Вести

Народно позориште у Београду, у знак сећања и поштовања на славну српску и југословенску глумицу Миру Ступицу, организовало је 3. октобра на Великој сцени пригодну свечаност под називом "Сећање на Миру Ступицу - глумицу века".
Након што је прочитао делове из веома богате биографије славне глумице, в.д. управника Народног позоришта у Београду Дејан Савић је, обраћајући се присутнима, међу којима су били чланови породице, као и многе Мирине колеге, пријатељи и поштоваоци, оценио да једна каријера, какву је она имала, а о којој сви уметници сањају и која превазилази наше просторе, "не може да стане у један говор".
- Многи детаљи из предивних креација Мире Ступице биће приказани вечерас, али ни они неће моћи да дочарају њен значај за сцене широм бивше Југославије. Мира је била и остала незаобилазни камен темељац Народног позоришта, других позоришта у којима је радила и наше драмске уметности и културе, уопште - рекао је Савић.
Он се посебно захвалио колегама из неколико позоришта (ЈДП, Атеље 212, Народно позориште Ниш, Шабачко позориште... ) који су помогли у реализацији програма, као и Јагошу Марковићу и Балши Ђогу који су, како је истакао, „недељама, из чисте љубави, радили да би осмислили овај програм“.
Мира Бањац је истакла да су њене речи „мале за овај велики и тужни тренутак, али траг, који је Мира Ступица оставила у мени, је велики и трајао је деценијама“.
- У мојим успоменама је велика и не усуђујем се да је анализирам као глумицу. Била је исконски мудра, бритког духа и невероватног шарма. Сећам се да сам је једне године, давно, гледала у „Талентима и обожаваоцима“. Тај њен глас и та оркестарација емоције, потпуно су ме опчинили. Ја никада више, ни код кога нисам препознала такав глас. Он је, деценијама, био похрањен у мојим емоцијама – истакла је призната уметница и додала да је имала срећу да буде њен добар пријатељ.
Управница Хрватског народног казалишта из Загреба Дубравка Вргоч, која је била спречена да дође у Београд, послала је писмо у којем је навела да је Мира током трогодишњег ангажмана у том позоришту остварила неке од својих најзначајнијих улога којима је „обиљежила нову епоху у повијести хрватскога казалишта“.
– У само неколико сезона остварила је опус којим је промовирала на овим просторима један друкчији, модеран приступ глуми, чувајући свјежину и непосредност којима је освајала гледатеље. Њезине улоге Иване у Шоовој “Светој Ивани”, Коломбе у Анујевој “Коломби”, те Груше у Брехтовом “Кавкаском кругу кредом, свјетионици су времена које је красио колективни занос, а она му је, својим талентом, била симбол - навела је, између осталог, госпођа Вргоч у писму које је прочитала драмска уметница Бранка Петрић.
Амбасадор Црне Горе у Србији и позоришни редитељ Бранислав Жага Мићуновић истакао је да данас, са извесне дистанце, пиједестал на којем је рођена, Мира је чувала, пре свега, “исправном кичмом, животним принципима, далеко од сваког лицемерја, од зависти просечних И малодушности компромисера”.
– Била је истинска дива, самосвесна, славна и једниствена у једноставности – подсетио је Мићуновић.
О славној уметници, са пуно пијетета, говорили су и управница Југословенског драмског позориште Тамара Вучковић, некадашњи директор Југословенске кинотеке Радослав Рале Зеленовић, глумци Мики Манојловић, Рената Улмански и Драган Мићановић која се од Мире опростио песмом Владислава Петковића Диса „Можда спава“.
Редитељ Јагош Марковић је предложио да "од вечерас Театар "Бојан Ступица" носи име "Бојан и Мира Ступица", што су присутни поздравили громогласним аплаузом.
У оквиру програма, приказани су и инсерти из позоришних представа, филмова и телевизијских серија који су подсетили на неке од њених антологијских улога.
Вече је завршено Мирином омиљеном композицијом “Стара Србија” коју је на фрули извео признати српски музичар Бора Дугић.
