Vesti

Predstava “Nesporazum”, po tekstu Albera Kamija i u režiji Veljka Mićunovića, biće premijerno izvedena u subotu 10. decembra na Sceni “Raša Plaović”.

U svet pozorišne režije, mladi Veljko Mićunović, zakoračio je pre nekoliko godina vodviljem Žorža Fejdoa „Ne šetaj se gola“ koji je postavio na scenu Pozorišta „Slavija“. U međuvremenu, svojim interesantnim pozorišnim rukopisom, „pročitao“ je i „U lovu na buba švabe“ Januša Glovackog (Jugoslovensko dramsko pozorište), Šekspirovog „Otela“ (Grad teatar Budva - Zetski dom Cetinje), Gogoljevog „Revizora“ (Crnogorsko narodno pozorište), „Život je pred tobom“ Romana Garija (Beogradsko dramsko pozorište)... Nedavno, ovaj talentovani reditelj koji je diplomirao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Egona Savina, obreo se i u Narodnom pozorištu. Za svoj debi, izabrao je poznatu dramu francuskog pisca Albera Kamija „Nesporazum“. Uloge je poverio Ljiljani Blagojević (Majka), Vanji Ejdus (Marija), Mariji Vicković (Marta), Mihailu Lađevcu (Jan) i Milanu Gutoviću (Starac), a premijera će biti održana 10. decembra na Sceni „Raša Plaović“.  
U „Nesporazumu”, kao i u većini svojih komada, protkanih originalnom filozofskom osnovom, Kami se aktivno uključuje u borbu savremenog čoveka za lične i društvene slobode. Koliko će ta njegova angažovanost doći do izražaja u vašoj postavci ovog dela napisanog davne 1944. godine?
Pretpostavljamo da je Kami pisao „Nesporazum” iz atmosfere neposrednog beznađa nastalog nakon završetka strašnog Drugog svetskog rata kojim je, rekao bih, i 20. vek strašno i opominjujuće obeležen. No, tu je, makar zvuči uopšteno, i Kamijeva autentična filozofska osnova koju pominjete. Čitam Kamijev “Nesporazum” kao modernu tragediju traganja za srećom verno sledeći njegovu dramaturšku nit. Kontekst postratovske traume je tu, pa je tu. I više od toga. Ta trauma traje i kao da se stalno obnavlja na ovom prostoru, kao da stalno iznova mazohistički draži na svežu krv i novu bol. Tako, apsurdnost ljudske egzistencije uopšte, kojom je Kami toliko hranio svoj opus, nosi nešto od naše žive svakodnevice, nešto naše živo aktuelno, što osećamo na koži, jasno prepoznajemo u vlastitim strahovima i ciničnim otklonima i begovima od njih…
Ovaj komad, u kojem su iznevereni svi koji tragaju za srećom, uprkos vremenskoj distanci, ne samo da odiše svežinom, nego u isto vreme i opominje jer je Kami uspeo da anticipira raspad komunikacije, samoživu sebičnost u kojoj je drugi samo sredstvo, a ne cilj.  Šta ste rediteljski hteli posebno da istaknete, apostrofirate?
Groteskni raspad komunikacije među najbližima i otupelost u tome kao da se neposredno događaju na sceni i to je gotovo banalno realistično. To se događa zahvaljujući miljeu  monstruozne bezosećajnosti i sebičnog grabeža, kao i opsednutosti sobom i novcem. Predstavom se pitamo otkud to, šta je po sredi? Hedonizam, anarhizam, mikrootpor sred recesije liberalnog kapitalizma… ili, naprosto priviđenje slobode,  ili surova i infantilna egzekucija sna o sreći. Pitamo se šta to radimo, gde smo to stigli, kuda to idemo, dokle… Pitamo se, zašto je naš Bog ustvari ubogi proleter!?
U jednom delu teksta, Kami kaže: „Evropa je tako tužno mesto”... Postoji li razlika između Evrope Kamijevog vremena i ove današnje?
Vezali smo se za tu repliku. Smatramo je veoma značajnom i aktuelnom. Je li ovo naše mesto više tužno mesto od Evrope kao tužnog mesta? I to se pitamo. Evropa je tužno mesto ili je ona naš san o sreći? Ili je Amerika naš san o sreći? Ili je ipak Evropa naš san o sreći…
Pisac ovu priču, čiji junaci svoj mučan život u lošim uslovima pokušavaju da zamene odlaskom u lepše krajeve, pune svetlosti i nade, započinje konstatacijom da je vreme da svet ne bude više prljava krčma. Dakle, ima li nade za bolje sutra, odnosno postoji li izlaz iz ovog Kamijevog paklenog kruga života?
Mora ga biti! Treba istinski želeti promene i bolje. Vreme revolucija i velikih metli koje su buntovnički čistile je prošlo. Danas su revolucije puki interes, ali verujem da se nihilistički duh nije posadio u većinu ljudi. Treba čistiti u sebi, po sebi. Stvarati male konkretne utopije, rekao bi savremeni filozof.
Prvi put radite u Narodnom pozorištu. Kakvi su vam utisci?
Radimo posvećeno i zdušno. Meni je ovo dragoceno iskustvo. Narodno je veliko pozorišno preduzeće, velika radionica. Posebne i inspirativne atmosfere zbog zajedništva glumaca, muzičara, pevača, plesača. Pitajte me ovo posle premijere, a ja verujem da ću i tada misliti da ovu kuću treba negovati i zbog  njene tradicije i zbog  ljudi koji je danas čine - i na sceni i u gledalištu.
Mikojan Bezbradica
(Intervju je objavljen u 56. broju “Pozorišnih novina”, 26. novembra)

SARADNIČKA EKIPA
U saradničkoj ekipi nalaze se Željko Hubač (dramaturg), Vesna Štrbac (scenograf), Marina Medenica (kostimograf), dr Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), Tamara Antonijević (scenski pokret)... Komad je prevela Mira Dimitrijević.

ALBER KAMI
Francuski pisac Alber Kami rođen je 7. novembra 1913. godine. Poznat je po karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Svrstava se među najangažovanije pisce svoga vremena. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1957. godine. Kamijeva najpoznatija dela su „Stranac“, (1942), „Nesporazum“ (1944), „Kaligula“ (1944), „Kuga“ (1947), „Opsadno stanje“ (1948), „Pobunjeni čovek“ (1951), „Pad“ (1956)... Poginuo je 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći.