Vesti

Drama „Na dnu”, po tekstu Maksima Gorkog, u režiji i adaptaciji Ane Đorđević, biće premijerno izvedena 3. oktobra na Sceni „Raša Plaović“.
U podeli su Gojko Baletić (Mihail Ivanov Kostiljov), Sonja Kolačarić (Vasilisa Karpovna), Kalina Kovačević (Nataša), Aleksandar Srećković (Vaska Pepel), Milena Đorđević (Ana), Vanja Ejdus (Nastja), Zlatija Ivanović (Kvašnja), Darko Tomović (Klešč), Nemanja Oliverić (Satin), Andrej Šepetkovski (Glumac), Miloš Đorđević (Baron) i Tanasije Uzunović (Luka).
Rediteljka Đorđević, koja prvi put režira u Narodnom pozorištu, smatra da je „Na dnu“ komad koji, za razliku od većine ostalih dela Maksima Gorkog, ne samo da omogućava, nego i ohrabruje, mnogobrojne načine čitanja - idejno.
- Ako govorimo o temi i ideji dela, one su u najvećoj mogućoj meri podobne za različita, čak i oprečna, čitanja, jer sam autor nije, koliko god to možda želeo, uspeo da stvori jaku i čvrstu prezentaciju jasne, nedvosmislene ideologije u komadu. To je možda nesreća za autora, ali sreća za delo, koje u protivnom ne bi preživelo do danas, niti postalo klasično delo svetske literature - smatra ona.
- Kratko rečeno, drama na „Na dnu“ nije pamfletska, a ako neki likovi u ovom delu i govore pamfletskim jezikom, množina i raznorodnost stavova koji se podjednako uverljivo iznose, ne daju čitaocu mogućnost da u te pamfletke govore poveruje kao u stavove pisca, već pre da to zamršeno klupko sukobljenih ideja doživi kao polemiku između različitih svetonazora, koji se, kao i u životu, u kriznim vremenima sudaraju i bore, u opštem nastojanju svih njenih učesnika da sebi objasne svet koji ih okružuje, ugrožava i pritišće. Gorki se u kasnijim godinama odricao dela „Na dnu“, jer je smatrao da ono ne pokazuje na pravi način stvarnost, niti ima dobar - ispravan uticaj na publiku. Njegova ljutnja na sebe najviše se ogleda u odnosu prema liku Luke, koji svakako jeste pokretač dramske radnje, u onoj meri u kojoj je moguće govoroti o dramskoj radnji u ovom komadu - ocenila je rediteljka Đorđević.
Dramaturg je Slavko Milanović, scenografiju je kreirala Dragana Macan, a kostime Lana Cvijanović.
U autorskoj ekipi su i Vladimir Petričević (dizajn zvuka), Dejan Sredojević (scenski govor), Ivana Nenadović (izvršni producent), Tara Manić (asistent reditelja) i Jasna Saramandić (asistent scenografa).
Natalija Ignjić je organizator, Sanja Ugrinić Mimica inspicijent, a Jelena Halupa sufler.
Prevod komada, koji je Gorki napisao 1901. godine, uradio je Milan Đoković.
M.B.

IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA 30. SEPTEMBRA

Predstava "Na dnu", Maksima Gorkog, u režiji Ane Đorđević biće premijeno izvedena 3. oktobra na Sceni "Raša Plaović", najavljeno je na konferenciji za novinare održanoj u Muzeju Narodnog pozorišta.
Rediteljka Đorđević je rekla da je ovaj komad bio veliki izazov za nju, ali da je imala i glumačku ekipu spremnu da odgovori tom izazovu.
“Narodno pozorište se uglavnom osvrće klasici, ali kao i sva svetska pozorišta teži da ta dela izvede na moderan način, komunicirajući sa aktuelnim trenutkom”, rekla je ona.
Ukazala je da predstava traje 1 sati i 35 minuta i da je tekst čija je tema i danas veoma aktuelna, skraćen, ubrzan i modernizovan, ali tako da ne gubi na značaju, kao i na osvrtanjima na filozofske i sociološke aspekte.
V. d. direktora Drame Željko Hubač je ocenio da je ovim komadom zaokružena ideja da se redefiniše značaj Scene "Raša Plaović".
"Na dnu" je, prema njegovim rečima, jedan od najznačajnijih svevremenih komada svetske literature, koji se godinama opire scenskom čitanju, ali kada je ono dobro promišljeno postaje pravi pozorišni biser.
V.d. upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu Dejan Savić izrazio je zadovoljstvo što nacionalni teatar otvara sezonu ovako ozbiljnim i zahtevnim komadom, ukazavši da je reč o jednom od najpoznatijih dramskih tekstova, veoma izazovnom i aktuelnom.
U predstavi igraju Gojko Baletić (Mihail Ivanov Kostiljov), Sonja Kolačarić (Vasilisa Karpovna), Kalina Kovačević (Nataša), Aleksandar Srećković (Vaska Pepel), Milena Đorđević (Ana), Vanja Ejdus (Nastja), Zlatija Ivanović (Kvašnja), Darko Tomović (Klešč), Nemanja Oliverić (Satin), Andrej Šepetkovski (Glumac), Miloš Đorđević (Baron) i Tanasije Uzunović (Luka).

INTERVJU sa rediteljkom Anom Đorđević objavljen 26. septembra 2015. godine u 90. broju "Pozorišnih novina".

