Vesti

Posle dugogodišnje pauze, Šekspirov „Ričard Treći“, ponovo će se igrati u Narodnom pozorištu u Beogradu. Režija je poverena Snežani Trišić, naslovnu ulogu tumačiće Igor Đorđević, a premijera je planirana za 24. april, na Velikoj sceni, tačno 25. godina od poslednjeg premijernog izvođenja tog komada, u postavci Vide Ognjenović.
U velikom ansamblu su i Nebojša Dugalić (Kralj Edvard), Nela Mihajlović (Elizabeta), Nataša Ninković (Margareta), Bojan Žirović (Klarens), Aleksandar Srećković (Ričmond), Gojko Baletić  (Rivers),  Aleksandar Đurica (Vojvoda od Bakingema), Vanja Ejdus (Ledi Ana ), Svetlana Bojković (Vojvotkinja od Jorka), Miloš Đorđević (Hastings), Pavle Jerinić (Kejtsbi), Branko Jerinić (Nadbiskup/Gradonačelnik ) i studenti Ivan Marković (Prvi ubica) i Miodrag Dragičević (Drugi ubica).
Rediteljka Trišić je i autor adaptacije, zajedno sa dramaturzima Slavkom Milanovićem i Slobodanom Obradovićem.
Scenograf je Valentin Svetozarev, kostimograf Marina Medenica Vukasović, kompozitor Irena Dragović, dok je za scenski govor zadužena Ljiljana Mrkić Popović.
U saradničkoj ekipi su Olga Mrđenović (asistent kostimografa), Jasna Saramandić (asistent scenografa), Vuk Miletić (izvršni producent), Natalija Ignjić (organizator), Saša Tanasković (inspicijent), Danica Stevanović (sufler) i Sara Bubalo (organizator na praksi).
M.B.

 

INTERVJU SA REDITELjKOM SNEŽANOM TRIŠIĆ, OBJAVLjEN U 103. BROJU "POZORIŠNIH NOVINA", 28. JANUARA

                          Ričard Treći je autentični vizionar zla

Slavni Šekspirov klasik i jedan od njegovih najintrigantnijih komada Ričard Treći, posle pauze duže od dve decenije uskoro će ponovo postati deo redovnog dramskog repertoara Velike scene. Novu postavku dela pisanog krajem 16. veka, koje do danas nije prestalo da bude aktuelno, režira Snežana Trišić, naslovnu ulogu tumači Igor Đorđević, a premijera se očekuje početkom aprila. U velikom ansamblu su i Aleksandar Srećković, Nataša Ninković, Boris Komnenić, Aleksandar Đurica, Nela Mihailović, Pavle Jerinić, Svetlana Bojković, Gojko Baletić, Vanja Ejdus, Miloš Đorđević, Bojan Žirović i Branko Jerinić.

Svevremenost Ričarda Trećeg nalazi se upravo u večitoj aktuelnosti i nezaobilaznosti ovakvih likova u svim epohama ljudske istorije, a prepoznatljivost njihovih metoda, retorike i ideologije, ogleda se u temelju prijemčivosti ovog komada u naše vreme. Šta će biti u fokusu vašeg scenskog čitanja te istorijske drame napisane oko 1593. godine?

Ričardovske metode manipulacije, izuzetnu retoriku, taktike visoke elegancije smrti i zločina i bespoštednu inteligenciju, posmatram iz vizure današnje politike i mehanizama koji vladaju unutar nje i neoliberalnog kapitalističkog ustrojstva. Poznato je da ova istorijska tragedija govori o usponu, preuzimanju, uspostavljanju, zloupotrebi i gubitku vlasti Vojvode od Glostera, kasnije kralja Ričarda Trećeg. Njegov poraz, ujedno predstavlja početak vladavine dinastije Tjudor 1485. godine, završetak tridesetogodišnjih građanskih sukoba, poznatih kao Ratovi ruža i početak novog elizabetanskog doba. Istorijski i geopolitički kontekst drame se naizgled razlikuje od današnjeg. Međutim, motiv zla, koje postaje glavni motor vlasti i opstanka, doba neizvesne, napete i mračne preraspodele pozicija moći, mir i primirje kao alibi za zločine, interesne špekulacije i trgovanje položajima, titualama i teritorijama, samo su neke od tema naše globalne i lokalne surove stvarnosti.

Ričard je lik koga mnogi smatraju za, verovatno, najvećeg zlikovca u Šekspirovim delima, većeg nego što je bio i Magbet. Kada jednom potekne krv, kako to i sam kaže u nekom od monologa, povratka više nema. Da je u to vreme postojao jedan dobar psihoanalitičar, da li bi istorija, možda, izgledala potpuno drugačije?

Ne verujem da bi psihoanaliza sprečila da poteče ta reka krvi kroz istoriju. U periodu njenog razvoja, od 19. veka do danas, između osporavanja psihoanalize do njene ekspanzije, dogodilli su se masovni zločini, koncentracioni logori, nuklearni napadi, neokolonijalizam, a protutnjalo je tu mnogo vladara obolelih od sindroma Ričard Treći. Mehanizmi vlasti, globalne ekonomije, moći i politike očigledno su nadjačali sve oblike humanih disciplina od Šekspira do danas. No, možda je Ričarad Treći dobar psihoanalitičar takvog poretka i civilizacijskog sunovrata?!

