Вести

Премијера мјузикла „Боливуд“, по тексту и у режији Маје Пелевић, биће одржана 25. маја (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“.

Улоге тумаче Милош Ђорђевић, Павле Јеринић, Данијела Угреновић, Јелена Ђокић, Сузана Лукић и Бојана Ђурашковић.

У представи ће суделовати и музичари Невена Пенчић, Александар Солунац и Данило Тирнанић.

У ауторској екипи су Ања Ђорђевић (композитор), Игор Васиљев (сценограф), Марина Меденица (костимограф), Игор Коруга (кореограф) и Исидора Спасић (асистент сценографа).
М.Б.

РЕЧ АУТОРКЕ:

Живот становника малог града на граници прекида изненадна вест: долазак великог боливудског продуцента који хоће да купи малу фабрику, у њој направи велики боливудски студио и отвори нова радна места, што у малом граду није појава честа. Та изненадна вест је узбудила глумце из позоришта који су одлучили да продуценту направе приредбу и тиме повећају шансе за улоге у будућем боливудском спектаклу. Град је опет ујединила заједничка идеја и колективни ентузијазам, али живот ко живот - пун је неочекиваних обрта. Кроз бајковиту утопију о доласку Боливуда у наше крајеве покушали смо да испричамо причу о свима нама и на шта смо све спремни када нам се нуди боља будућност. Долазак Боливуда тако постаје повод за причу о краху индустрије, ксенофобији, дивљој приватизацији, лажним световима, а све то кроз песму и игру под слоганом “ ‘леба ако немају, дајте им колаче”. Тако Боливуд, као индустрија забаве и среће, постаје место ескапизма и повод за удруживање, солидарност и слогу, вредности које смо заборавили у овом посткомунистичком, транзиционом, апсурдном времену у коме живимо. Исто тако принудјени да заборавимо своју прошлост и да прихватимо све што нам се нуди доводи нас у једну инфантилну позицију из које је јако тешко изаћи. Како лепо каже Борис Буден у књизи Зона преласка. О крају посткомунизма : “У чудноватом свету посткомунизма, демократија је истовремено и циљ којем се тежи и изгубљени објекат. Тако се “деци комунизма” поглед у бољу будућност отвара још само из некакве меланхоличне перспективе.(…) У посткумунизму питање будућности слови као питање на које је одговор већ дат. Али ни питање прошлости више нема смисла. Од “деце комунизма” не очекује се да имају сазрелу свест о комунистичкој прошлости. Управо стога су претворена у децу да се не би могла сећати прошлости.

БИОГРАФИЈА:

Маја Пелевић

Рођена 13.02.1981. у Београду. Дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду 2005. и докторирала на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду 2012.
Чланица пројекта Нова драма.
Изведене драме: ESCape, Лер, Будите Лејди на један дан, Београд-Берлин, Поморанџина кора, Ја или неко други, Скочиђевојка, Hamlet Hamlet eurotrash (са Филипом Вујошевићем), Fake Porno i Fakebook (група аутора) Можда смо ми Мики Маус, Чудне љубави, Последице и Потпуно скраћена историја Србије (са Слободаном Обрадовићем) и Невидљива.
Драме су јој преведене на енглески, француски, немачки, руски, норвешки, пољски, словачки, чешки, мађарски, бугарски, словеначки и украјински језик и објављене су у бројним савременим домаћим и иностраним антологијама.
Радила је као драматуршкиња на преко 20 представа, драматизовала неколико романа и написала сонгове за четири мјузикла.
Са Миланом Марковићем је 2012. урадила пројекат „Они живе – у потрази за нултим текстом“.
2013. написала, режирала и извела у Битеф театру драму „Последице“ и 2015. режирала је „Моје награде“ Томаса Бернхарда у Народном позоришту у Београду.
2016. заједно са Олгом Димитријевић урадила је представу „Слобода је најскупља капиталистичка реч“.
Добитница је награда: Борислав Михајловић Михиз за драмско стваралаштво, Слободан Селенић за најбољу дипломску драму, конкурса Стеријиног позорја за оригинални драмски текст „Можда смо ми Мики Маус“ , Стеријина награда за најбољи драмски текст „Поморанџина кора“ и Награда конкурса „УНИМА“ за најбољи оригинални текст Невидљива за луткарско позориште.
Живи и ради у Београду и Бечићима.