Премијера 12. април 2019/Велика сцена

Редитељ Милан Нешковић
Драматуршкиња Молина Удовички Фотез
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценографкиња Весна Поповић
Костимографкиња Марина Вукасовић Меденица
Композиторка Ања Ђорђевић
Кореографкиња Андреја Кулешевић
Извршни продуцент Милорад Јовановић
Продуценткиња у Драми Јасмина Урошевић


Премијерна подела:
Софка Јована Стојиљковић
Ефенди Мита Небојша Дугалић
Тодора, Софкина мајка Наташа Нинковић
Газда Марко Ненад Јездић
Стана, Маркова жена Душанка Стојановић Глид
Магда, слушкиња Љиљана Благојевић
Симка, купачица Радмила Живковић
Арса, Марков слуга Танасије Узуновић
Томча, Марков син, Софкин муж Павле Јеринић
Стоја, Тодорина сестра Златија Оцокољић Ивановић
Ванко, слуга мутавац Никола Вујовић
Мали Томча Стефан Калезић
Оперски певач Небојша Бабић


Асистенткиња костимографкиње Биљана Гргур
Асистенткиња сценографкиње Миа Меденица
Инспицијенти Саша Танасковић, Сандра Роквић
Суфлерка Гордана Перовски
Корепетиторка Тања Шчербак
Саксофониста Иван Ранковић
Асистент режије на пракси Стефан Гајић
Продуценткиња на пракси Тијана Мићановић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Декор и костими израђени су у радионицама Народног позоришта у Београду

БОРИСАВ БОРА СТАНКОВИЋ
(31.март 1876 – 22.октобар 1927)

Рођен je у Врању од оца Стојана и мајке Васке који обоје умиру у његовом раном детињству. О Бори се након преране смрти родитеља брине његова баба по оцу – Злата. Она је потомак старе, угледне и осиромашне врањанске породице. Често унуку прича о ,,старом” Врању и те приче одређују будући Станковићев литерарни пут. Целокупно његово књижевно дело везано је за Врање, иако је у овом граду само у детињству живео. У родном граду, Бора Станковић завршава основну школу и седам разреда гимназије. У гимназији су му професори: Илија Вукићевић, Јаша Продановић, Светислав Симић и Љуба Давидовић. Рано започиње свој књижевни рад, најпре песмама. Матурира у гимназији у Нишу и одлази у Београд где уписује eкономски одсек Правног факултета Велике школе. Исте године, умире његова баба Злата и Станковић је приморан да због неимаштине прода родну кућу. Године 1902.  објављене су му две збирке приповедака Стари дани и Божји људи, као и ,,комад из врањанског живота у четири чина с певањем” Коштана. Ускоро завршава факултет и жени се Ангелином Милутиновић. Ову лепу Београђанку Бора је прво запазио на фотографији у излогу фотографске радње на Теразијама. На фотографији је била обучена у матроско одело за маскенбал, а склопом срећних околности исте  вечери се на маскенбалу и сретну. Да је ,,судбини немогуће побећи” каже наш славни писац и у многим својим делима. Роман Нечиста крв објављен је 1910. године и одмах проглашен за ремек-дело српске књижевности.  Године 1915, Бора Станковић оставља породицу у Краљеву и одлази у Ниш, па у Подгорицу, где га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту. Уз помоћ пријатеља, наредне године, бива пуштен кући у Београд. Од 1920. године чиновник је у Уметничком одељењу Министарства просвете. Његов други роман Газда Младен остаје недовршен, јер Бора Станковић умире 1927. године у Београду. ,,Ни у једном свом делу Станковић није на тако малом простору рекао тако много о животу као у овом роману”, написао је Јован Деретић. Данас је у његовој родној кући смештенa Музеј кућа Боре Станковића, а улица у Врању у којој се музеј налази се зове Баба Златина улица.


