У „Радионици“ одржано премијерно сценско читање текста Димитрија Коканова „Кретање“

Премијерно сценско читање текста Димитрија Коканова „Кретање“, у режији Олге Димитријевић, одржано је 13. октобра у „Радионици“, новом сценском простору Народног позоришта у Београду, у улици Гундулићев венац 50. 

Публика је снажним аплаузом наградила глумачку екипу у којој су били Гојко Балетић, Александар Ђинђић, Сузана Лукић, Вјера Мујовић и Златија Оцокољић.

Ово је било четврто јавно читање текстова савремених аутора из региона на сцени „Радионица“ Народног позоришта у Београду. 

Сцена је свечано отворена 23. априла драмом Тање Шљивар „Kао и све слободне дјевојке", у режији Иване Вујић.

Након тога, премијерно су читани текстови Лејле Kаламујић „Људождерка или како сам убила своју породицу“, у режији Ане Kонстантиновић (19. мај) и Филипа Грујића „Вилица Ебена Бајерса“, у режији Јоване Томић (20. јун).
М.Б. 

Одломак уз текста "Кретање":

Постоји слика коју аранжирам. На обали речне воде. Столица. Флаша неке анестезије за живце. Пецаљке тј, бачен мамац у воду. И време које пролази док седим и гледам у пловак на површини. Риба риби гризе реп. Али тај реп је од силикона. То је мамац.

Пецање овим мамцем означава тренутак моје инвазије у други екосистем.

Моју освету свима онима који у природи без руку пливају.

Реке спајају просторе.

Спајају живот и смрт.

Сањам да видим море.

Ако закорачим и уђем у ту воду она ће да носи моје тело.

Однеће га у море.

У ту воду је једном једнако пијан као ја сада ступио мој отац превртањем са чамца.

Гледао сам са обале. Плашећи се да ће да оде тим чамцем на море, без мене.

То није била свесна инвазија на подводни свет.

А то знам јер му је срце стало оног тренутка кад је усијано тело пенетрирало у речно корито. Експлозија срца му је отворила очи и уста. Отворена уста су направила микро вир у току реке. Вода је испунила његова плућа и до јутра, када смо га пронашли низводно, на путу ка мору, које баш као ни ја, он никада није видео, његово тело је било модро и смежурано, намрешкано инвазијом воде у његово ионако водом испуњено тело.

Дуго сам веровао да су даждевњаци, рибе и жабе пливале у његовом потонулом телу са отвореним устима без гласа.

Ја сам гледао са обале. Са обе ноге у блату. Са обе руке у грчу. Са оба ока.

Стојим у тренутку док његово тело пада са чамца и удара о површину воде.

Вода прелази преко његовог тела. После неколико тренутака га избацује на површину да плута.

Прочитајте још вести