Премијера, 14. јануар 2012 / Сцена „Раша Плаовић“

Превео Владимир Петровић
Редитељ Никола Завишић                 
Драматург Молина Удовички Фотез
Идеја простора Никола Завишић
Реализација декора Мираш Вуксановић         
Костимограф  Бојана Никитовић        
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић        
Kомпозитори Соња Лончар и Андрија Павловић
Сценски покрет Тамара Антонијевић
Драматуршка консултација и редакција превода Периша Перишић    

Премијерна подела:

Џон Вортинг, мировни судија  Ненад Стојменовић
Алџернон Монкриф Милош Ђорђевић
Гвендолин Ферфакс Анастасиа Мандић                
Сесили Кардју Сена Ђоровић
Пречасни Канон Чезебл, доктор теологије Зоран Ћосић
Леди Брекнел Душанка Стојановић Глид
Госпођица Призма, гувернанта Соња Кнежевић
Меримен, батлер / Лејн, слуга Немања Константиновић

Организатор Немања Константиновић
Инспицијент Сандра Жугић
Суфлер Даница Стевановић
Организатор на пракси Јелена Сушић
Aсистент костимографа Срђан Перић
Aсистент костимографа-волонтер Ивана Ракић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Роко Мимица


ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Гвендолин  (Ања Мандић)
Мој идеал је од увек био да волим некога чије је име Ернест. У том имену има нечега што зрачи безусловним поверењем.
Сесили  (Сена Ђоровић)
О, не мислим да бих волела да ухватим разумног човека. Не бих знала о чему бих разговарала са њим.
Алџернон  (Милош Ђорђевић)
Истина је ретко чиста, а једноставна никада.
Џек  (Ненад Стојменовић)
Смучило ми се од паметовања. Данас је свако паметан. Никуд не можеш да одеш а да не сретнеш некакве паметњаковиће. Апсолутно су постали јавне напасти. Ја бих волео да нам је остало барем мало глупака.
Леди Брекнел (Дуда Стојановић)
Жао ми је што морам да кажем да живимо у једном површном времену.
Госпођица Призма  (Соња Кнежевић)
Ја не одобравам савремену манију која лоше људе претвара у добре за тили час. Како сејеш тако ћеш и жњети.
Чезебл (Зоран Ћосић)
Оно што нама изгледа као тешко искушење често може бити скривени благослов.
Oskar Vajld
Имам једноставан укус…Увек сам задовољан најбољим.