Ričardov životni i politički credo, njegova lucidnost, kao i đavolski šarm koji poseduje, u svakoj epohi služili su poput lakmus papira za odnos jednog društva prema nerazdvojivom zlu koje spava u njegovim nedrima. Čini se da je oštrica tog zla i dalje veoma britka, nikako da bar malo otupi?

To zlo menja svoj oblik, način delovanja i retoriku, ali ono ne otupljuje. To zlo je na svakom ćošku, na rafu u prodavnici na kome su utisnute cene ili na pumpi u komšiluku, u svakom kadru manipulativnih medija, na većini www. adresa, u svakom spinu, u svakoj laži, na glasačkim listićima, na prospektu egzotičnih destinacija, u propalim i devastiranim fabrikama, na granicama sa bodljikavom žicom i tako redom. Ričard Treći sve vreme publici govori istinu o svojim zločinima, razotkriva namere, pojašnjava ih i najavljuje. Od publike pravi svedoka ili saučesnika tog zlodela, u kome slama sistem i ovladava njim u zavodljivom i mračnom piru politikanstva. Zlo postaje jedan od glavnih uslova egzistencije.

Drugim rečima, u središtu te priče je, zapravo, makijavelistički način vladanja, odnosno tiranija kao stil upravljanja od strane nekoga ko je skoro sasvim slučajno ušao u politiku...

Iako politika, posebno na ovim prostorima, povremeno izgleda kao slučajnost, verujem da ona dolazi iz dubokih poriva ljudske duše i ostvaruje se kroz razrađene taktike i oprobani sistem. Postupci političara, njihove odluke i kampanje često deluju samo kao franšiza. Veliko je pitanje da li je autor neka ekonomski razvijenija država ili je sam Šekspir sve to već uspostavio u svojim dramama. Za razliku od njih, Ričard Treći je autentični vizionar zla.

Ipak, uprkos svim negativnostima kojima ga je Šekspir podario, možemo li očekivati da publika prema vašem Ričardu zauzme jedan ambivalentan stav i oseti, čak, i dozu empatije?

To je teško i neizvesno pitanje i ne zavisi toliko od same postavke. Pre svega moramo da uzmemo u obzir našu publiku i njenu ljubav prema vladarima i sklonost idolopoklonstvu. Da budem iskrena, mislim da naša publika već ima empatiju prema Ričardu Trećem, pre nego što je održana prva proba i mnogo pre dizanja zavese i početka predstave.

Kako to objašnjavate?

To je naša publika. Jednostavno, voli vođe! Mene daleko više zanima da li i šta taj Ričard Treći može da izazove u njima osim empatije ili osude.

U pozorišnim krugovima, između ostalog, priznati ste i po tome što svojim rediteljskim rukopisom uspevate da na jedan hrabriji način progovarate o društvu i pojedincu. Koliko su danas umetnici spremni da se, uslovno rečeno, odreknu komfora i rade angažovano?

Iako sam sklona da kritikujem sebe koliko i druge, ovde moram da stanem u odbranu većine umetnika jer nisu u situaciji da se odriču bilo kakavog komfora. Pozicija umetnika koji rade, kao i onih koji nemaju tu mogućnost, veoma je komplikovana i neudobna. Onog trenutka kada ste u Srbiji odlučili da se bavite umetnošću odrekli ste se zone komfora u svakom smislu. Ne govorim samo o sramnim budžetima, već o zaostalom i staromodnom sistemu, političkoj, ali i svim drugim oblicima, korupcije, atmosferi u kojoj dominira neizvesnost, strah i golo preživljavanje većine, minimalna sloboda izbora, poniženja na svakom koraku, a tu su i podrazmevana zlonamerna kompeticija i izloženost kritici i javnosti. U takvim okolnostima stvarati umetnost je već umetničko delo. Da li je ona angažovana? Pa, ako nastane uprkos svemu ovome, u velikoj meri jeste. Mislim da zbog svega što sam navela većina umetnika danas uopšte nije spremna da radi ili nema mogućnost za to. Angažovano pozorište na taj način podrazumeva neku vrstu elitnog pozicioniranja što je samo po sebi kontradiktornost. U savremenom pozorištu postoji ogromna manipulacija ovim pojmom. Zbog toga ne volim da nazivam svoje predstave društveno angažovanim, iako često problematizuju političke i društvene aspekte sveta u kome živim.

Smatrate da je pozorište umetnost trenutka i ono iz tog razloga mora vrlo intenzivno da preispituje svoju sadašnjost, čak i kada govorimo o klasici, o nekim delima koja nisu iz ovog vremena. Da li i koliko, uopšte, učimo iz umetnosti i poruka koje nam ona prenosi iz prošlosti?

Ja učim! Umetnost daje mogućnost da sadržaje prihvatamo asocijativno, intelektualno, emotivno ili podsvesno i tu je njena veličina, snaga i dejstvo. Zbog toga je umetnost često podatno oružje za političku propagandu ili meta cenzure, a zloupotreba umetnosti i umetnika viševekovni zločin, i još jedna od ključnih metoda korumpiranja slobode. Kao što savremeno delo može biti staromodno, nekomunikativno ili nevažno za savremenog čoveka i sadašnji trenutak, tako i klasika postaje savremena onoliko koliko joj mi to dopustimo. Od kada sam počela da radim na tragediji Ričard Treći, Šekspira doživljavam kao savremenog autora, sa ovih prostora, i verovatno ću se iznenaditi ako se ne pojavi na našoj premijeri.

Mikojan Bezbradica