Вести

Српско позориште из Мађарске, гостоваће 3. марта (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“ са представом Авала експрес, у режији Петра Милошевића.

У овом комаду, (који чине песме - препеви Тамаша Чеха и Гезе Беремењија, познатих мађарских уметника, извођача, композитора и глумца, склопљене у љубавну причу), учествују Милан Рус, Габор Ленђел, Тибор Ембер, Мирко Милошевић и Бранимир Ђорђев.

Редитељ Милошевић подсећа да је прошло је двадесет година од премијере ове представе. 

„У представи се појављују две важне речи са словом „X”. Једна је express. Авала експрес –, београдски воз, који је 1990. године био једина веза између, ратом расцепљене Југославије, и осталог дела света. У време доласка Авале експрес на станицу Kелети, перон је био препун људи, који су чекали своје рођаке, пријатеље, љубави. Тако се 1996. године, сам од себе родио наслов и само је требало сложити песме у неки одговарајући ред: станица, мирис машинског уља, чекаоница“, каже редитељ Милошевић и додаје: „Друга реч са словом „X” је „Kех”. Тамаш Чех је имао свој први наступ са  легендарном групом „Keks“. Kако бисмо рекли, прошло је два пута X (XX - икс). У то време је певач поменуте групе, Јанош Бакша Шош, био веома популаран. Сензационално је било то, што је 1970. године, баш он био гост на пантљикама у сали за физичко у Српскохрватској гимназији на Тргу Ружа (уз посредство Зорана Стевановића и данас веома популарног певача у Мађарској) и свирао на гитари, коју је касније поклонио Тамашу Чеху, пре него што је емигрирао из Мађарске“.

Милошевић додаје да се после завршеног факултета, 1976. године, вратио на Трг Ружа у улози професора и истиче да му се у то време цео живот вртео око Тамаша Чеха.

„Слушао сам са касетофона његове песме и текстове и понекад их пуштао ђацима. Они су неколико песама превели на српски и на хрватски, (школа је у то време још увек била заједничка), што је била одлична вежба за учење језика. Сећам се песме под називом Будапест, коју су уз музику, у хору, певали ђаци Iа разреда. Kасније, 1996. године, од истих тих ђака направили смо групу Авала експрес, а неки од њих су још увек срж групе: Милан Рус свира гитару, Габор Ленђел клавијатурe, Тибор Ембер је  бубњaр, а новију генерацију представља Мирко Милошевић, клавијатуриста и Бранимир Ђорђев, вокал“, наводи редитељ Милошевић.

Према његовим речима, у садашњем извођењу, песме су груписане на следећи начин – од почетка концерта до песме под називом Метро, главна тема је Авала експрес, а затим следи измишљени матурски састанак 50. генерације Српскохрватске гимназије која се састаје на Тргу Ружа.

Редитељ напомиње да је, да би расположење било у српском духу, добио дозволу од текстописца, Гезе Беремењија, да измени поједина географска имена и имена ликова.

„На једном месту оглашава се и једна стара сентандрејска песма, на архаичном славеносербском језику. Овом песмом се уоквирује цела прича“, додао је он.

Први концерт био је 1996. године; на српском језику певане су песме Тамаша Чеха и  Гезе Беремењија, које је Петар Милошевић превео и адаптирао у музичку причу са својим почетком и крајем.

Kонцерт је обновљен 2016. године да би се обележила двадесетогодишњца од првог извођења.

Целокупна пројекција је рађена уз сарадњу Српског позоришта у Мађарској и породице Тамаша Чеха.

Представа ће бити изведена у оквиру манифестације "Недеље мађарске културе у Србији". 

Након Београда, следе наступи у Лазаревцу, Kраљеву, Нишу, а турнеја ће бити завршена 7. марта у Kрагујевцу, у Kњажевско-српском театру.
М.Б. 

 

Тамаш Чех, мађарски композитор, певач, глумац, извођач, сценски уметеник, рођен је 22. јануара 1943. у Будимпешти.

Детињство је провео у Тордашру, где је завршио основну школу. У својим раним годинама, много је волео да пева, посебно са својом баком. По његовим речима, у то време, цело село је певало у слободно време, а љубав према музици је такође била укорењена.

У новембру 1956. поново се преселио у Будимпешту. Завршио је гимназију „Јожеф Атила“ (сада гимназија „Свети Имре“). Своју прву гитару добио је као матурски поклон и затим је основао свој први оркестар. Потом се уписао на Учитељски факултет у Егеру и кад је дипломирао, запослио се као професор у будимпештанској средњој школи. 

Године 1970. упознао је Гезу Беремењија, са којом је већ после једног дана познанства, почео да пише песме. Једна од њихових песама стигла је до филмског режисера Миклоша Јанче, коју је Тамаш извео у филму "Док народ тражи". Након тога, добили су понуду од Ласла Гуркоа, редитеља позоришта „25“, коју су прихватили у лето 1972. године. То је био први јавни наступ Тамаша Чеха.

У то време музичари су свирали у оркестрима, тако се Тамаш придружио групи и 1973. имао први целовечерњи концерт са Иштваном Мартом и Јаношем Новаком. Концерт је добио позитивну критику.

Септембра, 1973. певао је насловну песму телевизијске емисије „Цимбора“. 

