ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

комедија Бранислава Нушића

О представи

РЕЧ ДРАМАТУРГА
Да је уметност ре-креирање (природе) говори нам први Аристотел у свом чувеном спису „О песничкој уметности“. Јагош Марковић ре-креира Нушићев комад и ствара представу о „ожалошћеној породици„ на почетку XXI века. Суштински се ништа није променило, каже редитељ. И данас су чланови ове породице похлепни, грамзиви, превртљиви, саможиви, лицемерни... Суштински се ништа није променило, а споља понешто. И чим се подигне завеса имамо слику света о коме је реч. То су представници власти, естраде, контраверзног бизниса – самозване величине у пуном сјају и беди  сопствене црнине. У својој бриткој анализи и прецизној ре-креацији  редитељ иде до краја, до самог дна витализма чланова ове фамилије. Низом монументалних и надахнутих слика прича причу. А то чини с љубављу и емпатијом, не осуђујући их и указујући нам да зрно душе и зраци светлости духа и даље у њима постоје. То што је имовина постала њихов једини апсолут и што су спремни зубима да се кољу не би ли стекли још више, не значи да је људскост у њима потпуно нестала..... На то ко су и какви су све време их подсећа портрет покојног Мате Тодоровића. Овим сценским знаком Јагош Марковић покојника дефинише као главни антагонистички лик. Мата Тодоровић је тестаментом одредио да новац припадне Просвети и Цркви, јер је одлично познавао чланове своје фамилије и знао да је духовна обнова  једини њихов истински спас. Нису га разумели.Нису још.....Нису разумели ни зашто највећи део своје имовине оставља кћери Даници. Она је, у Марковићевој представи, понижавана, изманипулисана, ошамућена, али је и даље оно што је звезда Даница нашем роду увек и била  - весница зоре и дана. Кћи сунца у народној поезији........Да би се видела неопходно је упутити поглед ка небу.

 


