Vesti

Knjiga Danijele Šutanovac Kličković „Isidor Bajić – pedagog, izdavač i melograf“, biće predstavljena 19. januara (18,00) u Muzeju Narodnog pozorišta, u okviru ciklusa „Promocije“.
Knjiga, čiji je izdavač Asocijacija gitarista Vojvodine, nastala je na osnovu autorkinog diplomskog rada, odbranjenog 1998. godine na grupi za muzikologiju i etnomuzikologiju Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, a koji je kasnije, tokom daljeg istraživanja, dopunjen i novim, manje poznatim činjenicama o umetnikovim aktivnostima na području muzičkog i kulturnog života Novog Sada i Vojvodine s kraja 19. i početka 20. veka.
Muzički kritičar Marija Adamov ocenila je da publikacija Danijele Šutanovac Kličković, svojim osvetljavanjem tog perioda istorije srpske muzike predstavlja značajan poduhvat, odnosno doprinos relevantne vrednosti i težine.
„Uvereni smo da će kao takva zauzeti i primereno mesto u srpskoj, verujemo, sve bogatijoj muzikološkoj i istoriografskoj literaturi. S obzirom na to da pred radoznale čitaoce iznosi brojne, većini konzumenata sasvim nove činjenice, prezentujući složenost odnosa ne samo u užem, nego i širem kompozitorovom okruženju, posebno gledajući s aspekta društvenih i istorijskih okolnosti, mislimo da će i na taj način predstavljena, „Bajićeva etapa“ u razvoju muzičkog života Novog Sada, doprineti nekim novim saznanjima o miljeu u kojem je ovaj svestrani stvaralac živeo i s kojim se u svojim tragalačkim pregnućima borio. Iz tog ugla, ali i s mogućim komparacijama između tadašnjih i aktuelnih pojava, možda će nam Bajićeva postignuća na svim prikazanim područjima ukazati i na određene putokaze i pokazatelje u kojim pravcima bi se i danas mogli razvijati neki oblici naše nacionalne muzike i kulture“, smatra gospođa Adamov.
M.B.

Isidor Bajić
Rođen je u Kuli 16. avgusta 1878. godine. Gimnaziju je završio u Novom Sadu, gde je već kao đak pomagao profesoru Jovanu Grčiću u muzičkim poslovima. U šestom razredu počeo je da komponuje, a u osmom je dirigovao učeničkim horom. Po povratku iz Budimpešte gde je najpre studirao prava, a zatim Muzičku akademiju, postao je redovni nastavnik pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“) i na tom mestu radio od 1901-1915. godine.. Učio je đake i sviranju na violini, klaviru i tamburi, formirao gudački i tamburaški orkestar, dirigovao gimnazijskim horom i pomagao darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima Koncerti koje je priređivao, naročito Svetosavske besede, prevazilazili su nivo i okvir amaterskih školskih priredbi.
Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je „Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji“ (1912). Osnovao je Muzičku školu u Novom Sadu 1909. godine, posle „Škole pjenija“ Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju takvog tipa na tlu Vojvodine.
U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi tog vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije („Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova“; „Srpska crkvena, narodna i igračka muzika“; „Kako treba čuvati i negovati glas“; „Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji“; „Naše crkveno pojanje“ i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju „Srpska muzička biblioteka“ i časopis „Srpski muzički list“ (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički časopis u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: „Klavir i učenje klavira“ (1901) i „Teorija pravilnog notnog pevanja“ (1904).
Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima s pevanjem i operi „Knez Ivo od Semberije“. Srpsko crkveno pojanje uporedivao je sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova, u leto 1911. godine. Obraćao se lično preosvećenom gospodinu Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom srpskom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).
U kompozitorskom stvaralaštvu obuhvatio je žanrove koji su mogli da nadu primenu u skladu sa muzičkim ukusom i nivoom izvodaštva svog vremena: solo pesme (ciklus „Pesme ljubavi“, „Album pesama u duhu srpskih narodnih pesmama“, „Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti“, „Seljančice“, „Jesen stiže dunjo moja“); klavirske kompozicije („Album kompozicija za glasovir“, „Za Kosovo-Kumanovo, za Slivnicu-Bregalnicu“, „Srpska rapsodija“); kamerna dela („Pesma bez reči“, „Pizzicato polka“, „Romansa“); orkestarska dela („Magla pala“, „Elegija“, „Oproštajni pozdrav Dragi Ružicki“); horske kompozicije („Pesma o pesmi“, „Lovački zbor“, „Božestvena Liturgija“, „Guslareva smrt“, „Iz moga dakovanja“, „Iz moje gradine“); komade s pevanjem („Đido“, „Rakija“, „Mena“, „Divljuša“). Opera „Knez Ivo od Semberije“, hronološki peta komponovana, a druga izvedena srpska romantičarska opera sa nacionalnim motivima, prema istoimenoj istorijskoj drami Branislava Nušića, premijeru je imala 6/19. januara 1911. godine .
Umro je u Novom Sadu 16. septembra 1915. godine. Imao je samo 37 godina.