Дојчес театар из Берлина 30. маја гостује на Сцени „Раша Плаовић“ са представом „Неустрашиве – као и све слободне дјевојке“, по тексту Тање Шљивар, у режији Саломе Дастмалчи

Једно од најбољих немачких и европских позоришта Дојчес театар из Берлина гостоваће 30. маја на Сцени „Раша Плаовић“ (20,30) са драмом „Неустрашиве – као и све слободне дјевојке“, по тексту Тање Шљивар и у режији Саломе Дастмалчи.

Представа ће бити одиграна у оквиру Споразума о сарадњи између две Куће, који су у Берлину, 14. фебруара ове године, потписали в.д. управнице Народног позоришта Ивана Вујић и директор Дојчес театра Улрих Куон.

Биће то прво гостовање овог реномираног театра у Народном позоришту, после паузе од 17. година, када су, у новембру 2002, на Великој сцени, извели комад Готхолда Ефраима Лесинга „Емилија Галоти“, у режији Михаела Талхајмера.

 Свој досад најсложенији и, по свему судећи, најупечатљивији драмски текст „Неустрашиве – као и све слободне дјевојке“, Тања Шљивар гради инспирисана недавним стварним догађајем – случајем када је, у једном градићу у Републици Српској, након боравка на школској екскурзији затруднело седам тринаестогодишњих девојчица.

Пошто су о томе изнели мишљење црква, држава, школа и медији – ауторка одлучује да, како напомиње, подари глас самим протагонисткињама, тачније, ирационалној енергији младости: кроз узбудљиве фрагменте, вишезначне ретроспекције и зачудна вишегласја представља се сукоб начела живота (порођај) и начела слободе (избор абортуса), а редитељка Дастмалчи функционално изоштрава ову потрагу за идентитетом, преводећи игру на ниво колективног ритуала протканог дирљивим документарним импровизацијама глумаца у аскетски устројеном простору.

Улоге тумаче Петер Штеден (Ана), Ерен Гиндар (Ена), Ливија Марлене Волф (Ина), Марте Милер-Литкен (Она), Кеноа Норт-Харден (Уна), Еми Битер (Леа) и Бруно Либлер (Миа).

Драматуршкиња је Биргит Ленгерс, сценографију и костим урадила је Паула Велман, а кореографију Нилуфар Шахисаванди.

Представа траје сат и по времена; превод је обезбеђен.
М.Б.

 

Тања Шљивар

Драмска списатељица, рођена у Бањој Луци (Република Српска, БиХ), 1988. Дипломирала и завршила мастер из драматургије на Факултету драмских уметности Београд, а у Гисену (Немачка) завршила мастер из примењених позоришних студија. Ауторка шест целовечерњих драма: Пошто је паштета?, Гребање или Како се убила моја бака, Али град ме је штитио, Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали, Као и све слободне дјевојке, Режим љубави. Драме су јој објављене у позоришним часописима, различитим антологијама, изведене и јавно читане у професионалним позориштима у Босни и Херцеговини (Босанско народно позориште Зеница), Србији (Атеље 212, Народно позориште Ужице), Хрватској, Пољској, Аустрији, Шпанији, Албанији и Немачкој (Дојчес театар Берлин, Шаушпилхаус Штутгарт). Пише и објављује кратке приче, радио драме, филмске сценарије и театролошке студије. За драмско писање освојила је неколико награда, међу којима Награду „Борислав Михајловић Михиз” за укупно драмско стваралаштво (2011), Стеријину награду за текст савремене драме Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали (2016), MESS market award за текст Као и све слободне дјевојке (2016). Номинована за Retzhofer Dramapreis у Аустрији. Драме су јој преведене на десетак језика. Учествовала у књижевним резиденцијалним програмима у Грацу, Бечу и Приштини.Била је члан Жирија 63. Стеријиног позорја 2018. године. Тренутно је вршилац дужности директорке Драме Народног позоришта у Београду.

