PREMIJERA DRAME "KOD VEČITE SLAVINE" 16. APRILA NA SCENI "RAŠA PLAOVIĆ"

16 decembar 2013

Predstava "Kod Večite slavine", po tekstu Momčila Nastasijevića, u adaptaciji Slobodana Obradovića i režiji Milana Neškovića, biće premijerno izvedena u sredu 16. aprila na Sceni "Raša Plaović".

U podeli su Aleksandar Srećković (Sirčanin/ otac i sin), Boris Pingović (Podoljac/otac i sin), Vanja Ejdus (Magdalena), Hana Selimović k.g. (Teta Tina), Nebojša Dugalić (Ćopa), Nenad Stojmenović (Roman), Dimitrije Ilić (Čika Jole), Branko Vidaković (Pijanac), Ivana Šćepanović (Sirčanka), Dejana Miladinović (Podoljka), Nebojša Kundačina (Rapa), Minja Peković k.g. (Smilja) i Nada Macanković k.g. (Cvetana).
Dramaturg je Molina Udovički Fotez, scenograf Vesna Popović, a kostimograf Tamara Bušković.
U autorskoj ekipi su i Vladimir Pejković (kompozitor), Radovan Knežević (scenski govor), Tatjana Popović (scenski pokret), Barbara Tolevska (organizator), Sandra Rokvić (inspicijent), Sandra Todić (sufler) i Milena Debeljković (organizator na praksi).
M.B.

Više fotografija možete pogledati OVDE

                                                    INTERVJU: MILAN NEŠKOVIĆ, REDITELj PREDSTAVE „KOD VEČITE SLAVINE"
   
                                                                            Nastasijević je vanvremenski pisac
   
    Jedan od najperspektivnijih reditelja mlađe generacije Milan Nešković uskoro će debitovati u Narodnom pozorištu dramom Momčila Nastasijevića „Kod večite slavine". Premijera je planirana za 16. april, a u brižljivo odabranoj glumačkoj ekipi su Aleksandar Srećković (Sirčanin/ otac i sin), Boris Pingović (Podoljac/otac i sin), Vanja Ejdus (Magdalena), Hana Selimović (Teta Tina), Nebojša Dugalić (Ćopa), Nenad Stojmenović (Roman), Dimitrije Ilić (Čika Jole), Branko Vidaković (Pijanac), Ivana Šćepanović (Sirčanka), Dejana Miladinović (Podoljka), Nebojša Kundačina (Rapa), Minja Peković k.g. (Smilja) i Nada Macanković k.g. (Cvetana).
    Nastasijević je ovaj komad napisao davne 1929. godine. Da li se i u čemu danas ogleda njegova aktuelnost?
    Ni u čemu. U tome je njegova snaga. „Aktuelno“ je reč koju, verujem, ne treba ni spajati sa delima Momčila Nastasijevića. „Vanvremenski“ – to već stoji. Zato što se ukidanje vremena može primetiti u svakom segmentu njegovog stvaralaštva, bilo da je reč o dramama, prozi ili poeziji. Kod Nastasijevića se traga za nedokučivim. Za nečim što nije ni istorijsko, ni svakodnevno. Nastasijevićeva dimenzija je daleko od realizma i puke naracije i ako već treba da se definiše, najpre je mitološka - ona u kojoj vreme, zapravo, i ne teče. Ono jednostavno jeste.
    Šta je vama, kao reditelju, posebno interesantno u ovoj drami?
    Definitivno poezija, jer smatram da pozorište treba i mora da teži poeziji, kao ultimativnom stilu izražavanja. Zamislite predstavu koja traje koliko i čitanje jedne pesme, a koja u sebi sadrži sve elemente iste. To je ideal. Bar moj. Druga konekcija sa ovom dramom jeste jezik kojim je pisana, a koji je meni jako blizak i bitan zbog negovanja književnih dužina koje postaju zapostavljene u modernom govoru. Nastasijevićev jezički izraz kritičari su ranije mahom kvalifikovali kao iskonstruisan i nespretan za scenu, bez dramskog stava i napetosti. To je besmislica. Posebno danas, kada se uzme u obzir savremeni gledalac.
    Ovo je prva postavka „Kod večite slavine", ne samo u Narodnom pozorištu, nego i u Beogradu. Može li se odluka, da režirate ovaj komad, protumačiti i kao informisanje publike o nečemu, uslovno rečeno, nepoznatom?
    U vreme kada je pisao dramu, pre Drugog svetskog rata, Nastasijević je bio posmatran kao previše „mističan“. Kasnije je bio obeležen kao previše „pravoslavan“. U oba slučaja bio je zaglavljen u vakuumu, u nadstvarnosti. „Pustinjak u gradu“. Bilo bi divno da su njegovi komadi često do sada postavljani na našim scenama, pa da se onda iznova i iznova preispituje njihova validnost. To, nažalost, nije slučaj. Sumanuto je to što autorska i glumačka ekipa, danas, osam decenija od nastanka komada, ima zadatak da ga „rehabilituje“ kao dramskog pisca. A na teret mu se, valjda, stavlja to što je bio svojeglavo otuđen od mase i to što je bogatstvo izraza umeo da prepozna u sažetosti.
    Nastasijević nam u ovom komadu nudi priču koja je sva ogrezla u prokletstvu krvi i greha koji se, kao u grčkoj tragediji, prenosi s roditelja na decu...Uprkos svemu, ima li mesta, bar, za tračak optimizma?
    Ne, budući da optimizam implicira očekivanje pozitivnog ishoda iz bilo koje situacije. Veoma je teško očekivati pozitivan ishod tamo gde se pominju reči kao što su krv, greh, prokletstvo, roditelji, deca...
    Mikojan Bezbradica
   
