Вести

Представа “Неспоразум”, по тексту Албера Камија и у режији Вељка Мићуновића, биће премијерно изведена у суботу 10. децембра на Сцени “Раша Плаовић”.

У свет позоришне режије, млади Вељко Мићуновић, закорачио је пре неколико година водвиљем Жоржа Фејдоа „Не шетај се гола“ који је поставио на сцену Позоришта „Славија“. У међувремену, својим интересантним позоришним рукописом, „прочитао“ је и „У лову на буба швабе“ Јануша Гловацког (Југословенско драмско позориште), Шекспировог „Отела“ (Град театар Будва - Зетски дом Цетиње), Гогољевог „Ревизора“ (Црногорско народно позориште), „Живот је пред тобом“ Романа Гарија (Београдско драмско позориште)... Недавно, овај талентовани редитељ који је дипломирао на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Егона Савина, обрео се и у Народном позоришту. За свој деби, изабрао је познату драму француског писца Албера Камија „Неспоразум“. Улоге је поверио Љиљани Благојевић (Мајка), Вањи Ејдус (Марија), Марији Вицковић (Марта), Михаилу Лађевцу (Јан) и Милану Гутовићу (Старац), а премијера ће бити одржана 10. децембра на Сцени „Раша Плаовић“.  
У „Неспоразуму”, као и у већини својих комада, протканих оригиналном филозофском основом, Ками се активно укључује у борбу савременог човека за личне и друштвене слободе. Колико ће та његова ангажованост доћи до изражаја у вашој поставци овог дела написаног давне 1944. године?
Претпостављамо да је Ками писао „Неспоразум” из атмосфере непосредног безнађа насталог након завршетка страшног Другог светског рата којим је, рекао бих, и 20. век страшно и опомињујуће обележен. Но, ту је, макар звучи уопштено, и Камијева аутентична филозофска основа коју помињете. Читам Камијев “Неспоразум” као модерну трагедију трагања за срећом верно следећи његову драматуршку нит. Контекст постратовске трауме је ту, па је ту. И више од тога. Та траума траје и као да се стално обнавља на овом простору, као да стално изнова мазохистички дражи на свежу крв и нову бол. Тако, апсурдност људске егзистенције уопште, којом је Ками толико хранио свој опус, носи нешто од наше живе свакодневице, нешто наше живо актуелно, што осећамо на кожи, јасно препознајемо у властитим страховима и циничним отклонима и беговима од њих…
Овај комад, у којем су изневерени сви који трагају за срећом, упркос временској дистанци, не само да одише свежином, него у исто време и опомиње јер је Ками успео да антиципира распад комуникације, саможиву себичност у којој је други само средство, а не циљ.  Шта сте редитељски хтели посебно да истакнете, апострофирате?
Гротескни распад комуникације међу најближима и отупелост у томе као да се непосредно догађају на сцени и то је готово банално реалистично. То се догађа захваљујући миљеу  монструозне безосећајности и себичног грабежа, као и опседнутости собом и новцем. Представом се питамо откуд то, шта је по среди? Хедонизам, анархизам, микроотпор сред рецесије либералног капитализма… или, напросто привиђење слободе,  или сурова и инфантилна егзекуција сна о срећи. Питамо се шта то радимо, где смо то стигли, куда то идемо, докле… Питамо се, зашто је наш Бог уствари убоги пролетер!?
У једном делу текста, Ками каже: „Европа је тако тужно место”... Постоји ли разлика између Европе Камијевог времена и ове данашње?
Везали смо се за ту реплику. Сматрамо је веома значајном и актуелном. Је ли ово наше место више тужно место од Европе као тужног места? И то се питамо. Европа је тужно место или је она наш сан о срећи? Или је Америка наш сан о срећи? Или је ипак Европа наш сан о срећи…
Писац ову причу, чији јунаци свој мучан живот у лошим условима покушавају да замене одласком у лепше крајеве, пуне светлости и наде, започиње констатацијом да је време да свет не буде више прљава крчма. Дакле, има ли наде за боље сутра, односно постоји ли излаз из овог Камијевог пакленог круга живота?
Мора га бити! Треба истински желети промене и боље. Време револуција и великих метли које су бунтовнички чистиле је прошло. Данас су револуције пуки интерес, али верујем да се нихилистички дух није посадио у већину људи. Треба чистити у себи, по себи. Стварати мале конкретне утопије, рекао би савремени филозоф.
Први пут радите у Народном позоришту. Какви су вам утисци?
Радимо посвећено и здушно. Мени је ово драгоцено искуство. Народно је велико позоришно предузеће, велика радионица. Посебне и инспиративне атмосфере због заједништва глумаца, музичара, певача, плесача. Питајте ме ово после премијере, а ја верујем да ћу и тада мислити да ову кућу треба неговати и због  њене традиције и због  људи који је данас чине - и на сцени и у гледалишту.
Микојан Безбрадица
(Интервју је објављен у 56. броју “Позоришних новина”, 26. новембра)

САРАДНИЧКА ЕКИПА
У сарадничкој екипи налазе се Жељко Хубач (драматург), Весна Штрбац (сценограф), Марина Меденица (костимограф), др Љиљана Мркић Поповић (сценски говор), Тамара Антонијевић (сценски покрет)... Комад је превела Мира Димитријевић.

АЛБЕР КАМИ
Француски писац Албер Ками рођен је 7. новембра 1913. године. Познат је по карактеристичном стилу писања и тематикама својих дела. Сврстава се међу најангажованије писце свога времена. Нобелову награду за књижевност добио је 1957. године. Камијева најпознатија дела су „Странац“, (1942), „Неспоразум“ (1944), „Калигула“ (1944), „Куга“ (1947), „Опсадно стање“ (1948), „Побуњени човек“ (1951), „Пад“ (1956)... Погинуо је 4. јануара 1960. у саобраћајној несрећи.