МАЈА ТОДОРОВИЋ
Рођена је 1990. године у Сплиту, а одрасла је у Херцег Новом. Завршила је основне и мастер студије из драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Ауторка је више драма које се изводе у националним и градским позориштима у Београду, Новом Саду и Подгорици. Сценариста је и продуцент неколико играних филмова и ТВ серија. Изведене драме:Дрекавац (БДП); Пакована девојка (БДП); Кинез (Градско позориште Подгорица);  Шћери моја, … (ЦНП); Антигона 1918 (СНП).


РЕЧ СПИСАТЕЉИЦЕ 
Нечиста крв Борисава Станковића је један од највећих романа српске књижевности, и тешко је, а и сувишно побројати све разлоге због чега.  С једне стране, тако велика дела нуде изобиље мотива, идеја, тема и ликова и самим тим представљају огроман изазов за драматизацију и постављање на сцену. С друге стране  ту је и публика која већ познаје дело и самим тим има одређена очекивања од инсценције. Често су чак и добри филмови који су рађени по великим делима, неправедно оцењивани као неуспели или као „добри, али не тако добри као роман“. 
Међутим, роман и драмски текст, односно позоришна представа, потпуно су различите форме и оно што је могуће приказати у роману није могуће на сцени и обратно. Наравно, могуће је направити представу која би обухватила сва дешавања из Станковићевог дела, али би то, вероватно, била веома дуга представа (што такође није нужно проблем, постоје и такве представе), али питање је и шта бисмо тиме добили - односно да ли нам је потребан такав сценски приказ романа. За мене је било много важније да пронађем шта је то актуелно у том делу и шта би савремену, поготово млађу публику, данас и овде, требало да наведе да гледају представу Нечиста крв- а да једини аргумент не буде  „То је наш велики роман“. 
Читајући Станковићев роман изнова и изнова, јављале су ми се разне идеје; у њему има толико тема које су веома примамљиве за драматизацију, тако да се већ на први поглед из овог дела могу  издвојити најмање три драме. Тешка срца сам се опростила од неких делова и мотива. Будући да сам се готово у свему што сам радила до сада бавила женама, које су се на неки начин, издвојиле из свог времена и окружења, Нечиста крв је природан наставак мојих  интересовања као ауторке. Све су те јунакиње трагично завршиле. Софка је једна од њих. Међутим, Софкина трагедија је нешто другачија. Оно што је разликује од свих мојих досадашњих јунакиња јесте то што се њена прича не завршава трагичном смрћу већ трагичним животом. Софка се од једне самосвесне, јаке жене пуне страсти и живота, претвара у жртву насиља, која криви себе и своју „нечисту крв“ за то што је муж злоставља. Звучи познато? Живимо у времену у ком су жене и даље жртве насиља, и при том не причам о #МеТоо покрету, естради и Холивуду. Причам о женама којима смо свакодневно окружени, о нашим сестрама, пријатељицама, мајкама… Ја потичем из земље у којој се женска деца абортирају, а неретко чујем и саме жене како изговарају: „Нек’ је ударио, заслужила је“. Оно што ме највише плаши је да ће се после представе, из дела публике, чути сличан коментар и за Софку. И ово није никакав феминизам, нити је питање борбе за једнакост полова, ни тога да ли ће ме звати писцем или списатељицом. Не, питање је односа међу људима. Занимљиво је да се насиље често дешава  и међу људима који су се некада волели. Шта се то догоди у нама па љубав прерасте у незадрживи бес? Да ли је то нека „нечиста крв“ која се преноси са колена на колено, па је само питање кад ће да се „пробуди“ или је то ипак нешто што настаје под утицајем окружења у коме живимо? Ја немам одговоре на та питања, нити ова драма претендује да одговори на њих. Не сматрам да позориште треба да даје експлицитне одговоре. Али исто тако мислим да смо данас готово сви, и мушкарци и жене преживели неку врсту насиља - ако не физичког онда менталног односно психолошког, баш као и јунаци Нечисте крви. Није овде само Софка жртва насиља, нити је Томча једини насилник. Готово сви јунаци су на неки начин и жртве и џелати, а неки су и сами своји џелати. Променило се време, окружење и начин на који живимо, али мислим да су последице које остављају нерешени породични односи и насиље увек и свуда исти и увек и свуда болни.