   • Intervju je objavljen u 75. broju "POZORIŠNIH NOVINA", 28. decembra 2013. godine

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

                                      INTERVJU: NEBOJŠA DUGALIĆ, UOČI PREMIJERE PREDSTAVE „KOD VEČITE SLAVINE"
    
                                                                           Neumoljivost prokletstva
    
    Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Nebojša Dugalić uskoro će u svoju bogatu biografiju dopisati novu ulogu. Reč je o Ćopi, jednom od glavnih junaka drame „Kod Večite slavine", koju po drami Momčila Nastasijevića iz 1929. godine, u adaptaciji Slobodana Obradovića, režira Milan Nešković. Predstava će premijerno biti izvedena 16. aprila na Sceni „Raša Plaović", a osim našeg sagovornika, u podeli su i Aleksandar Srećković (Sirčanin/ otac i sin), Boris Pingović (Podoljac/otac i sin), Vanja Ejdus (Magdalena), Hana Selimović (Teta Tina), Nenad Stojmenović (Roman), Dimitrije Ilić (Čika Jole), Branko Vidaković (Pijanac), Ivana Šćepanović (Sirčanka), Dejana Miladinović (Podoljka), Nebojša Kundačina (Rapa), Minja Peković (Smilja) i Nada Macanković (Cvetana).     
    Dramsko stvaralaštvo Momčila Nastasijevića nije našlo mesta na repertoarima većih pozorišta, a i ona retka izvođenja nisu pozitivno ocenjena i šire prihvaćena. Zašto je, gotovo, do danas, ostao enigma za pozorišne stvaraoce?
    Nastasijević je po svom temeljnom senzibilitetu, pre svega, pesnik, a gustina njegovog pesničkog jezika je takve vrste da zahteva široka poznavanja raznih tradicija iz kojih je pevao; filozofskih, religioznih, pesničkih i literarnih, uopšte. Zbog toga se, na prvi pogled, stiče utisak da su njegove drame prehermetične, preguste, nedovoljno pozorišne i scenične, jer pozorište uglavnom računa na drugačiju vrstu komunikativnosti od one koju Nastasijević pokušava da provede.
    Kakav je bio vaš prvi utisak kada ste se sreli sa Nastasijevićevim opusom?
    On je meni veoma blizak. Njegovim opusom se bavim već više od dvadeset godina. Nastasijević se i na makro i na mikro planu svojih dramaturških struktura trudi da sačuva neuhvatljivost i paradoksalnost događaja o kojima svedoči i da, pre svega, oslika prostore unutrašnjih antinomičnosti čovekovog bića. Vinaver je u svojoj „Pantologiji" paradirajući srpske pesnike i pisce, jedino izuzeo i poštedeo Nastasijevića svoje parodijske oštrice. Nazvao ga je svecem srpskog jezika. To, zaista, nije slučajno, zato što kod Nastasijevića nema nijednog slova viška ili manjka. Kod njega je svaka rečenica zaseban, zgusnuti događaj po sebi. Gotovo da nema nijedne tačke koja je tu, tek tako, slučajno.
    Šta je neophodno da bi se Nastasijević „primio" kod publike?