Саломе Дастмалчи

Рођена је у Берлину. Студирала је глуму на Академији уметности  у Берну (2002–2006), након чега је више од годину дана провела на турнеји са Вратити пошиљаоцу Хелене Валдман. Године 2010. је, између осталог, играла Катарину у базелској адаптацији Демона и учествовала у представама Плаво, плаво море у Хајматхафен Нојкелну и Куркиње у Балхаус Осту. Као ауторка и редитељка дебитовала је представом Моје срце је пуно мржње – и мени се то допада, која је била на репертоару ХАУ 3. Године 2011. играла је у представи Крвопролиће у различитости у Балхаус Нојнинштрасе, где је изведена и њена друга ауторска представа Трчи, брате, трчи (2012), док је у овом позоришту са „академијом аутодидакта” радила на пројекту ЛУДАК!, који је номинован за учешће на Позоришним сусретима младих (2013). Године 2014. је урадила представу са тинејџерима Ан! која је учествовала на Фестивалу младих у Зофиенселе. У току 2014. редовно је наступала на књиженим вечерима под називом Проза односа, заједничком пројекту Фондације „Фридрих Еберт” и Театра „Максим Горки”. Од 2012. држи радионице глуме и сарађује претежно са Шаубине и Берлинер ансамблом. Неретко позајмљује свој глас аудио књигама, као што је то учинила у Гласовима из Ирана. Сарадњу са Јунгес ДТ-ом започела је у склопу Јесењег кампа 2016, након чега су уследила још два заједничка пројекта у којима је била редитељка: Као и све слободне дјевојке Тање Шљивар и школска представа Мој прилично необичан друг Валтер Сибиле Берг.

 

                                                                                                  Критика

Темпиране бомбе будућности

Била је то школска екскурзија са последицама. Године 2014. у Босни и Херцеговини седам тринаестогодишњакиња са петодневног школског излета вратило се са изненађењем – све до једне у другом стању. Вест о колективном зачећу доживела је велики одјек у јавности, преплавила светску штампу и изазвала многобројне дискусије о сексуалном образовању, заштити и, наравно, тобожњем моралном дефициту друштва. Свако се нашао прозван да каже шта мисли, само је седам девојчица остало немо. У свом комаду Као и све слободне дјевојке Тања Шљивар даје им глас, а редитељка Саломе Дастмалчи лица и тела. Четири женска и три мушка, између 15 и 19 година старости. Ставља их у белу, још увек неисписану просторију. У неутралну кутију (сценографија и костим Паула Велман), која на први поглед не делује онолико уздржано колико у ствари јесте. По зидовима море хаштагова. Симбол самопредстављања и исказивања сопственог, али и колективног мишљења, јавне осуде и глобалног стуба срамоте. Скроз назад полукружно удубљење, алузија на црквени олтар. Ни осуђујуће око јавности није далеко.

Креће акција: хорски наступ, немилосрдни глас прекоравајућег колектива, који се незаштићеној индивидуи приближава исувише близу. Али и појединци, који се слушатељкама, приматељкама порука одраслих, обраћају углавном с висине. Иако звуче добронамерно, и они инструментализују, користе трудноће као аргумент у борби против неморала (јер једини циљ секса јесте размножавање) и побачаја. И они диктаторски, не остављајући простор за било какав приговор, дефинишу комуникацију као једносмерну улицу. „Нико нас никада није питао“, жали се једна од њих седам, „Питајте ме!“, захтева, само да би бојажљивој гледатељки, која на њен захтев заиста и одговара, узела реч из уста. Но време за постављање питања је прошло. Сада је ред дошао на њих, сада оне одлучују са ким ће, како и о чему да разговарају, како ће да се представе и ко ће да буду. Питање зашто је дошло до колективне трудноће лебди у простору, но на њега се не одговара. Оно остаје питање без одговора и као такво указује на нерационално класификовање, на оне које се не покоравају разуму одраслих и које одбијају да им дају објашњења – што само по себи није ништа друго до врхунски чин побуне.

Седам девојчица углавном наступају заједно, у групи, онако како их и јавност доживљава. То је слаба страна вечери. Чак и када иступају појединачно и једна другој наговештавају своје личне приче, оне говоре испред групе и делују заменљиво, неиндивидуално, што ће рећи представљене су исто као и од родитеља, лекара, цркве, и друштва – као анониман колектив. Мала естетска грешка иначе јаких сат и по времена. Јер енергија, безусловност и директност којом седморо глумица и глумаца захтевају своје право да кажу шта мисле и живе како желе, не остављају равнодушним. Када виде позитивне резултате теста за утврђивање трудноће девојчице обузима радост, обасјава светлост, то је моменат након којег их више нико неће ни игнорисати, ни искоришћавати. Бар оне тако мисле. А и иначе, у току целе представе чује се увек одговарајући тон: живахни разговори младих адолесценткиња у школском дворишту, самоувереност као резултат проналаска сопственог (иако колективног) Ја – као у феноменалној catwalk – сцени са беби-стомачићима око појаса – тинејџерска сањарења о бољој будућности, тиха, зрела, проницљива самопроматрања.

