KOD VEČITE SLAVINE

REČ REDITELjA
Prilikom rada na komadu koji se retko, ili čak nikada nije igrao, neminovno se postavlja pitanje „aktuelnosti“. „Aktuelno“ je reč koju, verujem, ne treba ni spajati sa delima Momčila Nastasijevića. U tome je njegova snaga. „Vanvremenski“ – to već stoji. A stoji zato što se ukidanje vremena može primetiti u svakom segmentu njegovog stvaralaštva, bilo da je reč o dramama, prozi ili poeziji. Kod Nastasijevića se traga za nedokučivim. Za nečim što nije ni istorijsko, ni svakodnevno. Nastasijevićeva dimenzija je daleko od realizma i puke naracije, i ako već treba da se definiše, najpre je mitološka – ona u kojoj vreme, zapravo, i ne teče. Ono jednostavno jeste. U vreme kada je pisao dramu, Nastasijević je bio posmatran kao previše „mističan“. Posle Drugog svetskog rata je bio obeležen kao previše „pravoslavan“. U oba slučaja bio je zaglavljen u vakuumu, u nadstvarnosti. „Pustinjak u gradu“. A na teret mu se, valjda, stavlja to što je bio svojeglavo otuđen od mase i to što je bogatstvo izraza umeo da prepozna u sažetosti. Sumanuto je to što autorska ekipa, danas, osam decenija od nastanka komada, ima zadatak da ga „rehabilituje“ kao dramskog pisca. Autorsku ekipu ove predstave čine 22 reditelja od kojih su 13 i glumci. To nije floskula, to je naš zajednički stav i pozorišni raritet. Ja sam samo odabran da kao prvi među jednakima napišem nešto što se zove „Reč reditelja“ iako mi taj epitet u potpunosti ne pripada, ali ću ipak citirati Nastasijevića i rečenicu iz drame: „Ako što zgrešismo, ako se nije smelo to, zlo dobra radi zaturiti, meni sve u greh nek se piše“.

