У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА РЕДИТЕЉА БОРУ ГРИГОРОВИЋА

Поводом годишњице смрти, у четвртак 6. октобра у Музеју Народног позоришта, одржано је сећање на редитеља Борислава Бору Григоровића (1928. - 2010.)

У име Музеја, уводну реч одржала је Тијана Михајловић која је подсетила да је Григоровић у Народном позоришту, као дугогодишњи редитељ и у два периода директор Драме, оставио дубок траг. Додала је да се његов дуг и успешан животни пут завршио 22. септембра прошле године и да је, два дана касније, испраћен до своје вечне куће на Новом гробљу у Београду.
Драматург Славко Милановић оценио je да је Григоровић био “човек институција и уметник који је себе подредио институцији” и нагласио да је на њега велики утицај оставио славни француски позоришни и филмски глумац, режисер и оснивач чувеног Фестивала у Авињону Жан Вилар “од кога је учио занат”.
Глумац и педагог Небојша Дугалић рекао је да је Григоровић, са којим је радио на БК академији и Академији уметности Београд, био један од његових најближих сарадника и указао да ни са ким, “у нашем заједничком педагошком труду”, није тако дуго и континуирано сарађивао.
- Бори Григоровићу заиста дугујем много. Са њим сам делио најблиставије људске и професионалне тренутке. Њему дугујем што се данас, поред глуме, бавим и педагошким радом. Омогућио ми је много лепих тренутака у том послу. У себи је имао тај неки дечаки жар са којим је деловао као да баш сада, овог тренутка, почиње да се бави и глумом, и режијом, и педагогијом и позориштем и да открива неке нове ствари. Тај жар, у себи је сачувао до последњег тренутка. Ако у себи успем да сачувам бар проценат тог његовог жара и те његове свежине за оно што зовемо позориште и позоришна уметност, бићу пресрећан – поручио је Дугалић.
О Григоровићевом богатом и успешном уметничком путу говорили су и театролог Рашко Јовановић, драмски писац и театролог Радомир Путник, драмске уметнице Соња Јауковић и Ружица Сокић која је, између осталог, казала да јој је Бора “остао у дивној успомени”.
- Био је прави господин, џентлмен. Заиста, било је уживање, не само радити са њим, него се и дружити са њим. Према својим сарадницима односио се са пуно љубави и нежности. Никад га нећу заборавити – казала је позната глумица.
Присутнима се обратила и Григоровићева кћи Ана, млада и талентована редитељка која је већ са првом представом, “North Force” у Дадову 2009. године, освојила наклоност и поверење не само публике, него и стручне јавности. Као потврда свему томе, недуго после тога, на њену адресу стигле су и прве награде - за најбољу режију, као и признање града Београда за стваралаштво младих. Већ следеће године, на истој сцени, поставила је “Дечаке Павлове улице”, а потом је освојила и награду “Хуго Клајн” за најбољег студента режије у генерацији. У кратком обраћању, она је подсетила да је једину професионалну сарадњу са својим оцем, и то као глумцем, имала у својој студентској представи коју је по Стриндберговом тексту „Игра ватром“ радила на Факултету драмских уметности. Наиме, у њој је Григоровић одиграо једну малу улогу – лик Оца.
- Драго ми је што смо и на том пољу успели да сарађујемо. У суштини, нас двоје смо много више сарађивали приватно. Научио ме је многим стварима, али ништа везано за режију, нажалост. Међутим, што се тиче неких људских ствари - како живети, како заправо бити задовољан и радовати се сваком дану... Да, то ме је научио. Хвала му на томе – рекла је Григоровићева кћерка коју су присутни поздравили срдачним аплаузом.
Григоровић је рођен 26. априла 1928. у Требињу. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, где је потом студирао историју уметности на Филозофском факултету. Позоришну режију дипломирао је на тек основаној Академији за позориште, филм и телевизију код професора Јосипа Кулунџића.
Бављење позориштем започео је као глумац - играо је у два филма, “Живот је наш” и “Сви на море”, а одиграо је и неколико улога у тек формираном Београдском драмском позоришту.
Остварио је укупно више од сто 100 режија. У Народном позоришту режирао је Пушкинов комад “Дон Жуан или Камени гост”, као испит на трећој години студија (1953), а дипломску представу, Голдонијеву “Мирандолину”, поставио је у сарајевском Народном позоришу 1954. године, после чега је остао у том театру све до 1964. За то време режирао је 30 представа.
Потом је прешао у Народно позориште у Београду, у којем је остао до пензије.
Прва његова београдска представа у сталном ангажману, Хохутов “Намесник”, имала је премијеру у јануару 1966. године. Уследиле су “Штета што је блудница” Џона Форда, “После љубави” Милана Ђоковића, “Голи мачићи” Мирка Милорадовића, “Вожд” Ивана Студена, “Пророк” Жарка Команина, “Швабица” Лазе Лазаревића, “Коломба” Жана Ануја, “Ташана” Боре Станковића, “Деца Сунца” Максима Горког, “Категорички захтев” Борислава Пекића, “Страх и дана Надежде Мандељштам” Предрага Перишића, “Дом Марије помоћнице” Ивана Цанкара, “Успомене Саре Бернар” Џона Марвела, “Како могу да те чујем кад вода тече” Роберта Андерсона, “Пат или игра краљева” Павела Кохоута, “Побратим” Новице Савића...
Многе од тих представа су имале изузетно дуг сценски век, а “Коштана” Боре Станковића играна је као култна представа на сцени Народног позоришта у Београду пуних 14 година, око 300 пута.
Григоровић је режирао и у Шапцу, Мостару, Зрењанину, Ужицу, Пироту, Бања Луци.., те у Немачкој и Румунији.
Међу бројним наградама и признањима су Плакета Народног позоришта у Београду, Шестоаприлска награда града Сарајева, Награда “Јован Бата Путник”...
Био је и члан Националне комисије за ITI при UNESCO-у и покретач манифестације “Дучићеве вечери поезије” у родном Требињу.
М.Б.