Тенор је разигран, трудноћа је авантура, маљ, који отвара врата која воде у свет одраслих. Но друштво не спава. Атмосфера се полако мења, осмеси на лицима се смрзавају, тела постају све укоченија, лица све озбиљнија. Седам девојчица на себи има црвене комбинезоне, који помало подсећају на униформе затвореника у Гвантанаму. Црвено као изазов, али и стид, симбол друштвене осуде. Девојчице и дечаци – присуство оба пола подсећа на универзалност починиоца, али и на одговорност очева, који се радо измичу – увек се изнова прибијају једно уз друго, траже близину другога, топлину групе, стварају живе слике заједничког очаја и отпора. Можда девојчице заједно (још увек) и нису довољно јаке да би се одупрле надмоћнијем спољашњем свету (на крају све до једне абортирају). Но нешто су ипак постигле: пронашле су свој глас, свој (колективни) идентитет, своју снагу, ону изричито женску, у том патријархалном свету. „Ми смо темпиране бомбе будућности. Експлодираћемо“, кажу, мирно и сигурно, након што, бар наизглед, убију своју будућност. „Ништа нам се није десило“, тврде на самом крају. Што се не би рекло и за статус кво који их окружује.  

Саша Кригер (Stage and Screen, 4. 5. 2018)

 

 

Нико их никада није питао

(…) У представи се не траже ни узроци, ни објашњења. У представи се фокусира на младалачку лакомисленост, на наивност, али и на фрустрацију с којом девојчице морају да се носе. Уместо да добију помоћ и подршку, бивају одбијене. Једна гинеколошкиња чак одбија да им води трудноћу. „Забрињавајуће је да девојчице од тринаест година имају секс!“ и „Зар вам дува кроз главу” су реченице које лебде у ваздуху. Тенор – „Ми, одрасли, морамо да заштитимо децу од зла” води ка искључењу девојчица из друштва и њиховом жигосању. С друге стране, и саме девојчице су еуфоричне, „У нашим мајчинским утробама ми носимо будућност!”, филозофирају о првом путу, о инстаграму, симптомима трудноће, побачајима и друштвеним утопијама – увек са одређеном дозом хумора.

Младе глумице и глумци с невероватним успехом успевају да створе баланс између различитих душевних стања. Иако у комаду има и озбиљних и тихих момената, доминирају гласне, нејасне деонице. Поставља се питање да ли је то одговарајући начин за приближавање једне такве теме публици, или би можда било боље да се ствари пришло с нешто мање хумора.

(…) Истина је да захваљујући музичким прилозима и малтене пародијским разговорима представа веома брзо пролази. Ипак, нека питања, која су тек дотакнута, могла би да буду и конкретније обрађена. Но можда је управо то оно што је ауторка Тања Шљивар овом представом и желела да постигне: осећај недоречености и несигурности. У којој мери човек уопште може бити сигуран у своје моралне принципе? Какав је друштвени дискурс о сексуалности код тинејџера, да ли је подесан?

Јер и саме тинејџерке, када при крају комада кажу „Ми смо темпиране бомбе будућности!”,  примећују свој утицај на конзервативне друштвене конструкте.

Мирјам Ратман (TAZ, 18. 4. 2018)

 

 

Оргија аутономије

Школска екскурзија са последицама. Када од њих седам, чак шест добије позитивне резултате теста за утврђивање трудноће, тринаестогодишњакиње у црвеним комбинезонима почињу усхићено да се крећу по белој просторији. У комаду Тање Шљивар Као и све слободне дјевојке, оне у том свом из перспективе одраслих скандалозном стању виде прилику за личну еманципацију.

Ауторка у свом награђиваном делу нити објашњава, нити проблематизује појаву тинејџерске трудноће. Уместо тога, она бину ставља на располагање девојчицама, том незрелом, колебљивом колективу. Права провокација за све оне којима је до морала, уверљиве приче и, наравно, реда. 

Анархистична снага групе јавља се постепено, између реченица. Настаје читав један хоризонт неразума, поетичан и слободан, граница између њега и уобичајених, разумом исцртаних предела све је јаснија. Иако је оргија аутономије на махове исувише уредно искореографисана, њена субверзивна снага и даље је видљива. Питање како и зашто су девојчице остале трудне, изгубило је смисао.

Редитељка Саломе Дастмалчи урадила је добар посао: Ена, Ана, Уна, Ина, Она, Миа и Лиа играју се и сањаре, уживају у својој моћи, разматрају опције које им стоје на располагању и спроводе своју замисао у дело. Девојчице имају шта да кажу. На крају крајева, ипак оне у својим оплођеним утробама носе будућност једног малог града.

Ана Опел (Ziti, 17. 4. 2018)

 

Прочитајте још вести