Milan Nešković

MOMČILO NASTASIJEVIĆ
Rođen je 23. septembra 1894. u Gornjem Milanovcu, od oca Nikole, građevinskog preduzimača i majka Milice (rođene Jovanović) iz Kraljeva. Njegov pradeda, Lazar, naselio se u okolini manastira Sv. Naum kraj Ohridskog jezera; bio je barjaktar i predvodnik u Prvom srpskom ustanku. Deda Tanasije Tasa Lazarević, takođe je bio neimar ali i umetnik, rezbar; za vreme mađarske bune bio je u četi Knićanina. Otac Nikola se doselio u Srbiju sa roditeljima, još kao dete, da bi posle rane očeve smrti živeo kod ujaka Nastasa Đorđevića koji je gradio crkvu u Gornjem Milanovcu i tu se naselio. Iz zahvalnosti, Nikola je ujakovo ime kasnije uzeo za prezime. Momčilova majka Milica je bila kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića i Jelene (rodom Nikolić), iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je stekla za ono vreme izuzetno visoko obrazovanje, kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta. Milica i Nikola Nastasijević su imali tri kćeri i četiri sina, koji su svi završili visoke škole: Živorad je bio slikar, Svetomir kompozitor, Slavomir i Momčilo – književnici; Natalija je bila filozof, Darinka istoričar, a Slavka – matematičar. Momčilo, treće dete po redu, osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu (1902–05), prvih šest razreda gimnazije je završio u Čačku, polovinu sedmog razreda u Kragujevcu, a drugu polovinu sedmog i osmi razreda u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Francuski jezik i književnost je upisao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1913. ali mu Prvi svetski rat 1915. prekida  studije. Bio je regrutovan i proglašen za privremeno nesposobnog, ali se prijavio za dobrovoljca, te je postavljen za pisara u Glavnoj vojnoj stanici u Gornjem Milanovcu. Odstupao je s vojskom do Kosovske Mitrovice, da bi po povratku u Kraljevo bio zarobljen, ali  je u Kragujevcu uspeo da pobegne. Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru, posvetivši se ponovo čitanju i pisanju: u rukopisu je ostao veliki broj pesama iz tog perioda i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanom stihu, a najviše u formi soneta; među sačuvanima je i jedan sonet na francuskom jeziku. Fotografije iz mladih dana svedoče o mladiću sitnog i slabašnog tela i veoma krhkog zdravlja. Izdvajala se jedino glava, sa veoma bujnom, crnom kosom, visokim zaobljenim čelom, jakim orlovskim nosom i tamnim očima dubokog, s vremenom sve prodornijeg, pomalo i grozničavog pogleda. Posle rata, porodica Nastasijević se seli u Beograd. Prema nekim svedočenjima, u njihovom domu je postojala izuzetno bogata biblioteku, a u njihovom salonu se često okupljala intelektualna i umetnička elita onovremene Srbije. Momčilo završava studije 1920, a četiri godine kasnije polaže profesorski ispit (radom O rečenici i njenim glavnim elementima u srpskohrvatskom jeziku). Leto 1923, zahvaljujući ferijalnoj stipendiji, provodi u Francuskoj na specijalizaciji. Bio je najpre privremeni predmetni nastavnik, suplent, pa profesor u Prvoj, zatim i Trećoj muškoj gimnaziji, kraće vreme i u privatnoj gimnaziji „Pavić“, da bi od 1924. sve do smrti (umro je 13. februara 1938, od tuberkuloze) predavao u Četvrtoj muškoj realnoj gimnaziji. Znao je francuski, služio se nemačkim, ruskim, engleskim i italijanskim jezikom. Pored književnosti, bavio se i glumom, pevanjem, sviranjem, teorijom muzike, a i komponovao je. Prvu pesmu objavljuje sa osamnaest godina u Srpskom književnom glasniku (Bela pesma, 1922), a iste godine objavljuje i prvi esej, Roman o Tristanu i Izoldi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Prvu dramu, Nedozvani, objavljuje 1924 (u časopisu „Raskrsnica“) a prvu zbirku pesama, Pet lirskih krugova, objavljuje 1932, kao autorsko izdanje. Većinu pesama posvetio je Darinki Sretenović, a bio je zaljubljen i u pijanistkinju Bojanu Jelaču, ali je do kraja života ostao sam. Za života je, pesme, pripovetke, eseje i dramske tekstove objavljivao u brojnim listovima i časopisima: Misao, Pokret, Politika, Pravda, Letopis Matice srpske, Južni pregled, Književni sever, Vreme, Novosti, Muzički glasnik, Pregled... Zastupljen je u više antologija, napisao je scenario za film Kraljević Marko i libreto za balet Živi oganj. U rukopisu je ostavio više dela, među kojima i drame Đurađ Branković (muzička drama), Kod Večite slavine (dramska hronika). Pored nekolicine stranih dela, preveo  je i Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića, za koje je njegov brat Svetomir napisao kantatu za solo bariton, hor i orkestar. Svetomir je komponovao (za solo pevača uz klavirsku pratnju) i Momčilove pesme: Pesma frule, Jasika, Truba, Suton, Večernja pesma, Zora, Božjak, Jesenja pesma, Grozd, Dve rane. Za pripovetku Zapis o darovima moje rođake Marije dobio Prvu nagradu na konkursu „Cvijeta Zuzorić“ (za 1926). Godinu dana posle njegove smrti, prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Nastasijevićev dramski opus kasnije je svrstan u dve knjige: „Muzičke drame“ u kojoj su Međuluško blago („Moderna biblioteka“ S. B. Cvijanovića, 1927) i Đurađ Branković (delovi objavljeni za života u časopisima: „Narodna odbrana“ 1935 – prva tri čina – i „Hrišćanska misao“ 1937 – peti čin), i „Drame“, koju čine Nedozvani (časopis „Raskrsnica“, 1924), Gospodar Mladenova kći (1931 – „Zapisi“, Cetinje) i Kod večite slavine (dorađivao je do kraja života i za sobom ostavio nekoliko verzija u rukopisu).

Prema: Leksikon pisaca Jugoslavije, Matica srpska, 1997. i Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli;
sabrana dela, knjiga četvrta; priredio Novica Petković,
Dečje novine / Srpska književna zadruga, Gornji Milanovac / Beograd, 1991.

MILAN NEŠKOVIĆ
Ro­đen je 1985. go­di­ne u Va­lje­vu. Sin, brat i ujak. Za­vr­šio po­zo­ri­šnu re­ži­ju na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti, u kla­si pro­fe­so­ra Ni­ko­le Jev­ti­ća i pro­fe­sor­ke Ali­se Sto­ja­no­vić. Ovo mu je dva­na­e­sta po­zo­ri­šna pred­sta­va, je­da­na­e­sta po de­li­ma srp­skih pi­sa­ca i tek pr­va u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du.