    Potrebna je posebna vrsta primalačke otvorenosti, otvorenosti za takav titraj događajne snage same poezije, jer je na toj snazi oslonjen sam dramski događaj. Kada govorimo o dramskom okviru u komadu "Kod Večite slavine", tu suštinski nema ničeg novog, jer slične priče već postoje. Međutim, ono što izdvaja ovu priču od ostalih je upravo snaga jezika kojim se oglašava taj događaj prokletstva krvi i spletenosti njihovih sudbina. Svi ti pojedinačni životi dobijaju neki nezaustavljiv i prokleti zamah sa neke neznane strane. Nešto izvan njih samih uzelo ih je pod svoje i goni ih da svaki njihov čin bude na ruku tog prokletstva.
    Mislite li da bi ova inscenacija mogla kod publike da stvori jednu potpuno drugačiju sliku o Nastasijeviću, naravno, u pozitivnom smislu?
    Da. Iskreno se nadam da će tako biti, jer smo se tokom dosadašnjih proba, čini mi se, na najtačniji način dohvatili suštine Nastasijevićeve poetike. Naravno, uvek je otvoreno pitanje dometa, ali duboko verujem da, kada se zna šta su osnovne niti koje čine Nastasijevićevo tkanje, može da se isprede jedan beskrajno raznobojan ćilim koji će Nastasijevića otvoriti na jedan nov, svež i tačan način.
    U kojoj meri Nastasijevićeva „Slavina" odražava sadašnji trenutak?
    Smatram da je svaki komad klasične literature aktuelan. Mi, aktuelnost, nekako uvek doživljavamo tako što je vezujemo za neke spoljašnje, socijalne okvire. Međutim, egzistencijalna pitanja unutar čoveka vazda su aktuelna. Nastasijević je još tada, mnogo pre posmodernizma, potpuno nagovestio sve postmoderne teme. Dakle, ovde imate motiv ludila, motiv leša, motiv nestabilnosti i raščinjenja roda, govor o fraktalnom subjektu... To su sve teme kojima se bavi savremena filozofija, a ovde su, pre osamdeset i nešto godina, već otvorene na gotovo istovetan način kako se tretiraju i danas. Način na koji Nastasijević gradi to poludelo vreme i šta je to što uzrokuje da neki prostor, neko vreme, neke sudbine i sudbinski zapleti polude i uzmu neki samostalni tok, mah i zamah, je ono što, zapravo, predstavlja večitu aktuelnost ovog komada.
    Vaš junak Ćopa je jedan od njegovih glavnih junaka?
    On služi u toj krčmi od koje je njen gazda, koji preprodaje devojke, načinio jednu jazbinu bluda, razvrata i svakog zlodejstva. Ćopa je zarobljen činjenicom da ga je taj i takav čovek othranio i odnegovao. Sticajem okolnosti, postao je posredni saučesnik u svim događajima vezanim za gazdu. On je čovek koji iz osećanja krivice i kajanja prema takvom saučesništvu, ipak ostaje u toj krčmi, kao poslednji čuvar razumnosti u pokušaju da nešto spase i sačuva od tog neumoljivog prokletstva.
    Mikojan Bezbradica