МИЛАН НЕШКОВИЋ
Рођен је у Ваљеву 1985. године. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Николе Јевтића и проф. Алисе Стојановић. Вишеструко је награђиван за досадашњи позоришни, и не само позоришни рад. Доцент је на Академији уметности у Београду. Ово му је трећа режија у Народном позоришту у Београду, а прва на Великој сцени.



РЕЧ РЕДИТЕЉА
Како се љубав манифестује? Како љубав нестане? Како је могуће да љубав нестане? Можда само престане? Да ли онда значи да има рок трајања? Престане ли да постоји када поченемо да се инатимо са сопственом судбином или почнемо да се инатимо са судбином када љубав нестане? Има ли илузорније проведеног живота од оног без љубави, посвећеног инаћењу са судбином? Може ли љубав да буде погрешна? А закаснела? Може ли да се живи без љубави или упркос љубави?
Не знам. Само постављам питања која су се сама наметнула приликом рада на овој представи, а када су одговори у питању, плаше ме, јер могу да буду једноставни: да или не.


СОФКА...
И ДАНАС...

Охолост долази пред погибао, а поносит дух пред пропаст
                                                                      
Библија, Приче Соломунове 16:18

,,У сржи прозе Боре Станковића је човек, његова душа, његов сензибилитет… У основи људске природе видео је жудњу за светлошћу и лепотом живота”, написао је  књижевни критичар Велибор Глигорић у тексту Борисав Станковић. 
Софка, кћи ефенди-Митина и унука најугледнијег човека у крају, хаџи-Трифуна, одраста као последњи потомак некада богате и моћне породице. Жене у тој породици имале су само један задатак, а то је да своју лепоту и снагу негују, да се што лепше носе и ките, и да том силном лепотом сваког мушкарца који их угледа освоје и залуде. Две моћне силе наслеђене од предака, поносни дух и чудесна лепота, сплетоше се у нашој Софки. А душа… жуди за светлошћу и лепотом живота, за љубављу. ,,Само кад би се појавио тај… тај који ће мене да занесе… да ме опије”, изговори Софка мутавом Ванку.
Трговачка трансакција којом Софку отац прода богатом сељаку газда-Марку врхунац је охолости нечисте крви последњег мушког потомка угледне хаџијске породице. Он не осећа понижење што једину кћер свесно лишава могућности да доживи светлост и радост живота, већ се осећа понижено због сиромаштва, збогбеде материјалне. ,,Никад нисам био срећан“, каже својој жени Тодори. Поносни дух је све за чим је жудео.
Но, и љубав је моћна сила… Након трагичне смрти газда-Маркове и безумне страсти из његове куће оду. Софка се не понаша у новом дому као горда хаџијска кћи. Пут светлости се отвара. Стаса Томча. ,,Чим је погледа, стане до ње, не зна шта ће од среће и радости. Одмах тада његове црне очи тако широко и топло почну да сјаје, и, већ дрхтећи од страсти за њом, за њеним топлим, једрим телом, уноси се у њу и само је пита : - ,,А, Софке?”, унапред срећан што ће моћи одмах да јој учини што буде хтела.”, написа Бора Станковић. И још: ,,Кућа јој постаде топла, и то сасвим топла.``
Али...ослободи се дух гордости и самољубља из боце. ,,О, о, погле, овде баш почело да се живи; погле како се уредило. А ја и мати ништа, заборавили на нас.”, изговори ефенди-Мита дошавши једног дана по још новца. Цептео је од јарости и горчине. Ишчиле светлост. И Софкин свет поново склизну у старо и познато...да гордо подноси бол, тугу и несрећу, и да плаче само када је нико не види...  Томе су је одувек учили… Нечиста крв.
Молина Удовички Фотез


ПРИЈАТЕЉ ПРЕДСТАВЕ