Премијера 30. октобра 2015. / Велика сцена


Редитељ и сценограф Андраш Урбан*
Драматург и сарадник редитеља Сузана Вуковић  
Драматург Славко Милановић
Костимограф  Марина Сремац         
Комппозитор Ирена Поповић Драговић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић     
Сценски покрет Тамара Антонијевић
Реапизација сценографије Мираш Вуксановић
Асистент редитеља Максим Милошевић**
Извршни продуцент  Милорад Јовановић
Организатор Јасмина Урошевић
За сонгове коришћени текстови Јована Стерије Поповића,Ђуре Јакшића, Јована Хаџића и Стевана Владислава Каћанског      

Премијерна подела:

Жутилов Слободан Бештић
Нанчика Анастасиа Мандић
Милчика Сузана Лукић
Шандор Лепршић Павле Јеринић
Госпођа Зеленићка Нела Михаиловић
Шербулић Хаџи Ненад Маричић
Смрдић Никола Вујовић
Гавриловић Предраг Ејдус
Нађ Пал Бранко Јеринић
Скоротеча Бојан Кривокапић


* Захваљујемо за сарадњу Арпаду Блашку, дизајенру
** студент ФДУ Београд
Суфлер Гордана Перовски   
Инспицијент Александра Роквић
Асистент костимографа Сара Брадић                                           
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Mајстор светла Срђан Мићевић 
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ПРЕДГОВОР

Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдикоји' општина зачудити, кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове, итд. у свој истоветности нађу. Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за њима добро говори. Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили колико je ко од предака наших јуначких глава одрубио, a не и гди је с пута сишао; донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ сматрају. Бацимо поглед на најпознију повесницу нашу. Што je било луђе, претераније, несмисленије, то je имало више уважатеља, a глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер je сваки човек склоњен на чрезвичајности, пa кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч. Отуд није чудо што неваљали и покварени, a таквих има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи хоће ли се тиме својој општини, или своме народу каква штета нанети. Себичном je довољно кад je само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, a за даље се ништа не брине. Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српског покрета. Све што je било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. A да моја намера није с отим љагу бацити на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари умеју пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити сагласан.

Ј. С. П.


СТЕРИЈА И ЊЕГОВИ РОДОЉУПЦИ

Ударив(ши) енергично на грлате фарисеје и подмукле тартифе родољубља, (Стерија је) својим савременицима рекао: чувајте се оних којима је увек на устима реч патриотизам; не мислите да волети свој народ значи били слеп пред његовим манама и гресима и варварски мрзети људе друге расе и вере; клоните се кобних самообмана, а свом душом својом мрзите лаж, јер је истина прва дужност према народу, јер је истина, на крају крајева, највиши морал и најмоћније оруђе напретка.

Јован Скерлић, 1905.

Озбиљан je глас и овог „веселог позорја“ песниковог, које je једно од необичних дела за доба у коме je поникло. После великих догађаја у 1848. години, у хуци од патриотских песама, слављења хероја, у тузи преварених нада, један иначе осетљив, врло лиричан и каткада чак и врло наиван поета, имао je ока да види и наличје епопеје, и смелости да изнесе у сатири догађаје, који су дали предмета само патриотским песмама и лирским приповеткама... Ta смела и наивна порука читаоцима и гледаоцима вреди и данас после педесет година, после неколиких четрдесет осмих, и за многобројне, врло многобројне Жутилове, Смрдиће и Шербулиће...