Пре почетка програма, у фоајеу Велике сцене, присутни су могли да погледају део поставке "Мира Ступица глумица века", ауторке Ксеније Шукуљевић Марковић, којим је Народно позориште обележило 90. рођендан легендарне глумице.
Мира Ступица је била чланица Драме Народног позоришта у Београду од 1941. до 1943, потом 1947. године, а последњи ангажман заједно са Бојаном Ступицом, потписала је 1. септембра 1959. у време управника Милана Богдановића.
Прва улога у Народном позоришту била је Друга девојка у представи „Ђидо“ Јанка Веселиновића – Драгомира Брзака која је у режији Душана Раденковића премијерно изведена 20. децембра 1941. године.
Последња рола коју је остварила у Националном театру била је Стана у представи "Станоје Главаш" Ђуре Јакшића, која је премијерно изведена 3. октобра 1979. године у режији Градимира Мирковића.
Мира Ступица је преминула 19. августа у Београду, у 93. години, а испраћај за кремацију одржан је четири дана касније на Новом гробљу у Београду.
М.Б.

Више фотографија можете погледати ОВДЕ

Биографија:

Мира Ступица - глумица великог талента и широког стваралачког распона, која је обележила цело раздобље позоришног живота у Југославији после Другог светског рата, рођена је 17. августа 1923. године у Гњилану, првом месту службовања њених родитеља, просветних радника Данице и Радомира Тодоровића.
У професији се нашла већ са седамнаест година, као ученица Државне трговачке академије, на позив Виктора Старчића, ступила је на сцену Студија уметничког позоришта. Прве изговорене речи на позорници Коларчевог универзитета, како је записао Феликс Пашић, биле су :"За живот!" Управо оне, постаће њено животно гесло:
- Темперамент је добро погонско гориво. Један "мерцедес" иде много темпераментније од "фиће". Ја сам била "мерцедес", на позорници никад нисам била "фића". Наравно, он може да буде само слуга ономе шта радиш, не сме да господари текстом и креацијом - објашњавала је Ступица.
Успех младе и лепе глумице остварен у Уметничком позоришту није остао непримећен. Управа Народног позоришта у Београду пожелела је Миру Тодоровић у свом ансамблу и њен ангажман почео је у августу 1941. године.
Већ у децембру појавила се први пут на сцени у комаду "Ђидо" и малој улози - Друге девојке. Уследиле су и неке нове, па је до краја ангажмана (јесен 1943. године) одиграла десетак мањих и већих рола, углавном у комедијама. Посебно је била запажена као Рушка у "Зони Замфировој", Милка у "Подвали", Катица у "Кир Јањи" и Дорина у Молијеровом "Тартифу".
Ипак, Мира Тодоровић после две сезоне напушта Београд и театар. У то доба удаје се за колегу, глумца Миливоја Мавида Поповића и годину дана касније добија једину кћи Јасмину - Мину. С Мавидом одлази у његов завичај, Шабац, и наставља каријеру у новим околностима. Брачни пар играо је у Занатлијском дилетантском позоришту и тек формираном Подрињском народном "Јанко Веселиновић", а по ослобођењу Шапца 1945. године селе се у Ниш. Мира се у Нишу задржала само једну сезону, за разлику од Мавида који је у ангажману био много дуже. У овом граду ће се млада уметница упознати са великанима театра попут Вјекослава Афрића, Салка Репка и Предрага Динуловића, а те сезоне почело је и њено прво освајање великог репертоара.
Али, Ниш је био "тесан" за будућу позоришну звезду, па ће се у београдско Народно вратити 1947. године. И то (опет) накратко: животни и уметнички пут одвешће је даље, у тек основано Југословенско драмско. Мирин ангажман почео је 1. августа 1947, и са прекидима је трајао тек једну деценију. У том периоду, као првакиња Куће, уз свог најзнчајнијег животног сапутника - редитеља, архитекту, драматурга, професора, педагога, градитеља позориште Бојана Ступицу, остварила је низ незаборавних улога као што су Грушењка у "Браћи Карамазовима", Настасја Филиповна у "Идиоту", Глорија Ранка Маринковића, Катарина у "Мадам Сен-Жен", Брехтова Џени у "Опери за три гроша", Баруница Кастели у Крлежиним “Глембајевима”, Толстојева Ана Карењина…
У периоду од 1955. до 1957. године, са Бојаном наставља свој уметнички пут на Сцени Хрватског народног казалишта у Загребу где је, такође, остварила неке од својих незаборавних креација као што су Коломба - Жана Ануја, Луцијета у Голдонијевим “Рибарским свађама”, Груша Бахандзе у “Кавкаском кругу кредом” Бертолда Брехта, Ивана у Шоовој “Светој Ивани”…
Већ 1957. брачни пар Ступица вратио се накратко у ЈДП, да би две године касније Мира Ступица са супругом трајно напустила Цветни трг и још једном отишла у Народно позориште. Ту је прославила последњи велики јубилеј (шест деценија рада), основала награду "Жанка Стокић", отворила Музеј Народног позоришта и поклонила му неке драге успомене. У Националном театру остали су до пензије, а у том периоду остварили су много значајних наслова: Мира је одиграла 21 улогу, Бојан је имао 12 режија. Памте се њене роле у "Цару Давиду", "Томасу Мору", "Ани Карењиној", "Вожду", "Јаквинти", "Глембајевима", а "Мадам Сен Жен" пунила је салу и после сто педесетог извођења.
Уз ангажман у Народном позоришту, брачни пар је имао и сталну сарадњу са Атељеом 212. На сцени тог позоришта, глумачка дива је играла у режијама Мире Траиловић, Предрага Бајчетића, Муција Драшкића, Радослава Дорића и Паола Мађелија. Током каријере својим даром блеснула је и у представама Београдског драмског, Звездара театра и Позоришта "Двориште".
А онда, почетком деведесетих, последњи пут заблистала је краљица сцене - у "Принцези Ксенији од Црне Горе", с редитељским потписом Радмиле Војводић у Зетском дому на Цетињу. Том улогом опростила се од театра, 1994. године.
Поред непрекидног присуства на позоришним сценама, остварила је више улога у филмовима и на телевизији. Први филм, снимила је 1951. године – Бакоња фра Брне (режија Федор Ханжековић), а затим и Стојан Мутикаша (режија, такође, Федор Ханжековић), Јара господа (режија Бојан Ступица), Ханка (режија Славко Воркапић), Дан четрнаести (режија Здравко Велимировић), Мушки излет (режија Волфганг Штауте), Рој и делије (режија Мића Поповић), Крвава бајка (режија Тори Јанковић), Доручак са ђаволом (режија Мирослав Антић)…
Остварила је више улога у ТВ драмама (Посета старе даме, Диренмата), а вансеријску креацију дала је улогом Кике Бибић у телевизијској серији "ТВ буквар" Александра Поповића, у режији Вука Бабића.
За свој изузетан уметнички допринос добила је велики број награда: Савезна награда Владе ФНРЈ 1949 године, затим Седмојулска награда, Вукова награда, Добричин прстен, две Стеријине награде (за нарочите заслуге на унапређењу југословенске позоришне уметности и културе за улогу Ксеније у драми Принцеза Ксенија од Црне Горе), Орден рада и Орден са црвеном заставом, две Награде града Загреба, Златни медаљон „Љубиша Јовановић“, Награда „Јоаким Вујић“, три Златна ловорова вијенца на Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву, бројне плакете и повеље.
Прва је добитница и новоустановљене Велике награде коју додељује Црногорско народно позориште из Подгорице. За своја остварења на филму, награђена је Златном филмском траком Међународног института за кинематографију СР Немачке, Златном ареном Фестивала југословенског филма у Пули, Наградом „Теодора“ на Филмском фестивалу у Нишу. За изузетну улогу у серији "ТВ буквар", добила је диплому Фестивала телевизије на Бледу 1969. године, а наредне године Плакету Златорога из Марибора као најпопуларнија личност ТВ екрана.
По мишљењу својих колега глумаца, у анкети коју је 2001. године спровео лист „Вечерње новости“, проглашена је глумицом века.