БРА­НИ­СЛАВ НУ­ШИЋ
1864.     У Бе­о­гра­ду, 8. ок­то­бра, ро­ђен је као че­твр­то де­те тр­гов­ца Ђор­ђа Ну­ше и њего­ве же­не Љу­би­це, у ку­ћи ко­ја се на­ла­зи­ла на ме­сту данашње згра­де На­род­не бан­ке Ср­би­је у ули­ци Кра­ља Пе­тра. На кр­ште­њу му да­ју име Алкибијад.
1870.     Отац ма­лог Ал­ка, по­то­њег Бра­ни­сла­ва, пре­се­лио се по­сле бан­крот­ства са женом и пе­то­ро де­це у Смедерево.
1870–74.   По­ха­ђао је основ­ну шко­лу у Сме­де­ре­ву, где му је отац у то вре­ме имао тр­го­ви­ну.
1874–82.   По­ха­ђа гим­на­зи­ју (1875. по­на­вља I раз­ред гим­на­зи­је, крат­ко је ше­грт у Пан­че­ву, да би 1876. на­ста­вио шко­ло­ва­ње у гим­на­зи­ји у Београ­ду, и са сво­јим рођаком Јев­том Угри­чи­ћем по­чео „жи­вот на да­ска­ма“.
1882.     Ма­ту­ри­ра и по­чи­ње да се пот­пи­су­је као Бра­ни­слав.
1883.     Упо­зна­је се са Во­ји­сла­вом Или­ћем, што ће га уве­сти нај­по­зна­ти­ји цен­тар књи­жев­ног жи­во­та у Бе­о­гра­ду у то до­ба, у дом Или­ћа, где чита сво­је пр­во де­ло, Народ­ни по­сла­ник.
1884.     Сту­ди­ра пра­ва у Гра­цу.
1885.     Вра­ћа се у Бе­о­град и на­ста­вља сту­ди­је на Ве­ли­кој шко­ли. Уче­ству­је у српско-бу­гар­ском ра­ту као добровољац.
1886.     За­вр­ша­ва пра­ва на Ве­ли­кој шко­ли. Пи­ше При­по­вет­ке јед­но­га ка­пла­ра.
1887.     Об­ја­вљу­је пе­сму По­греб два ра­ба, као кри­ти­ку вла­сти кра­ља Ми­ла­на, због че­га је осу­ђен на две го­ди­не за­тво­ра.
1888.     У По­жа­ре­вач­ком за­тво­ру го­ди­ну да­на про­во­ди и пи­ше Про­тек­ци­ју.
1889.     По­сле при­је­ма код кра­ља Ми­ла­на, ми­ни­стар ино­стра­них де­ла му до­де­љу­је слу­жбу у ди­пло­ма­ти­ји. Следећих де­сет го­ди­на службује је у кон­зу­ла­ти­ма у Би­то­љу, При­шти­ни, Ско­пљу, Со­лу­ну и Се­ре­зу.
1893.     Же­ни се Да­рин­ком Ђор­ђе­вић, ћер­ком тр­гов­ца Бо­жи­да­ра, ко­ју је упо­знао као не­ћа­ку кон­зу­ла Бо­ди­ја у Битољу. Исте го­ди­не би­ва по­ста­вљен за кон­зу­ла у Пришти­ни, где му је Во­ји­слав Илић пи­сар.
1899.     Члан је уред­ни­штва „Зве­зде“ Јан­ка Ве­се­ли­но­ви­ћа.
1900.     Пре­ла­зи из ди­пло­мат­ске слу­жбе у Бе­о­град, за се­кре­та­ра Ми­ни­стар­ства просве­те, а за­тим по­ста­је дра­ма­тург и вр­ши­лац ду­жно­сти управ­ни­ка На­род­ног позо­ри­шта у Бе­о­гра­ду.
1901.     Уре­ђу­је „По­зо­ри­шни лист“.
1902.     Пен­зи­о­ни­сан на свој зах­тев, јер ни­је до­био ме­сто управ­ни­ка На­род­ног позори­шта. Исте го­ди­не ре­ак­ти­ви­ран и по­ста­вљен за ко­ме­са­ра по­шта и те­ле­гра­фа, што од­би­ја и по­но­во би­ва вра­ћен у пен­зи­ју. Уче­ству­је у осни­ва­њу Дру­штва српских књи­жев­ни­ка и умет­ни­ка.
1903.     По­ста­вљен је за ше­фа од­се­ка за на­ци­о­нал­ну про­па­ган­ду при пред­сед­ни­штву Вла­де као до­бар по­зна­ва­лац при­ли­ка у на­шим, та­да још неослобођеним, кра­је­ви­ма под Тур­ском. По­сле пре­вра­та од 29. ма­ја, по­но­во ста­вљен у пен­зи­ју.
1904–1905.   Ну­шић је управ­ник Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта у Но­вом Са­ду.
1906–1907.  За­ме­ник је дра­ма­тур­га На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду.
1905–1910. У „По­ли­ти­ци“ , под псе­у­до­ни­мом Бен Аки­ба, об­ја­вљу­је ху­мо­ри­стич­ки фељ­тон.
1910.     Од­ли­ко­ван ор­де­ном Све­тог Са­ве и Бе­лог ор­ла.
1908–1912. Ба­ви се но­ви­нар­ством. Са­рад­ник је и уред­ник ли­сто­ва „Са­мо­у­пра­ва“, „Три­бу­на“, „Бе­о­град­ске но­ви­не“, „Днев­ник“, „Стра­жа“ и ша­љи­вих ли­сто­ва „Бр­ка“, „Но­са“, „Са­ти­ра“, „Те­ле­фон“ и дру­гих.
1912.     По­ста­вљен за пр­вог на­чел­ни­ка осло­бо­ђе­ног Би­то­ља (за вре­ме Бал­кан­ског рата).
1913.     Ор­га­ни­зу­је по­зо­ри­ште у ослобођеном Ско­пљу и по­ста­је ње­гов управ­ник.
1915.     У Ско­пљу. Кћер­ка Мар­ги­та Ги­та се уда­је за књи­жев­ни­ка Ми­ли­во­ја Пре­ди­ћа. У је­сен, ги­не син Стра­хи­ња Бан, до­бро­во­љац у Бач­кој че­ти. Ну­шић се по­вла­чи са срп­ском вој­ском пре­ко Ал­ба­ни­је на Крф.
1918.     Вра­ћа се на ду­жност у Ско­пље.
1919.     У Бе­о­гра­ду, у Ми­ни­стар­ству про­све­те, вр­ши ду­жност пр­вог на­чел­ни­ка Умет­нич­ког оде­ље­ња.
1922.     Због дра­ме На­ход, цр­ква га је ана­те­ми­са­ла.
1923.     Рад­нич­ка умет­нич­ка дру­жи­на „Абра­ше­вић“ от­ку­пљу­је Сум­њи­во ли­це и са ве­ли­ким успе­хом га из­во­ди на ама­тер­ској сце­ни. Ме­сец да­на ка­сни­је, На­род­но позо­ри­ште из­ве­ло је исти ко­мад по­сле че­ти­ри де­це­ни­је од­ла­га­ња. Раз­ре­шен је дужно­сти на­чел­ни­ка Умет­нич­ког оде­ље­ња. Од­ли­ко­ван је ор­де­ном Све­тог Са­ве I реда.
1924.     Ве­ли­ка про­сла­ва ше­зде­се­то­го­ди­шњи­це жи­во­та и че­тр­де­се­то­го­ди­шњи­це   књи­жев­ног  ра­да Бра­ни­сла­ва Нуши­ћа.
1925–1928.   Управ­ник је по­зо­ри­шта у Са­ра­је­ву.
1929.     Ну­шић је би­бли­о­те­кар На­род­не скуп­шти­не. Де­фи­ни­тив­но ста­вљен у пензију. Од­ли­ко­ван ор­де­ном офи­ци­ра Легије ча­сти.
1931.     За­кљу­чу­је уго­вор са по­зна­тим бе­о­град­ским из­да­ва­чем Ге­цом Ко­ном о издава­њу це­ло­куп­них де­ла.
1933.     По­ста­је члан Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је.
1935.     По­сле пре­ми­је­ре Ожа­ло­шће­не по­ро­ди­це у Со­фи­ји од­ли­ко­ван бу­гар­ским орде­ном за Гра­ђан­ске за­слу­ге.
1937.     На осни­вач­кој Скуп­шти­ни „Удру­же­ња умет­ни­ка, на­уч­ни­ка и пи­са­ца“, 5. децем­бра, одр­жао је го­вор – апел со­ли­дар­но­сти про­тив фа­ши­зма.
1938. Бра­ни­слав Ну­шић је умро у Бе­о­гра­ду, 19. ја­ну­а­ра. Са­хра­њен је у по­ро­дич­ној гроб­ни­ци на Но­вом гро­бљу.