ОСКАР ФИНГАЛ О'ФЛАЕРТИ ВИЛС
Хронологија:
1854, 16. октобар Рођен је у Даблину, у улици Вестланд Роу бр. 21, као други син г. Вилијема Вајлда, ушног лекара и Џејн Вајлд, ирске националне песникиње (књиж. име Сперанца).
1865–71. У Краљевској школи Портора, Енискилен.
1871–74. У Тринити колеџу, Даблин. Добитник Беркли златне медаље за знање грчког.
1874–78. На Магдалена колеџу, Оксфорд. Добио Њудигејт награду за поезију (Равена) и освојио „двоструко прво место“ на испитима.
1876. Отац, сир Вилијам Вајлд умире у Даблину у 62. години.
1880. Пише Вера или Нихилисти.
1881. Објављена збирка Песме; четири издања.  
1882. Креће у Сједињене Америчке Државе и Канаду где као гостујући предавач држи предавања на следеће теме: Енглеска ренесанса у уметности, Уређење дома, Уметност и мајсторство и Ирски песници ‘48. године.
1883. Написао Војвоткињу од Падове.
1884. Жени се Констанцом Лојд, кћерком цењеног адвоката г. Хорација Лојда, у Цркви св. Џејмса у Педингтону.
1887–89. Уредник у Каселовом часопису „Женски свет“.
1888. Објављује Срећни принц и друге бајке.  
1889. Портрет г. В. Х. oбјављен у „Блек вуд магазину“ у Единбургу (јул).
1890. Роман Слика Доријана Греја објављен у „Липинкот магазину“ (јун).
1891. Упознаје лорда Алфреда Дагласа. Објављује Душа човека у социјализму у „Двонедељној ревији“ (фебруар). Објављује Слику Доријана Греја као књигу, уз бројне измене и допуне. Такође, објављује дела Намере, Злочин лорда Артура Севила и друге приче, као и Кућа од нара.
1892, 20. фебруар Драма Лепеза леди Виндермир изведена у Позоришту „Сент Џејмс“. Пише драму Салома на француском. Сара Бернар, водећа француска глумица, пристаје да глуми насловну улогу и представа се припрема у Лондону, међутим Лорд Чемберлејн забрањује извођење јер је на сцени требало да се појаве ликови из Библије, што је тада било забрањено законом.
1893. Истовремено објављује Салому на француском и енглеском језику. Енглеско издање из 1894. садржи илустрације Обри Бердслија.
1893, 19. април Жена без значаја се премијерно изводи у Краљевском театру у Хејмаркету.
1894. Објављује Сфингу уз „декорације“ Чарлса Рикетса. Лорд Квинсбери прети да ће се одрећи сина, лорда Алфреда Дагласа, уколико настави да се дружи са Вајлдом, што Даглас одбија. Издање „Камелеона“ које садржи Вајлдове Фразе и филозофију за младе. Пише Свету куртизану и Фирентинску трагедију.
1895, 3. јануар Премијера Идеалног мужа у позоришту у Хејмаркету.
    14. фебруар Важно је звати се Ернест се премијерно изводи у Позоришту „Сент Џејмс“. Лорд Квинсбери, коме је том приликом ускраћен улаз у позориште, навраћа у Вајлдов клуб четири дана касније и оставља своју визиткарту за Вајлда, са поруком у којој га оптужује за содомију.
    28. фебруар Вајлд добија Квинсберијеву визиткарту и одлучује да га тужи за увреду.  
    1. март Квинсбери ухапшен и предат суду.
    3. април Почиње суђење Квинсберију у Централном кривичном суду (Олд Бејли) пред судијом Хеном Колинсом и поротом.
    5. април По савету адвоката, Вајлд повлачи тужбу и Квинсберија ослобађају. Вајлд бива ухапшен нешто касније истог дана. Одбијена кауција.
    26. април – 7. мај Вајлду и Алфреду Тејлору се суди због хомосексуалности, на Олд Бејлију, пред судијом Чарлсом и поротом. Порота се не слаже око главних тачaкa оптужнице. Вајлд је ослобођен уз кауцију од 5000 фунти.
    20–25. мај Суди му се пред судијом Вилсом и поротом, Тејлору се суди засебно. Обојица бивају осуђена на две године тешке робије. Воде га у затвор Пентонвил.
    4. јули Пребацују га из Пентонвила у Вандсворт.  
    26. август Објављује банкрот.  
    12. новембар Јавни претрес банкрота.  
    20. новембар Пребачен из Вандсворта у Рединг.
1896, 3. фебруар Његова мајка умире у Лондону са 70 година.  
    11. фебруар Салома се премијерно изводи у позоришту Лувр у Паризу.
1897, фебруар Констанца Вајлд добија старатељство над њиховим синовима Сирилом и Вивијеном; Ченсер суд у Лондону за старатеље проглашава њу и њеног рођака Едријена Хоупа. Презиме деце се мења у Холанд.
    март Завршава De Profundis, у форми дугачког писма лорду Алфреду Дагласу.
    19. мај По пуштању из затвора, путује ноћним бродом у Диеп, где га чека Роберт Рос коме поверава рукопис De Profundis на умножавање и договара да се штампана копија пошаље Дагласу.
    јун–август Настањује се у Берневалу, близу Диепа, и тамо пише већи део Баладе о тамници у Редингу.
    септембар Поново се среће са Дагласом у Руену. Одлазе у Напуљ, изнајмљују вилу и ту Вајлд завршава Баладу. После неког времена се растају из финансијских разлога, пошто је Вајлдова жена престала да му шаље новац за издржавање када је сазнала да живи са Дагласом.
1898, март Ленард Смитерс објављује Баладу о тамници у Редингу под псеудонимом (К. З. З.). У наредна три месеца Балада је имала шест издања.
    7. април Са 40 година Констанца Вајлд умире у Ђенови, где је и сахрањена на протестантском гробљу. Едријан Хоуп постаје једини старатељ деци.
1899. Седмо издање Баладе о тамници у Редингу на насловној страни објављује право име писца, у загради, иза псеудонима.
1900, 30. новембар Вајлд умире од менингитиса у хотелу Алзас, Улица лепих уметности, Париз, убрзо пошто је примљен у римо-католичку веру. Роберт Рос је извршилац над његовом књижевном заоставштином. Даглас плаћа трошкове сахране.
1905. De Profundis је најпре објављен у знатно смањеном обиму, са предговором Роберта Роса у којем се не помиње да је то део много дужег писма Дагласу. Салома, опера на музику Рихарда Штрауса, премијерно се приказује у Краљевској опери у Дрездену.
1906. Вајлдова имовина се проглашава солвентном кроз плаћање последње дивиденде, која повериоцима његовог банкрота даје 20 шилинга на фунту уз камату од 4 посто.
1908. Прва збирка целокупног Вајлдовог опуса је објављена у четрнаест томова, уредник је био Роберт Рос, тринаест томова је објавио „Methuen & Co.“ Лондон, а један (Слика Доријана Греја) „Чарлс Керингтон“, Париз.
1909. Вајлдови посмртни остаци су премештени са гробља Бано, где је сахрањен, на гробље Пер Лашез. Између осталих, томе су присуствовали Роберт Рос и Вајлдов млађи син Вивјен Холанд. Роберт Рос поклања рукопис De Profundis Британском музеју, уз услов да се не отвара за јавност до 1. јануара 1960, до кад се претпоставља да ће Даглас и сви остали који се помињу у њему већ бити покојни.
1912. На Вајлдов гроб се поставља скулптура коју је направио Јакоб Епштајн.  
1913, април Необјављени делови из De Profundis се читају на суду, током суђења Артуру Ренсому (аутор дела Оскар Вајлд: критичка студија) због клевете, по тужби лорда Алфреда Дагласа. Даглас је изгубио на суду и због тога банкротирао.
1918, 5. октобар Роберт Рос умире. У тестаменту тражи да се после кремације његов пепео пренесе у Вајлдов гроб на Пер Лашезу.
1945, 20. март Смрт лорда Алфреда Дагласа.
1950, 30. новембар Педесета годишњица Вајлдове смрти је обележена церемонијом на гробљу Пер Лашез. Тада је г-ђа Марџори Рос, нећака Роберта Роса, испунила његову жељу и положила његов пепео у Вајлдову гробницу. Говор је одржао Жан Жозеф Рено, француски шампион у мачевању, Вајлдов познаник из последњих година његовог живота у Паризу, који је после његове смрти превео Намере на француски.
1954, 16. октобар Вајлдова рехабилитација је завршена постављањем спомен-плоче на спољни зид његовог дома у Челзију, у Лондону. Плочу на којој пише „Драмски писац, Оскар Вајлд је живео овде“, поставило је Лондонско веће. Јавној церемонији је председавао премијер Х. Монтгомери Хајд, а спомен-плочу је открио Сир Комтон Мекензи. Истог дана, на зид куће у којој је Вајлд рођен у Даблину, постављена је слична спомен-плоча, коју је открио ирски драмски писац, Ленокс Робинсон.
1960, 1. јануар Рукопис De Profundis је отпечаћен у Британском музеју. Британски премијер, Х. Монтгомери Хајд,


НИКОЛА ЗАВИШИЋ
Рођен je 1975. године у Белој Цркви. Дипломирао je и магистрирао на Позоришном факултету Академије лепих уметности у Прагу (ДАМУ), на Катедри за режију у алтернативном и луткарском позоришту, 2003. године. Радио је у позориштима у Београду (Народно позориште, Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Битеф театар, Мало позориште „Душко Радовић“), у Србији (Српско народно позориште Нови Сад, Народно позориште Сомбор, Народно позориште Суботица...), у региону (Хрватска, Словенија, Црна Гора), као и у Европи (Чешка, Холандија). Од аутора са којима се сретао издваја Чехова (Jaz vas ljubim – Словенско народно гледалишче, Цеље), Орвела (1984 – Grand Theater Groningen и Битеф театар), Камија (Странац – Ponec theatre, Праг), Шилера (Разбојници – Народно позориште Суботица) и Кафку (Замак – Југословенско драмско позориште). Посебно га занима дизајн светла у разним дисциплинама извођачких уметности, као и развој и експеримент у луткарском позоришту.


 

Представе - Драма