ИЗЛОЖБА "АЛЕКСАНДАР БУГАРСКИ - НЕИМАР ПО МЕРИ КРАЉА", 07. 06. У МУЗЕЈУ НП У ОКВИРУ "НОЋИ МУЗЕЈА"

У оквиру манифестације "Ноћ музеја", у суботу 7. јуна, у Музеју Народног позоришта у Београду биће отворена изложба "Александар Бугарски - неимар по мери краља".
Ауторка поставке o животу и раду Бугарског, архитекте зграде Народног позоришта у Београду и зграда старог Београда, је историчар уметности Марија Кузминац.
Бугарски (1835 —1891), типичан представник историјских стилова од ренесансе до неокласицизма, био је најзначајнији архитекта свога времена у Србији.
Изложба ће бити отворена до октобра.
М.Б.

Више о "Ноћи музеја" можете сазнати ОВДЕ

 

Александар Бугарски
1835. Рођен у некадашњем Еперјесу у Мађарској, данашњем Прешеву у Источној Словачкој. Потиче из инжењерске породице и сматра се једним од првих школованих архитеката у Србији. Његов отац, Јован Бугарски (1804–1865), пореклом из села Добринци у Срему, био је цењени инжењер, мерник и картограф, школован на Прешевском лицеју и Пештанском универзитету. Александар Бугарски је био треће дете у породици и као млад је почео да показује интересовање за градитељство.
1840. Заједно са оцем се сели из Пеште у Србију.
1842. Отац Јован је због промене политичког режима протеран из Београда и породица се сели у Нови Сад, где је добио службу.
1842 – 1866. Ту је Александар Бугарски завршио основну и средњу школу, након чега одлази на Универзитет у Пешту где завршава студије и пројектује Дом за умоболна лица. У Будиму ради на изградњи летњиковаца, а у Аустрији ради на пројектима стамбених и угоститељских објеката као што је Хотел Бауер у Ишлу и Вертхајмова радничка кућа у Бечу.
1867. Александар Бугарски се враћа у Србију као оформљен млади архитекта. Сматра се једним од првих школованих архитеката у Србији и пиониром академизма.
1869. Након што се прославио првим значајним остварењем 1869. године, зградом Народног позоришта, изабран је за члана Уметничког одбора Српског ученог друштва и постао инжењер под уговором у Министарству грађевина.
1878. Напредује у инжењера прве класе Министарства грађевина.
1882. Оснива Архитектонско оделење Министарства грађевина.
1884. Завршава са изградњом Старог двора.
1886. Његов опус већ броји 126 јавних и приватних зграда у Београду, од којих је дванаест било у Кнез Михаиловој улици.
1889. Због великих заслуга у области архитектуре одликован је Орденом Светог Саве.
1890. Пензионисан као инспектор Архитектонског оделења Министарства грађевина.
1891. Умро. Сахрањен је 12. августа 1891. године на Новом гробљу на парцели 27, гробном месту 157. Сахранила га је супруга Марија са децом. Његово гробно место је прекопано 1920, када је започела реконструкција парцеле 27.
Радио је и у другим градовима Србије: у Смедереву је изградио Среско начелство (данашњу Скупштину града) као и Надгробну капелу смедеревског добротвора Дина Манчића на Старом гробљу, урадио је пројекат за Школу „Светозар Марковић“ у Новом Саду, као и план за доградњу Гимназије у Неготину; пројектовао је цркве у Неготину, Жлни, Лозници, Моравској и Ритопеку, а консултован је и приликом рестаурације Лазарице.