Vesti

Uz prisustvo rodbine, kolega, prijatelja i poštovalaca, u sredu 5. decembra na beogradskom Novom groblju na večni počinak ispraćena je prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu Ksenija Jovanović (1928. - 2012.).

Opraštajući se od priznate glumice, koja je među brojnim nagradama imala i onu najveću - "Dobričin prsten" koji se u Srbiji dodeljuje pozorišnim glumcima i glumicama za životno delo, odnosno celokupno pozorišno glumačko ostvarenje, v.d. upravnika Narodnog pozorišta Dejan Savić je istakao da je karijera gospođe glumice Ksenije Jovanović bila "uzor svima nama".
- Od malih nogu bio sam među onima koji su pratili njene kreacije na filmu, u pozorištu, na televiziji, a onda sam došao u priliku da u istom pozorištu radim sa njom. I nekako... ovo što vidim ovde, Ksenija Jovanović, ne stoji. To je uvek gospođa Ksenija Jovanović. Tako gospodski kako je živela, tako se gospodski oprašta od nas. Imala je jednu zaokruženu karijeru, jedan zaokružen život koji svima nama može da služi za uzor. Decu, koju nije imala u svom životu, zamenila je sa svima nama - rekao je Savić i podsetio da je u vreme njegovog prvog mandata na funkciji upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, gospođa Jovanović jedan period bila i predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta.
- Imali smo priliku da zajedno vodimo tu Kuću. Ona se krajnje ozbiljno, krajnje odgovorno ponašala prema tim obavezama iako ne pripadaju u njen krug interesovanja i zanimanja. Međutim, ona se veoma ozbiljno posvetila tom poslu, toj obavezi, uprkos tome što je u to vreme imala i mnogo obaveza kao umetnica. Uostalom, tako nešto je pratilo celog života - primetio je Savić.
On je rekao da je veoma teško govoriti o jednoj osobi kao što je Ksenija Jovanović čije će ime, kako je naglasio, ostati zapisano najsvetlijim slovima u istoriji Narodnog pozorišta.
Savić je podsetio da je imala bezbroj uloga, da su sve njene glumačke kreacije uvek bile na najvišem nivou i da je bila, možda, jedna od poslednjih umetnica te, "u najlepšm smislu reči, stare škole kojoj smo se svi divili i od koje ćemo svi još godina unapred učiti".
On se prisetio i jednog razgovara sa rediteljkom i dramskom spisateljicom Vidom Ognjenović koja mu je tom prilikom rekla kako se "na gospođu Kseniju Jovanović godine lepe kao na katedralu".
- Što je bila starija, bila je sve lepša, ponositija, sve značajnija, sve važnija... I, ona, zaista, u našem umetničkom životu predstavlja upravo to; katedralu u svetu naše dramske umetnosti i kulutre. Hvala joj za sve i večna joj slava - rekao je Savić.
Tetarolog Raško Jovanović je kazao da je Ksenija tokom svoje karije odigrala bezbroj uloga koje su ovekovečile njeno mesto u istoriji srpskog glumišta.
On se posebno osvrnuo na ulogu Kneginje koju je davno igrala u Novom Sadu u predstavi "Slovo svetlosti" rađenoj prema tekstovima stare srpske književnosti.
- Taj njen krik, kad joj jave da je knez poginuo na Kosovu, još uvek čujem jer je izgovoren iz srca, ali i glasom koji je bio najlepši na našoj sceni. Taj glas imao je i prodornost, ali je bio i nežan i baršunast. Taj glas omogućivao joj je da izvodi najrazličitije stilizacije; od velikih tragičkih akcenata koje je mogla da realizuje suvereno pa do stilizacija u smislu groteske i poigravanja sa žanrom. Ona je sve to mogla i umela. To joj je omogućilo da i na radiju ostvari 216 uloga, uvek različitih, drukčijih i uvek glasovno superiornih - ocenio je Jovanović.
Prema njegovom mišljenju, ulogom Hekube u "Trojankama" dokazala je da nastavlja onu tradiciju naših velikih tragetkinja koje je počela Milka Grgurova, produžila Vela Nigrinova i pronela Zlata Markovac.
- Sve do današnjeg dana, tu liniju velikih tragetkinja Ksenija Jovanović je produžila na najlepši način, dodavši nešto svoje. Bila je i ostala svoja i po umetnosti govorenja, ali i po sveopštoj umetnosti glume. Po izrazima lica, mimici, približavala se i produžavala tradiciju Dese Dugalić na našoj sceni. Umela je, isto tako, da premosti sve granice između takozvane tradicionalne i moderne glume. Za nju tu nije bilo problema, isto kao što nije bilo problema ni da pored tragičnog faha briljira i u komičnom. Bila je velika umetnica i veliki čovek, u isti mah. Bila je prva u svemu. Neka joj je večna hvala i slava - poručio je Raško Jovanović.
Od Ksenije Jovanović poslednji se oprostio glumac Ivan Nikolić stihovima Dučićeve pesme "Dubrovački rekvijem".
Ksenija Jovanović je preminula u subotu 1. decembra u 84. godini.
M.B.