Милан Грол  (1905)

И пpe Јована Ст. Поповића било je људи који су писали драмске покушаје у српској књижевности, али све je остало само на невештим и несрећним покушајима. Први je... дао право позоришно дело, и положио темељ српској драми и комедији... Он пише или да сликањем славне прошлости национално окрепи и подигне Србе, или да исмејавајући мане и ругобе ситне садашњости начини Србе бољим и разумнијим... После лутања и покушаја на пољу историјског романа и драме, Јован Ст. Поповић прелази на комедију која je одговарала природи његова духа и талента и где je постигао велики успех. Он постаје први писац комедије у српској књижевности... Романтичар у драми и трагедији, он je реалист у комедији. Он полази од сасвим нове идеје да треба приказивати стварност и сликати типове који се сусрећу у сувременом животу, али увек да треба изобличавати и поправљати зло у друштву и народу...
Од нарочите су вредности Родољупци, дело снажно и разумно, плод његове духовне и књижевне зрелости, горка сатира лажног и фразеолошког патриотизма, приказ свега онога што се показало фантастично, неозбиљно, површно и ружно у српском друштву приликом покрета од 1848... дело je једног проницљивог духа, оштрог посматрача, и рационалног родољуба, и као социјално-политичка слика целога једног периода иде у најбоље радове своје врсте у српској књижевности.

Јован Скерлић, 1914.

И пријатно и тужно је у исти мах када видимо да по дубини и оштрини запажања, по снази комичнога ефекта, по разноврсности датих типова и техничкој страни својих комедија Ј. Ст. Поповић, не само да није премашен, него ни достигнут од доцнијих и данашњих наших комедиографа...
Родољупци су једно од најинтересантнијих дела старога драматичара, комедиографа... Иако недовршено, остављено у рукопису који се чува у Матици Српској, његових пет кратких чинова дају ванредно слику оних типова који се у свима бујнијим временима појављују на површини друштвенога и политичког живота, иако иначе спадају у морални талог једнога народа и једнога друштва. (...)
Родољупци су, можда, добродошли баш сада када смо опет у једном нередовном и мутном времену пуном лажних патриота, несавесних штребера, бездушних пљачкаша и трговаца врсте Жутилова, Лепршића, Шербулића, Смрдића и осталих, и када се опет честитији елементи, као у Стеријиној комедији, повлаче пред дреком и поплавом разних 'родољубаца' који експлоатишу једну земљу и упропашћују читав један народ.

Сима Пандуровић, 1921.

 

Стеријини Родољупци — трезвено, врло реалистично иако доста жучно писана сатира — представљају одличан материјал за глумце и режисера: и по интересантној галерији типова, и по самој драматској грађи, ма колико да је она дата невезано и растресено. Истина је да ретко које Стеријино позоришно дало има тако слаб сценски костур; али, свакако, и ретко која комедија овог добронамерног и паметног сатиричара садржи тако много продубљене психологије, толико животне истине, социјалне тезе, која није чврсто укалупљена ни за одређено време, ни за место. Има нечега сурово стварнога у оним шеретским људима са лажним патриотизмом, које Стерија приказује, а који нису никако везани искључиво за Војводину. Њих је било у четрдесет осмој години, као и педесет година доцније; они се налаза и данас у нашој средини, а биће их увек и у свима крајевима. Отуда су Стеријини Родољупци вечито „актуелна“ комедија, која има много свежег сценског сока и пуно живих боја.

Милутин Чекић, 1929.

 

... језик у овој комедији није карикиран ни пародиран; он je индивидуализиран и писац га користи као средство за карактеризацију јунака... Мађарски језик даје посебно обележје овим личностима исто као и они сочни народски изрази другим јунацима...
Родољупци су спој комедије и сатире, смеха и прекорне туге... у суштини више одговарају форми друштвене драме него комедије... могу се окарактерисати као сатирична комедија нарави, мада у њој има и трагичних елемената... Родољупци нису историјска драма... Стерија je радњу своје комедије синхронизовао са стварним догађајима на фронту, тако да ситуација у појединим чиновима одговара и ситуацији и месту где je радња лоцирана... Догађаји који су у стварности трајали скоро пуне две године, овде су сажети према законитостима драмске радње...
Стерија je врло рељефно показао у делу како, пo правилу, национална искључивост иде подруку са себичношћу и грабљивошћу, односно, како се у име народности и у име тобожње чистоте нације, у име слободе само једне одређене нације крију врло приземни интереси... Ko je више напљачкао тај je већи родољуб, односно, ко je већи „родољуб“ има право и да више напљачка!... Стерија устаје против изопачених нарави једног времена и једног друштва. За такву сатиру била je потребна већа храброст него за ону која би разоткрила друштвено-политички поредак, односно његове носиоце на власти.... разумљиво je што Стерија није за живота објавио овај свој комад. Ma колико истинољубив и морално храбар, као да je и сам застрепео од оштрине ове своје најјаче сатире...