Intervju je objavljen u 78. broju "POZORIŠNIH NOVINA", 29. marta 2014. godine

 

                                     IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 14. APRILA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA

Predstava "Kod večite slavine" po tekstu Momčila Nastasijevića u režiji Milana Neškovića biće premijerno izvedena 16. aprila na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta, najavio je na konferenciji za novinare direktor Drame Spasoje Ž. Milovanović.
Komad napisan 1929. godine igran je u Zenici, Somboru, Kragujevcu i Vršcu i imao televizijsku adaptaciju, ali nikada nije bio na sceni u Beogradu, rekao je on pominjući da Nastasijevićeve drame teško komunciraju sa publikom i traže veliku koncentraciju.
"To nije laka igra nego duboko promišljanje. Ovaj tekst je nezaobilazna stepenica u razumevanju razvoja srpske drame i pozorišta", istakao je on i podsetio da Nastasijević nije pripadao ni jednom pravcu, već se bavio narodnom poezijom i u njoj tražio inspiraciju, istovremeno koristeći iskustva svetske literature.
Direktor je priznao da je bilo strepnji na početku rada, ali je izrazio uverenje da je zahvaljujući kreativnosti i strpljenju mladog reditelja i cele ekipe dobijena uzbudljiva i moderna predstava.
Nešković (29) je izjavio da je ovo najsvetliji primer srpske dramaturgije između dva rata, a da se ni jedan veliki reditelj nije usudio da ga radi. "Zahteva radikalni pristup, da svi u ansamblu izvrnu svoju kožu naopačke, postave je na doboš i onda sviraju po njoj", dodao je on citirajući opis Milene Marković.
"To je jedini način da komad bude živ na sceni, savremen i da komunicira. Svi smo se jako potrudili da jezik koji je arhaičan ne zvuči tako, a ništa od teksta nismo izbacili, čak smo i dodali neke Nastasijevićeve pesme", rekao je reditelj.
Uloge igraju Vanja Ejdus, Hana Selimović, Nebojša Dugalić, Nenad Stojmenović, Aleksandar Srećković, Boris Pingović, Dimitrije Ilić, Branko Vidaković, Ivana Šćepanović, Dejana Miladinović, Nebojša Kundačina, Minja Peković i Nada Macanković.
Autor adaptacije Slobodan Obradović rekao je da je zadržana Nastasijevićeva varijanta odmotavanja događaja unazad, sa situacijama koje su suvi realizam, dok su replike čista poezija. Priča počinje danas, zatim se prikazuje radnja od pre oko 40 i na kraju od pre 70 godina.
Dramatug Molina Udovički opisala je dešavanja u kafani "Kod Večite slavine" na raskrsnici puteva kao "talase ljubavi, mržnje, laži, sumnje, istine, dobrote, zloće koji se prelivaju preko te slavine, govoreći o životu samom, o njegovoj neuhvatljivoj suštini i sveobuhvatnosti".
U fokusu je tragična, incestuozna ljubav brata i sestre, uz sukob dve porodice dok se u kafani objedinjuju životi ljudi iz jednog sela.
Za glumce rad je bio težak, ali inspirativan jer je "tekst predivan kad se čita, a težak kad treba da se izgovori", primetio je Srećković.
Za Pingovića "Nastasijevićev pesnički naboj i gusti zanos zavređuju da se uđe u tu avanturu", Ejdus je dodala da Nastasijević izmiče racionalizaciji i treba da se igra iz srca, Dugalić da je to "komad o onom nepojamnom u samom pojavnom", a Peković da je bitno što se temeljno bavi srpskim jezikom u ovo vreme njegovog kvarenja i poplave tuđica.
Vidaković je priznao da je inače hedonista, ali je pristao da "da krv", jer je ova predstava nešto sasvim drugačije, dok je Stojmenović najavio da će ona izroditi buduće velilko rediteljsko ime posebnog senzibiliteta.
Scenograf je Vesna Popović, kostimograf Tamara Bušković, kompozitor Vladimir Pejković.