Biografija:

Ksenija Jovanović, ćerka glumačkog para Irene i Branka Jovanovića, rođena je 6. juna 1928. u Sarajevu. Rano detinjstvo je provela kod majčinih roditelja u Skoplju i Beogradu gde joj je deda Milo Iličković bio general, lekar, načelnik u vojnoj bolnici. Babuška – Klaudija Lukaševič po kojoj je ruskog porekla, veoma je uticala na Ksenijino razumevanje prvih pojmova i odnos prema životu. Završila je dva razreda osnovne škole u Sarajevu, potom se sa roditeljima odselila u Novi Sad gde je nastavila školu do 1939. da bi se potom, sa roditeljima preselila u Beograd gde je i maturirala u Četvrtoj ženskoj gimnaziji.
Najpre je studirala Ekonomski fakultet godinu dana, a potom Visoku filmsku školu koju je vodio Vjekoslav Afrić. Po završetku postaje član filmskog pozorišta pri Avala filmu koje su vodili Jovan Kulundžić i Aleksandar Ognjanović. Prvu filmsku ulogu ostvarila je 1949. u filmu „Barba Žvane“.
Snimila je film „Priča o fabrici (prvo rediteljsko ostvarenje Vladimira Pogačića). Zatim je, u Beogradskom dramskom pozorištu zaigrala u alternaciji sa Olgom Ivanovićem u predstavi „Inspektor je došao“. Angažman u pomenutom pozorištu je dobila 1951, da bi posle deset godina prešla u Narodno pozorište u Beogradu i tu ostala do danas, iako je u penziju otišla 1989. Gostovala je u JDP-u, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, u više projekata u Teatru poezije. Od 1953- 2004. snimila je 210 radijskih uloga zahvaljujući, između ostalih kvaliteta, i boji glasa.
Radila je sa mnogim rediteljima među kojima su Jovan Bata Putnik, Predrag Dinulović. Hugo Klajn, Bojan Stupica, a najviše sa Arsom Jovanovićem i Vidom Ognjenović. Po sopstvenom svedočenju, svoj umetnički vek, provela je, u izvesnom smislu, kao „vuk samotnjak“; to je bio njen imperativ, njen izbor, znala je da se to plaća, i nije žalila zbog toga.
Ksenija Jovanović je ostvarila veliki broj uloga u klasičnom i savremenom repretoaru, od kojih se mogu izdvojiti: Erzilija (Odenuti nage L. Pirandela), Elizabeta (Lov na veštice, A. Milera), Kraljica Natalija (Konak M. Crnjanskog), Baronica Kasteli (Gospoda Glembajevi M. Krleže), Konstanca (Dugi život kralja Osvalda V. Lukića), Jokasta (Edip Sofokle), Bernarda (Dom Bernarde Albe F.G.Lorke), Žena A (Tri visoke žene Edvarda Olbija), Hekuba ( Trojanke Euripida), Piščeva majka (Mamac D. Albaharija) Starija dama (Sudija V. Moberga), Majka bega Pintorovića (Hasanaginica Lj. Simovića), Tetka Daca (Gospođa ministarka B. Nušića), Sofija Petrović, žena koja čeka vizu ( Govornica J. Markovića), Markiza de Mertej (Opasne veze Š. de Laklo, K.Hempton, K. Miler).
Dobila je brojne nagrade, između ostalih, najviše priznanje Narodnog pozorišta - Plaketu Narodnog pozorišta, Nagradu „Raša Plaović“za Ženu A u „Tri visoke žene“ (Edvarda Olbija), Godišnju nagradu Narodnog pozorišta u Beogradu i Godišnju nagradu JDP-a, dve Sterijine nagrade, Orden Svetog Save drugog reda, Orden rada sa zlatnim vencem, Plaketu sa likom Dobrice Milutinovića, Dobričin prsten – nagradu za životno delo 2007, posle 6 decenija uspešno ostvarivanih uloga.

Ksenija Jovanović je 11. februara 2011. godine bila gošća Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu. Izveštaj možete pročitati OVDE