                                                                Imperativ je proterati empatiju i ljubav

Posle pauze od tri decenije, drama Maksima Gorkog „Na dnu“, uskoro će, po četvrti put, postati sastavni deo dramskog repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu. Premijera ovog komada, u kojem slavni ruski pisac slika brutalnu realnost onih najugroženijih i najbespomoćnijih, onih iz čije perspektive budućnost ni ne postoji, zakazana je za 3. oktobar (20,30) na Sceni „Raša Plaović“. Režija je poverena Ani Đorđević, a u ansamblu su: Gojko Baletić (Mihail Ivanov Kostiljov), Sonja Kolačarić (Vasilisa Karpovna), Kalina Kovačević (Nataša), Aleksandar Srećković (Vaska Pepel), Milena Đorđević (Ana), Vanja Ejdus (Nastja), Zlatija Ivanović (Kvašnja), Darko Tomović (Klešč), Nemanja Oliverić (Satin), Andrej Šepetkovski (Glumac), Miloš Đorđević (Baron) i Tanasije Uzunović (Luka).
„Na dnu“, praizveden 1902. godine, prvi je komad u istoriji evropske dramaturgije u kojem dramske konflikte i radnju vode slomljeni ljudi, bespomoćno pali na društveno dno, ili ljudi koji oličavaju talog društva. U Narodnom pozorištu premijerno je postavljan tri puta, a poslednju inscenaciju, 17. februara 1985, uradila je Cisana Murusidze. Gde je „dno“, zapravo, danas, tačno 113 godina od praizvođenja ovog komada?
„Na dnu“, da. Odrednica ne samo teme nego i „mesta“ zbivanja radnje. Pri prvim rediteljskim analizama dela, a sve bežeći od uopštavanja kao uporne hronične boljke koja je potpuno okilavila kritičku svest današnjih tzv. intelektualaca, zapitala sam se šta je uopšte to dno. Gde je to? Gde su oni? Fraza „dotakli smo dno“ se toliko često čuje, da gubi na svakom značaju. Niti iko više zna šta je to tačno dotakao, niti ga se suštinski tiče. Uglavnom ljudi tu frazu povezuju sa socijalno-ekonomskom situacijom, i to onim njenim aspektom koji se tiče direktno njihove egzistencije. Prosečan čovek misli da je dotakao dno kada umire od gladi. To nije dno. Čovek je dotakao dno kad misli da onaj koji ima hleba ne umire od gladi. I bogati i siromašni su podjednako robovi stanja svesti koje ne prelazi granice njihovog ega. Egocentrizam, i kao prostor i kao atmosfera i kao duhovno stanje, to je dno.
Koliko je to „dno“, sada, ovog trenutka, ne samo lokalni, već globalni civilizacijski problem?
Mene kao reditelja najpre zanimaju problemi čovečanstva u celini, pa tek onda njihovo prelamanje na nivou lokalnog i trenutnog, a u svakom lokalnom i trenutnom problemu pokušavam da pronađem odjek univerzalnog, civilizacijskog, često i arhetipskog. Ovo je priča o čovečanstvu koje je dotaklo dno. Ko stu ti likovi? Oni su narod. Na goloj su „zemlji“ (zemlja kao pojam naše zemlje ili bilo koje zemlje na svetu ili svih zemalja), na jednom ostrvu koje pliva u nepoznatom pravcu ka nečemu nepoznatom, ka rastakanju. Oni su današnje čovečanstvo u celini. Prostor u kojem su, je prostor „sveta“, današnjeg „sveta“. U tom svetu, svetu naše predstave, imperativ je biti duhovno i emotivno neaktivan, zarobljen sobom. Imperativ je proterati empatiju i ljubav. Ljubav je neonska reklama na kojoj piše „I love you“, izjavljivanje saučešća preko Fejsbuka; ne zato što su ljudi bezosećajni, nego upravo zato što jesu osećajni, i jer su tu osećajnost poistovetili sa slabošću.
Da li je potreba za istinom i stremljenje ka istini, zapravo, ono čega se čovek ne može lišiti, čak i u situaciji kada vidno propada?
A šta je uopšte istina? To pitanje neminovno dovodi do ideoloških razmirica. Međutim, u vremenu koje mi živimo, ideološki pristup je čist luksuz. Mi nemamo vremena za ideloške razmirice, jer je sunovrat vrtoglav. Distinkcija između laži i istine, kojoj prethodi definisanje istine, pa laži, filosofski pristup ovoj temi sa ciljem da se definišu i reše goruća socijalna pitanja – to je sve luksuz koji su imali mislioci i pisci prošlog i pretprošlog veka. Mi danas vrlo dobro znamo da razlikujemo propagandu od činjenica. Naš svet je prezasićen informacijama. Nama ne nedostaje uvid u istinu o društvenoj nepravdi, što je, prema Gorkom, nedostajalo publici njegovog doba. Nama čak ne treba ni neko ko bi nam ponudio rešenje, jer su sva „rešenja“ razočarala čovečanstvo u prošlosti.
I... šta je istina?
Na to pitanje može još samo poezija da odgovori. Čovek je istina. Čovek do nas. Nama ne trebaju „istine“, treba nam čovek do nas, ali mi više ne znamo da dođemo do njega. To je istina.
U čemu se ogleda konačni pad koji sluti na kraj?
Možemo da tonemo u siromaštvo, da umiremo od gladi, da nas bolest kosi sve redom, možemo da svedočimo malim ličnim nepravdama, pa i velikim društvenim nepravdama, da doživimo da moćnici gaze naše dostojanstvo, ukidaju nam pravo na život i vređaju naš zdrav razum, ali dno smo dotakli onda kada, imajući sve to u vidu, urnišemo, unižavamo i ignorišemo jedni druge, kada izgubimo želju da se bavimo onima najbližim sebi, i veru u to da će se oni ikada baviti nama, kada čoveka do sebe bez ustezanja prepustimo surovosti života, i na nju dodamo i svoj udeo.
Uprkos svemu, izgleda da, ipak, ima mesta za optimizam?
Ja mislim da je sve što sam rekla zadojeno optimizmom, I to strastvenim. Optimizam ne podrazumeva nedostatak uvida u problem, optimizam se iz njega rađa.
Mikojan Bezbradica

 

INTERVJU: TRI PITANjA ZA ANDREJA ŠEPETKOVSKOG, objavljen 29. aprila 2015. godine u 88. broju "Pozorišnih novina".