Васо Милинчевић, 1987.

 

Ова, привидно комедија, представља драгоцено сведочанство праве историјске трагедије малих људи у великим временима која уништавају читав свет какав су познавали, стављајући их пред политичке и моралне изборе које не разумеју или којима нису дорасли.

Предраг Марковић 2006.


ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ

Уз име Јована Стерије Поповића најчешће стоји одредница „наш највећи комедиограф“. Али његове заслуге за српску културу су много веће. Рођен је лета господњег 1806, 1. јануара, од оца трговца, Цинцарина, и мајке Српкиње, из уметничке породице и изузетно образоване. Мајчино наслеђе и слабо здравље га још у раној младости одбијају од очеве жеље да га одмени у трговачком послу и опредељују за науку. Студије у Пешти му омогућавају високо образовање, али и први контакт са позориштем, које му постаје и остаје једна од највећих љубави и преокупација. Ту пише и објављује прве песме, а потом и трагедије. По повратку у родни Вршац, као свршени правник, постаје професор латинског језика а потом адвокат, и наставља живу књижевну активност. Прва комедија, Лажа и паралажа (1830), помогла му је да препозна у себи комедиографа. Дугогодишња жеља да дође у Србију и помогне својим сународницима у организовању своје новостечене самоуправе, остварује се 1940, када постаје професор природног права на Лицеју који се тада налазио у Крагујевцу. Ту одмах помаже свом колеги, такође војвођанском Србину Атанасију Николићу да покрене ђачку позоришну дружину, а јавља му се и идеја о оснивању „ученог друштва“. Следеће године, заједно са Лицејом, долази у Београд и ту се његова културолошка, социолошка и просветитељска делатност разгранава. Активно учествује у оснивању најпре Театра на Ђумруку а потом и Театра „Код јелена“, поклања им своје текстове, преводи стране, помаже правно и административно, подучава глумце, пише критике... Неуморно ради на унапређењу школства, пише уџбенике, предлаже правилнике, оснива фондове, покреће „Просветне новине“, учествује у доношењу првог просветног закона... Један је од најватренијих оснивача Друштва српске словесности (потоње академије наука), бори се за увођење народног језика у књижевни (али не онако радикално како је то тада покушавао а касније и учинио Вук Караџић). Међу првима организује скупљање и чување важних старина и један је од оснивача Народног музеја. Дуго је на месту начелника у Попечитељству просвештенија (Министарству просвете)... и све то за свега осам година. Јер у време уставобранитеља зачела се, а касније, повратком са школовања у иностранству прве генерације омладине из Србије, још више распламсала повика на „немачкаре“ – Војвођане који су били први образовани Срби у Милошевој Србији. Стерији је то сметало, а накупило му се и другог чемера, те 1848. подноси оставку и враћа се у Вршац. Прилично разочаран, уморан и све болеснији, бави се највише списатељским радом. По многима његова најбоља, горка комедија Родољупци, настала је у овом периоду, као реакција на сукоб између Мађара и Срба у Вршцу, у току мађарске буне против аустријске власти, 1848–49. Упокојио се 26. фебруара 1856, оставивши за собом неизбрисиве трагове у нашој култури.

Из: Ј. Стевановић, Стерија у Народно позоришту – водич кроз тератрографску грађуНародно позориште, Београд, 2006.


ИСТОРИЈСКЕ ОКОЛНОСТИ

Збивања у комедији Родољупци... дешавају се бурне 1848, када „гори цела Европа“. То је година „пролећа народа“, у којој се револуција муњевито шири од Француске, преко Италије, Мађарске до мале банатске вароши Вршца, где се већим делом збива радња дела. Тај градић је родно место писца Јована Стерије Поповића... Да би се схватиле историјске околности у којима је дело настало и где се радња дела дешава, ваља рећи да је Војводина била, са већинским српским живљем, део Аустро-Угарске монархије, док је Србија самостална Кнежевина... Срби под мађарском влашћу нису имали своју аутономију, право на језик, управљање школама, сразмерно учешће у државној управи. То су били и њихови основни захтеви да би се придружили Мађарима у буни против бечког двора. Када су одбијени српски захтеви у 17 тачака, настала су немири, спаљивање мађарских протокола. Митрополит српски био је приморан да сазове Народну скупштину у Сремским Карловцима 1. маја, на којој је проглашена „Србска Војводина“, коју Мађарска влада није признала. У међувремену, Хрвати су заузели противмађарски став, а влада Кнежевине Србије почела је да помаже угарске Србе шаљући у лето 1848. добровољце из Србије. Тако је отпочео општенародни рат између јужних Словена и Мађара. У том рату су горели градови, цивили бивали убијани, пљачкани и протеривани. Аустрија је већ од августа решила да употреби Србе и Хрвате против Мађара. Нови цар Фрања Јосиф потврдио је одлуке Мајске скупштине, али није дефинисао територију Војводине. У пролеће 1849. уследила је мађарска противофанзива, и у Банату је дошло до слома српског покрета. Избеглица је било 30-40 хиљада у Београду и Србији. Тек је слом Мађара у рату с Русима окончао рат у Војводини.

Зоран Т. Јовановић, 2009.


АНДРАШ УРБАН

Рођен 1970. у Сенти. Још као седамнаестогодишњак ствара самосталну позоришну и књижевну радионицу као аутор, редитељ и глумац. Касније формира позоришну групу „Aiowa“ (aiowa maffia), која театар третира као специфичну, али ипак свеуметничку идеолошку акцију. Студира филмску и позоришну режију на новосадској Академији уметности у класи проф. Влатка Гилића, режира у суботичком Народном позоришту. У првој трећини деведесетих напушта студије, рад у позоришту и годинама живи повучено. Дипломира 2000. у класи проф. Бора Драшковића и поново интензивно ради у позоришту. Уз подршку сегединског МАСЗК-а и властитог ансамбла (Ансамбл Андраша Урбана) ствара независне позоришне представе. Од 2006. је директор Мађарског градског позоришта „Деже Костолањи“ у Суботици. Оснивач је интернационалног позоришног фестивала Desiré Central Station. Режирао 40-ак професионалних представа у Суботици, Нишу, Новом Саду, Београду, Сегедину, Битољу, Љубљани, Берлину, Клужу, Варни, Марибору, Ријеци. На позориште гледа као на просветљени простор понекад провокативне акције, где се мисли, говори и организује специфичан вид уметничке стварности. Представа је за њега комуникација и друга стварност која постоји за себе, али настаје и испољава се у односу између извођача, извођене стварности и гледаоца. Режију остварује преко интерактивне комуникације с глумцем. Добитник је нагрда и признања међу којима су: Награда „Jasai Mari“ (најпрестижнија награда за позоришну уметност Републике Мађарске), Награда „Јоаким Вујић“, „Pro Urbe“ града Суботице, „Pro Urbe“ града Сенте, Награда за „Паралелну уметност“ (Mediawave). Његове режије и представе су награђене на фестивалима: Стеријино позорје, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Инфант, ЈоакимФест, Тврђава фест, Театарфест, Фестивал алтернативних позоришта Републике Мађарске, Фестивал мађарских позоришта, БИТЕФ, МЕСС, МОТ, Дани сатире у Загребу.

Представе - Драма