­но и груп­но, а бави се и педа­го­шким актив­но­сти­ма. Потписује костимографију за пет­на­ест игра­них фил­мо­ва са реди­те­љи­ма међу који­ма су: Душан Мака­ве­јев, Сло­бо­дан Шијан, Дар­ко Бајић, Срђан Дра­го­је­вић, Милош Радо­вић, Горан Паска­ље­вић…Неки од реди­те­ља са који­ма је сара­ђи­ва­ла у раду на драм­ским пред­ста­ва­ма и опе­ра­ма су: Ники­та Мили­во­је­вић, Егон Савин, Небој­ша Бра­дић, Јагош Мар­ко­вић, Божи­дар Ђу­ро­вић, Јир­жи Менцл, Џон Рам­стер, Душан Кова­че­вић, Сне­жа­на Три­шић, Милан Нешко­вић…
Добит­ница је више годи­шњих награ­да УЛУ­ПУД­С-а: за кости­мо­гра­фи­ју у фил­му Све­ти Геор­ги­је уби­ва ажда­ху, за колек­ци­ју „Ђе­р­дан и сми­ље”, за само­стал­ну изло­жбу „Зубун” у Етно­граф­ском музе­ју, за кости­мо­гра­фи­ју пред­ста­ве Хен­ри VI Народ­ног позоришта у Београду. Добит­ница је и више награ­да за кости­мо­гра­фи­ју у игра­ним фил­мо­ви­ма као и на позо­ри­шним фести­ва­ли­ма у земљи и ино­стран­ству. Чланица је УЛУ­ПУД­С-а, у ста­ту­су истак­ну­тог умет­ни­ка и добит­ница је Награ­де за живот­но дело.

 

Премијерно извођење

Премијера 25. мај 2018/Сцена „Раша Плаовић“

Редитељка Маја Пелевић
Композиторка  Ања Ђорђевић
Кореограф Игор Коруга
Сценограф Игор Васиљев
Костимографкиња Марина Вукасовић Меденица
Асистенткиња сценографа Исидора Спасић
Асистенткиња костимографа Александра Пецић
Извршна продуценткиња Ивана Ненадовић
Организаторка Јасмина Урошевић
Инспицијент Милош Обреновић
Суфлерка Ања Гавриловић


Премијерна подела:
Милош Ђорђевић
Јелена Ђокић
Данијела Угреновић
Сузана Лукић
Павле Јеринић
Бојана Ђурашковић


Музичари:
Невена Пејчић, клавиола
Александар Солунац, труба
Данило Тирнанић, бубањ

Асистенткиња организатора на пракси Марија Ковачевић
Дизајнер светла Милан Коларевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
Костим и декор израђени су у радионицама Народног позоришта у Београду