Премијера,  14. мај 2013. / Велика сцена

Редитељ Никола Завишић
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценографи Мираш Вуксановић и Никола Завишић
Костимограф Суна Кажић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Композитори Соња Лончар и Андрија Павловић
Сценски покрет Дамир Тодоровић
Графички дизајн видео материјала Горан Балабан
Дизајн Светла Никола Завишић и Миодраг Миливојевић

Премијерна подела:

Соколовић Драган Николић
Јеца, његова жена Александра Николић
Малчика, њихова кћи Анастасиа Мандић
Савета, њихова нећака Сена Ђоровић
Тимић Зоран Ћосић
Ката, његова жена Ивана Шћепановић
Милица, њихова кћи Тамара Стошић
Бранко, журналиста Иван Босиљчић
Штанцика Дарко Томовић
Тошица Милорад Мандић
Јован, послужитељ код Соколовића Немања Константиновић

Организатор Немања Константиновић
Организатор на пракси Јована Ђуричић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Асистент костимографа Катарина Ердељан
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

КРАЋИ РАЗГОВОР СА РЕДИТЕЉЕМ
ЧИНЕЋИ НЕЧИЊЕЊЕ
У доба када је писао, Коста Трифковић је био духовит критичар запарложене друштвене средине. Да ли је у том светлу могуће видети Избирачицу данас?
Да, могуће је на тај начин видети Избирачицу данас. Могуће је у том гледању загледати се добро и видети још неке ствари које можда на први поглед не могу да се виде. Екипа ове Избирачице је покушала да се загледа колико год је могла. Ова Избирачица се бави оним што сви ми, као људи који живе у овој земљи, нисмо урадили како бисмо могли да живимо боље. Нашим нечињењем ипак смо свашта учинили, пре свега себи, доста тога лошег. Али сами смо криви. Остало је да схватимо грешке и можда, евентуално, да се покренемо. Да пробудимо заспале духове који тумарају у лимбу незаинтересованости. Ова представа се смеје том вештачком сну неделања. Јер, боље да се смеје, него да тај сан оплакује. Његош каже у Лучи Микрокозма:

„Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.“
На забаван и шаљив али једнако упозоравајућ начин, Коста Трифковић нам прича причу о јунакињи под притиском, о средини која не разуме, која сама себе изједа и шпијунира, свети се и мучи. Трифковић своју причу решава вештачким хепиендом, али да ли је све то заиста могуће? Ја мислим да се ми и даље вртимо око истих тема, проблема, и понављамо грешке које смо увек чинили, не учећи ништа из њих. Ова представа поручује да можда то тако једино и може да буде, док нешто друго, веће, јаче и моћније од нас не одлучи да томе дође крај. Дакле, чекамо, бирамо и ништа не мењамо и не дирамо. Тако нам је. Ако нам је!

Perpetuum mobile драматургија водвиља? Simulacrum?

Чинећи Нечињење, односно јасном одлуком да се ништа не чини, осудили смо себе на бескрајни боравак у симулакруму поновљених грешака. „У том средњем веку живимо још увек“ каже Ханс Магнус Енценсбергер. Ми смо (екипа ове Избирачице) покушали да на нама својствен начин произведемо један свет који се састоји од онолико димензија колико има ликова у комаду. Хтели смо да укрстимо димензије опетованих грешака тих ликова и да покушамо да направимо меланхолични водвиљ уплетених, заувек повезаних карактера. Без одузимања комике и лепршавости ситуација које је произвео Коста Трифковић, хтели смо да се бацимо у амбис могућности да се са тим ликовима коначно нешто деси. Нешто надстварно. Жан Бодријар каже у Симулакруму и симулацији: „Симулација је производња, помоћу модела, нечег стварног без порекла и стварности: нечег надстварног“. Наш модел је била комедија Косте Трифковића.

Мо­ли­на Удо­вич­ки Фо­тез


КОСТА ТРИФКОВИЋ
Рођен је 20. октобра 1843. године у Новом Саду, дакле у време када је овај град важно културно и духовно средиште српског живота. Одраста у породици у којој се много читало. Завршава чувену Новосадску гимназију, као најбољи ученик у генерацији, у време када је један од њених најзначајнијих професора Јован Ђорђевић. Пријатељује са Лазом Костићем. Проводи годину у Пешти, дружећи се са српском интелигенцијом окупљеном око Матице српске и Текелијанума. Током тог боравка врло често одлази у позориште и гледа Шекспира, Гетеа, Молијера, опере, оперете, балет. Под утицајем мађарског културног заокрета према Француској, највећу пажњу поклања њеној књижевности. Учи поморску школу на Ријеци и кратко време плови као морнар по Јадранском и Црном мору. Током тог боравка проучава италијанску, пре свега драмску књижевност. Од 1864. до 1867. године студира права у Дебрецину, Пожуну и Кошицама. Након повратка у Нови Сад ради као градски бележник, сенатор, судија и адвокат. Потпредседник је Матице српске, која 1864. прелази у Нови Сад, и члан одбора Српског народног позоришта, основаног 1861. године. У сасвим младим годинама почиње да пише песме, а убрзо и позоришна дела. Афирмацију, још за кратког живота, стиче као комедиограф. Прва комедија коју пише је Француско-пруски рат, а следе је Честитам, Школски надзорник, Избирачица, Љубавно писмо и, од Богдана Чиплића довршена, Пошто-пото посланик. Захваљујући оригиналном и посве самосталном путу којим је кренуо тих за комедиографију сушних година, Трифковић се заувек уврстио у све књижевно-историјске антологије и у репертоаре многих позоришта. За живота је игран у Новом Саду, Панчеву, Београду, Загребу, Љубљани, Марибору; а крајем XIX и почетком XX века и у Будимпешти, Софији, Напуљу, Лајпцигу, Кракову... 
Умро је у тридесет другој години у родном граду, 19. фебруара, а међу последње реченице које је написао у приповеци Млетачке тавнице објављеној у листу „Јавор“ бр. 4 из 1875, спадају и: „...јер ће доћи и мора доћи дан, када ће тај исти глупи народ просветити се сам собом и онда заискати рачуна од оних који су га толико векова на најнечовечнији начин затупљивали. То ће бити дан слободе, праве слободе“.

Молина Удовички - Фотез


НИКОЛА ЗАВИШИЋ
Рођен је 1975. у Белој Цркви. Позоришни редитељ, драматург, писац и дизајнер светла. Магистрирао у Прагу 2003. на Позоришној академији (ДАМУ), на катедри за режију алтернативног и луткарског театра. Радио је у Србији, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Чешкој и Холандији. Добитник је многих награда на различитим фестивалима у земљи и иностранству: Которски фестивал позоришта за дјецу; Луткарски сусрети, Нови Сад; Луткарски сусрети, Ниш; Фестивал професионалних позоришта Војводине; Фестивал „Златни лав“, Умаг, Хрватска; ТИБА фестивал Београд; ASSITEJ фестивал професионалних казалишта Хрватске, Чаковец итд. Посебно воли да експериментише светлом и различитим светлосним изворима у оквиру неформалне уметничке групе „Радио.Ница“, коју већ годинама предводи.


 

Представе - Драма