Године 1975. упознао се са Јаношем Машиком, са којим је хтео да напише оперу, али су, ипак, направили неку врсту музичког писма. Ово је, по први пут, било самостално вече. Тада је рођен велики албум под насловом „Писмо мојој сестри“, који је доживео велики успех. Због реорганизације позоришта, Чех је радије наступао по клубовима и универзитетским позорницама. Осамдесетих година придружио се новоформираном театру Јожефа Катоне. Овде је наставио да свира у популарним представама. 

У то време се оженио, добио дете и осам година није писао текстове песама. Писање стихова је преузео Денеш Ченгеј, са којим је остварен заједнички албум.

У јесен, 1989. Чех и Беремењи су поново почели да раде заједно, а 1990. године су издали нови албум. Затим су септембра 1992. имали премијеру представе под називом "Западна железничка станица", која је била више монодрама него музичка продукција.

У марту 1993. добио је Награду "Франц Лист".

У новембру 1996. била је премијера продукције „Ноћ пуног мјесеца“ која је годину дана била на репертоару. Почео је да организује своје представе у Театру Барка сезоне 1998/99.

У новембру, 1998. Будимпешта му је доделила одликовање почасног грађанина - Про Урбе.

Почетком марта 2001. приказан је документарни филм о Тамашу Чеху, у режији Гергеја Фоњоа, а 15. марта Тамаш Чех добио Награду "Кошут".

Година 2004. била је за њега заиста продуктивна;после нове самосталне вечери објавио је CD.

У августу 2006. године одржао је свој последњи концерт на тргу Бакач, на ком је наступио са Јаношем Машиком.

Године 2008. објавио је свој последњи божићни албум под називом "Велика радост".

Априла 2009. године, именован је за почасног грађанина у Бакоњбелу.

Преминуо је 7. августа у свом дому, улици Беле Бартока.

Опраштање од овог великог уметника било је на гробљу Фаркашрети. На вечан пут су га испратиле речи Гезе Беремењија и музика оркестра „Ökrös”. На чувеном будимском тргу Гелерт подигнут му је споменик.  

Геза Беремењи, мађарски драмски писац, филмски режисер и добитник Награде "Кошут".

Oд 2012. године директор је позоришта „Талија“ у Будимпешти.

Од 1970. године, он и Тамаш Чех били су нераздвојни у заједничком стваралаштву.
Рођен је као Геза Ветро, а касније преузима презиме Беремењи, по мајчином оцу.

Године 1970. дипломирао је на ЕЛТЕ факултету, на Одсеку за италијански и мађарски језик. Радио је у филмском студију "Панонија" као драматург синхронизације.

Од 1978. године је слободан уметник и сарађује са позориштима у Мађарској.

Године 1995. режирао је у Позоришту Сиглигети у Солноку.

Од 1997-2006. године, ради у Позоришту Хевеши Шандор у Залаегерсегу као уметнички директор у којем постаје доживотни члан.

Члан је и Мађарске Академије наука и уметности. 

Геза Беремењи написао је велики број романа, новела и драма. Познат је као текстописац песама. Тамашу Чеху је написао текстове за велики број песама који су објављени у књигама: „Источна и Западна железничка станица“, „Пун месец“.

Писао је и песме за чувене мађарске глумице Дороћи Удварош и Јулију Башти и за глумца Ђерђа Черхалмија.

Цела Мађарска, већ годинама, пева његове песме „Велико путовање“, (на музику Ласла Деша и Габора Пресера), „На пропутовању“ и „Пада снег“.

Познат је и као писац филмских сценарија за филмове: „Елдорадо“, „Турнеја“, „Hídember”. 
Добитник је многих престижних награда; осим Награде "Кошут", добио је и Награду "Јожеф Атила" и Награду "Балаж Бела".

Петар Милошевић, песник, писац, историчар књижевности и професор, рођен је у српској породици из Калаза, малог места поред Сентандреје. Похађао је Српскохрватску гимназију, где је после студија извесно време, радио као професор српске књижевности и језика.

Од 1980. ради на Славистичкој катедри будимпештанског Универзитета Лоранд Етвеш, а 2011. стиче титулу универзитетског професора.

Један је од водећих ауторитета свеукупне српске заграничне литературе. Написао је бројне студије, анализе из области српске, хрватске и мађарске историје књижевности. Аутор је многобројних приказа о делима и стваралаштву књижевника, наведених националних литература.

Петар Милошевић је један од оснивача Задужбине Јакова Игњатовића, основане 1988. године у Будимпешти.

Од 1991. осам година је био уредник „Српских народних новина“. Поред седам белетристичких и десетак књижевно-теоријских дела и антологија, написао је и четири сценска комада, као и велики број студија и критика.

Посебно упечатљив допринос, Милошевић већ деценијама даје у часописној продукцији мађарских Срба. Најпопуларнија дела: „Сторија српске књижевности“, „Лондон, Помаз“, „Ми же Сентандрејци“, „Битка за Сулејмановац“, „Тиња Калаз“. Сценска дела: „Авала express“, „Чудо у Текелијануму“, „Вујичић blues“ и „Едит Пјаф“.

Несумњиво, реч је о особеном ствараоцу, не само у оквиру књижевности Срба у Мађарској, него и у савременој српској књижевности уопште.

Поред бројних награда, добио је и међународну Награду "Бранко Радичевић" за укупан књижевни рад.