ЈАГОШ МАРКОВИЋ  БИОГРАФИЈА
Јагош Марковић (Подгорица 1966) је један од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог  региона. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду (1987), у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. У Народном позоришту у Београду, чији је стални редитељ од 2008 године,  режира најзначајније наслове  светске и домаће класике : Учене жене, Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, Антигона,  Пепељуга (опера) и Фигарова женидба (опера). По правилу, његове представе су  дуговечне, хваљене, изводе се увек пред препуном салом и прослављају национални театар на међународним гостовањима. У другим театрима у земљи и иностранству режирао  је до сада преко педесет представа. Међу најзначајније убрајају се:Ромео и Јулија, Кате Капуралица, Декамерондан раније  (Народно позориште Сомбор), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Скуп, Богојављенска ноћ, Говорница, Сумњиво лице, Уображени болесник, Тако је ако вам се тако чини (Југословенско драмско позориште), Породицне прице, Господа Глембајеви, Јесења соната (Атеље 212 ), Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (ХНК Ивана пл. Зајца), Лукреција о бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Учене жене (ХНК Сплит), Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште), Зора на истоку, Наси синови, Свињски отац  (Звездара театар ),  Хасанагиница (Центар за културу Тиват), Тартиф, Хекуба...(Црногорско народно позориште).
... У шведском Краљевским позоришту Драматен поводом јубилеја тог театра режирао је Стринбергову “Краљицу Кристину”. После распада Југославије први је наш редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма (Ромео и Јулија, 2014.) Редитељ Марковић је добитник око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда , награда Мица Поповиц, награда за свекупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“ , „Ардалион“… 
У Бугарској је одржан фестивал „Балкан чита Јагоша” у оквиру кога су четири редитеља радила његов текст Говорница. Приликом свечане доделе  Награде „Мића Поповић“ Јагошу Марковићу, јуна 2004, Љубомир Симовић  између осталог је рекао:"У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све ...  Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“.

 

Премијерно извођење

Премијера 19. јануар 2018 / Велика сцена

Режија, адаптација и избор музике Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Матија Вучићевић
Костимограф Мариа Марковић Милојев
Дизајн звука Владимир Петричевић
Помоћник редитеља и адаптација текста Тара Лазаревић
Извршни продуцент Вук Милетић
Организатор Јасмина Урошевић

Премијерна подела:

Агатон Арсић Саша Торлаковић
Симка Радмила Живковић
Сарка Даница Максимовић
Прока Пурић Небојша Дугалић
Гина Вања Ејдус
Танасије Димитријевић Александар Срећковић
Вида Нела Михаиловић
Др Петровић, адвокат Слободан Бештић
Даница Сузана Лукић
Мића Душан Матејић


Асистент редитеља Ксенија Ћирица
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Душанка Вукић
Асистент костимографа Ана Коњовић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстори позорнице Бранко Перишић, Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду