Вести

Ансамбл Опере Српског народног позоришта из Новог Сада гостоваће 26. маја (19,30) на Великој сцери са концертним извођењем дела савременог домаћег композитора Стевана Дивјаковића „Владимир и Косара“.
Под диригентском управом маестра Микице Јевтића, наступиће Саша Петровић, тенор (Владимир, дукљански краљ), Данијела Јовановић, сопран (Косара, Самуилова кћи), Небојша Бабић, баритон (Владислав, синовац Самуилов), Васа Стајкић, баритон (Самуил, бугарски краљ), Жељко Р. Андрић, баритон (Радован, Владимиров пријатељ), Виолета Срећковић, мецосопран (Мара, Косарина пријатељица) и Горан Крнета, бас (Давид, бугарски архиепископ).
Хор припрема Весна Кесић Крсмановић, режијску поставку Катарина Матеовић Тасић, а концертмајстори су Владимир Ћуковић и Сергеј Шаповалов.
Концертно праизвођење ове опере одржано је недавно, 18. марта, на Сцени Српског народног позоришта „Јован Ђорђевић“, у оквиру великог јубилеја за Оперу СНП-а - 120 година од првих оперских представа у Новом Саду и 70 година обновљене Опере и непрекидног рада.
Новосадски композитор Дивјаковић приредио је и либрето, према либретима „Владимир и Косара“ Петра Прерадовића и Миодрага Милановића и трагедији „Владислав“ Јована Стерије Поповића.
Према историјским изворима (Летопис попа Дукљанина), кнез Владимир је владао Дукљом, али је у рату против бугарског краља Самуила 998. године, утамничен и одведен у Преспу, Самуилов двор. Ту се развила љубав између отменог сужња и Косаре, Самуилове кћери, која је од оца измолила пристанак да се уда за Владимира. Као царевом зету, Владимиру је враћено управаљање Дукљом и придодате још неке области у Албанији. Међутим, нови бугарски цар Јован Владислав, Самуилов синовац и потајни претендент на престо и Косарину руку, на превару је домамио Владимира у Преспу, утамничио га и погубио 22. маја 1016. На месту где му је одрубљена глава догађала су се многа чуда, што је привлачило ходочаснике. То је, како се верује, утицало да цар Владислав дозволи Косари да пренесе тело свога мужа и сахрани га у Крајини на Скадарском језеру, у цркви Пречисте Богородице Крајинске. То је био манастир у коме је Косара провела своје последње дане као монахиња Теодора. Када је склопила очи, била је, по сопственој жељи, сахрањена подно ногу свога мужа.
То није само прича о љубави и ратничким подвизима једног кнеза. То је песма о љубави између Владимира и Косаре, њиховој патњи и болу, којом су се од раног средњовековног периода српске усмене и писане традиције и доцније, инспирисали и отргли је од заборава писци житија, историчари, уметници, књижевници и владари.
М.Б.

 

ВЛАДИМИР И КОСАРА

Садржај

 

ПРВИ ЧИН

Сцена прва

Глуво је доба ноћи. Дукљани под окриљем таме долазе да избаве Владимира, свога вољеног краља, из бугарског заточеништва у Преспи. Приближавајући се одлучно тамници, чују Владимирову песму којом он велича своју љубав према бугарској принцези Косари. Збуњени су сазнањем да њиховом краљу заточеништво мрско није јер га је оно сјединило с вољеном. Владимиров одани пријатељ Радован подсећа војску на краљево јунаштво које је потребно покореном народу Дукље. Уто се зачу како се неко приближава тамници и краљеви тајни посетиоци се сакрише да виде ко долази.

Сазнавши да неко тајно посећује Владимира, Владислав (Самуилов синовац и потајни претендент на престо и Косарину руку) долази са стражом да открије ко то, обавијен велом ноћи, обилази заточеног дукљанског краља. Његово изненађење је велико, када открије да је то Косара која долази са својом верном слушкињом Маром. Ништа мање није изненађена ни Косара када схвати да је њена тајна откривена. Видно је огорчена због изненадног сусрета и отворено показује своју нетрпељивост према Владиславу који јој, упркос њеном гнушању, изјављује љубав. На Косарино одбијање Владислав одговара претњом да ће је разоткрити код оца, цара Самуила. Не бојећи се његових речи, Косара признаје своју љубав и храбро изјављује да ће и сама све рећи своме оцу. Владислав, свеједно, остаје неумољив и прети да ће он на послетку бити њен муж, али ни Косара не посустаје под његовим злокобним претњама.

Радован, који се са Дукљанима појављује из таме, прекида њихову препирку и прети престрашеном Владиславу да ће сви страдати ако не ослободи Владимира. Косара, храбро иступивши пред Радована и Дукљане, признаје своју љубав према Владимиру пред свима и шаље Мару да га доведе из тамнице. Владислав ову њену одлуку доживљава као увреду, док Дукљани усхићено очекују долазак свог краља.

Владимир, очекујући само Косару, изненађен је присуством мноштва људи. Радован предлаже да његову слободу замене за слободу Владислављеву, Косарину и Марину. Међутим, мудри Владимир не пристаје на то јер је свестан Самуилове надмоћи и његове ужасне одмазде која би након тога уследила. Уместо бекства, предлаже да сви забораве догађаје од те ноћи и да се разиђу свако своме дому, што и би учињено – Владислав прихвата да се све заташка, Косара одлази у очев двор, а Дукљани се невољно враћају без свога краља.

Сцена друга

Цар Самуил седи сам у своме двору мучен старошћу и несаницом и опхрван болом јер нема мушког наследника. Косара га слуша из прикрајка и, уплашена његовим лошим психичким стањем, нежно му се обраћа. У дирљивом дуету оца и кћери, признаје му да воли Владимира и тражи дозволу да буде његова јер јој у супротном нема живота. Самуил, иако испрва изненађен вешћу коју је чуо, обећава да ће ослободити све робље, и Владимира с њима. Поред тога, уз Косарину руку вратиће му и краљевство да њих двоје заједно владају Дукљом. Важна вест и одлука додатно су исцрпле остарелог цара и заједно с пресрећном Косаром повлачи се на починак.

 

ДРУГИ ЧИН

Сцена прва

У другом чину радња се премешта на Владимиров двор, на обронцима Румије у околини Бара (историјски, Владимиров двор налазио се у околини Скадра). Владимир и Косара владају праведно и омиљени су међу народом. У току је весеље где учествује мноштво света који игра за заљубљени млади краљевски пар. Весеље прекида Радован доносећи вест да неко долази.

На сцену са групом свештеника ступа архиепископ Давид који доноси тужне вести – умро је стари цар Самуил. Он преноси и Владислављев позив Владимиру да дође у Преспу и ода последњу почаст преминулом цару. Будући да је успостављена нова власт, ваља и о границама разговарати. Косари се овај позив не допада јер слути Владислављеву превару. Архиепископ их уверава да никакве опасности нема, а као потврду својих речи показује крст над којим се Владислав заклео и који је послао Владимиру. Упркос Косариним непољуљаним сумњама, Владимир пристаје да се иде у Бугарску.

Сцена друга

Радња се враћа у Преспу, у Цркву Свете Богородице где је изложено Самуилово тело. На овом светом месту Владислав открива своје намере према Владимиру, као и то да убити човека њему не представља ништа. По свом доласку, Владимир и Косара, једва да су се поклонили одру, а Владислав их обавештава да само један може сахранити цара – он или Владимир – и наређује Владимирово погубљење. Архиепископово опомињање на заклетву је узалудно јер Владислав свесно гази веру, као и Косарино преклињање. Након што су Владимир и Радован одведени, Косара се повлачи у манастир где ће до краја живота замонашена туговати за својим Владимиром.

Након зверских дела која је починио, Владислав прогоњен ноћним морама (очигледно мучен савешћу) почиње да губи разум. Тумара двором халуцинирајући и причајући са самим собом. У једном таквом наступу изјављује да је одговоран не само за Владимирову смрт него и Самуилову, што се дало наслутити, али и за смрт Самуиловог сина (отуд велика туга царева за мушким породом). У једном од ретких луцидних тренутака моли све мајке које је у црно завио, па и своју, да му опросте, не знајући више у шта се то, у жудњи за влашћу, претворио.

Детаљније информације о опери „Владимир и Косара“ можете погледати ОВДЕ