                                                                     Opomena u pravi čas

Posle pauze od tri decenije, jedno od najpoznatijih dela slavnog ruskog i sovjetskog književnika i političkog aktiviste Maksima Gorkog „Na dnu”, uskoro će ponovo postati sastavni deo dramskog repertoara Narodnog pozorišta. Premijera ovog komada, koji govori o životu siromašnih ljudi s društvenih margina, planirana je početkom naredne sezone na Sceni „Raša Plaović“ u režiji Ane Đorđević, a u velikom ansamblu, jednu od glavnih uloga (Glumac) tumačiće Andrej Šepetkovski.
Šta vam je posebno inspirativno i upečatljivo u ovoj sumornoj priči o još sumornijim okolnostima, o „veselom” društvu sa dna, lopovima, prevarantima, bolesnicima, pijancima, kriminalcima, policajcima...
Posle dosta vremena od prvog susreta, ovaj komad mi je tek sada otkrio svoje bogatstvo. Čekao je da malo sazrim. A pokazaće mi svu dubinu kada u probama, uz pomoć Ane Đorđević, do kraja uronimo u njega. Želje i snovi čudnih, nesrećnih, ogrubelih, poniženih ljudi sa prokletim strastima koje ih gutaju, maštovito su isprepletani u neobičnom konačištu. Opis te zajednice, atmosfera, nedoumice likova i njihov međusobni odnos izlaze iz vremenskih i prostornih ograničenja i otvaraju večna pitanja na jedinstven način. Ti živopisni, različiti karakteri, veoma opipljivo naslikani, suočeni jedni sa drugima na tako malom prostoru, kao u nekoj vrsti zatvora, zaista sami iskaču sa papira na scenu. Samo da mi ovaj moj ne pobegne.
Utisak je, mada i ne mora tako da bude, da je u ovoj teškoj i mučnoj drami o propadanju, o dnu, smrt, zapravo, jedini mogući izlaz?
Iako drama jeste potresna, a situacija za likove zaista mučna, verujem da će predstava biti pitka, a ujedno razarajuća. A da beg u smrt nikada ne rešava ništa, nagoveštava i sam autor. U nju se beži od bola koji donosi život bez ljubavi. I pre svoje fizičke smrti, čovek je mrtav kad ne voli. Ljubav je rešenje, ali večito je pitanje kako do nje. Život na dnu kakav, na žalost, mnogi i ovde već decenijama žive, poziva upravo na potragu za smislom postojanja. To je i poziv da se suštinski okrenemo drugome, da kroz bližnjeg postojimo, da imamo aktivan, živ, nesebičan ljubavni odnos. Ako već dotičemo materijalno dno, nije nužno da živimo i na moralnom dnu ...
Da li tonemo svi na dno ili ne, ili smo uvek na dnu, a mislimo povremeno da nismo?
Dno u ovom delu doživljavam i kao sliku pakla. Mesto hladnog srca. Komad je neverovatno aktuelan. Danas je naše društvo baš potonulo. Sebičluk, strah, maloverje, lopovluk... Totalni nedostatak čovekoljublja. Čerupamo jedni druge, bezumni… Zato nam se i dešava sve ovo. Trošimo vreme i energiju okrivljujući druge za naše nesreće. Evo, sad i ja upadam u tu grešku i osuđujem društvo, umesto sebe, jer da sam ja bio bolji, promenio bi se makar taj mikrokosmos oko mene, a onda, ko zna... Možda bi i do eksplozije dobrote došlo. Formula je hiljadama godina ista. Kada pomislim da sam bolji od drugih i kada sam gluv za čoveka naspram sebe, suštinski ležim na blatnjavom dnu, a da to i ne znam. A ako iskreno zavirim na dno svoje duše, te kajući se sagledam svoju surovost, počinje uspon… Ako tako budemo uspeli da u sebe uselimo ljubav i da praštamo jedni drugima, ima nade. Neophodno je da uložimo napor razumevanja za bližnjeg. Ali, potrebno je i da se borimo. Prvo, sa sobom. Inače će nas snaći sudbina junaka ovde drame. Ne pametujem nikome, ovo prvo sebi govorim, te ako objavite, imaću koristan podsetnik. Siguran sam se da će, motivisana ljubavlju, predstava svima biti oštra opomena u pravi čas.
Mikojan Bezbradica