Премијера, 27. март 2018. / Сцена „Раша Плаовић“

Режија и адаптација Егон Савин
Сценограф Весна Поповић
Костимограф Стефан Савковић
Композитор Бора Ђорђевић и РИБЉА ЧОРБА
Драматург Славко Милановић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Уметнички сарадник Петар Антоновић
Извршни продуцент Милорад Јовановић
Организатор Јасмина Урошевић
Инспицијент Сандра Роквић
Суфлери Гордана Перовски, Ања Гавриловић

Премијерна подела:
Зора Радмила Живковић
Ранка Олга Одановић
Лена Анастасиа Мандић
Цеца Милица Гојковић
Соња Драгана Варагић

Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Небојша Костић
Асистент организатора Александра Јовановић (студент на пракси)
КОСТИМ И ДЕКОР СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

РЕЧ ДРАМАТУРГА
У једном интервјуу Егон Савин спонтано набрaја основне термине који би могли да уђу у неки замишљени појмовник деведесетих година: „турбофолк, дроге, обрачуни, пљескавице, етничко чишћење, Слоба, киосци, шверц, хладњаче, бувљаци на тротоарима, девизе, кожне јакне, реповање, ЈУЛ, маскирне униформе, злочини, ТВ дневник, Дафина, земунски клан... Али и протести, митинзи, демонстрације, обрачуни с милицијом, студенти, бубњеви, пиштаљке, кордони (...) бомбардовање, сирене, склоништа, локатори, мете на леђима...“ Прекидајући набрајање, редитељ констатује да су „деведесете у Србији један изузетно театралан социопсихолошки феномен“. Ова констатација је драгоцена јер у дискурс уводи питање: шта уметност има од те „стварносне“ театралности, и шта је у том смислу креирано у сфери уметности. Не можемо рећи да није било уметничких дела која су се директно бавила темом ове историјски значајне деценије. У нашим филмовима, позоришним представама и прозним делима, разним документаристичким интерпретацијама тих догађаја, могли смо да видимо све набројано, па још и канистере са бензином на улицама, рејв журке, свеприсутно оружје, проституисање, итд. Али ми и даље имамо осећај да изостаје прави израз за оно што смо деведесетих преживели. У уметничком домену увек изнова имамо утисак да у слици тог периода нешто недостаје, упркос труду да се исцрпи сав спектар догађаја који су нам из тог времена познати; као да је стварности већ довољно, а уметности и даље премало. Можда због тога што смо занемарили естетско мерило да је „разлика између уметности и реалног догађаја – апсолутна“, како каже Т. С. Елиот. Наводећи примере из традиције, од Агамемнона, Одисеја, Јулија Цезара до Отела, итд, Елиот жели да каже да „импресије и искуства која су важна за појединачног човека немају места у поезији, а да она која су важна за поезију не морају да играју значајну улогу у искуству појединца који их је доживео“. Ова запажања о разлици између уметничке и историјске истине, индивдуалне, плутајуће, неoдређене (floating) емоције, професор Бошко Милин је сажео у кратку похвалу Горану Миленковићу: „Драги Горане, драма је мрачна као и свет у којем живимо, али он није уметничко дело, а Ваша драма јесте”. Можда је успех Горана Миленковића у томе што је избегао да одмах реагује на дешавања која су се многима чини­ла „као створена“ за ургентно уметничко обликовање (један наш филм о бомбардовању је сниман док је бомбардовање још трајало). Можда je управо писање са временске дистанце и свесно одмицање од детаљног репродуковања стварних, исувише добро познатих догађа­ја, разлог што најзад добијамо једно изузетно драмско дело о већ доста испошћеној теми. Уместо покушаја да обухвати целокупно догађање деведесетих (за шта би била потребна романескно сложена структура) Миленковић се определио да прикаже свега неколико типичних ситуа­ција и ликова. Пред нама је само пет ликова: две мајке ликвидираних криминалаца, супруга и кћерка вечно одсутног мужа и оца, те љубавница убијеног судије / политичара / припадника криминалног клана; а све се одвија у три ситуације, приказане у само шест сцена. Овде се скоро може говорити о „одсуству сижеа“, као што је, пишући о Александру Поповићу, приметила Мирјана Миочиновић – „као да је комад настао ни из чега“. И код Миленковића је, као код Поповића, све усмерено на збивање омеђено сценом, сви одређујући догађаји дешавају се (или су се већ десили) изван ње. На сцени је само њихов одјек у душама ликова. И показује се да је то и више него довољно, јер писцу успева да искључиво кроз дијалог изгра­ди ни мало једноставан заплет, али без дигресија и дескрипција, „дакле свега онога што аутентичан позоришни простор не трпи“ (Миочиновић). Истовремено, упркос изостанку дескрипције на плану догађања Деведе­сете имају документарну вредност, али, како примећује редитељ Савин, „с друге стране имају и одмак од документаризма у својеврсну естетику“ (...) У сваком сегменту драме у први план избија „црнохуморност и сарказам, а истовремено и Миленковићева способност да дочара трагику“ (Савин). Комад Деведесете Горана Миленковића (првобитни назив: Лака нам земља) упућују на то да се писац осалања на традицију трагикомедије карактеристичне за период модерне у свесткој драми, која је имала значајне представнике у српском позоришту – од Поповића и Симовића, па уназад све до Нушића и Стерије. Овај нов, аутентичан и рекли бисмо песнички глас, недостајао је нашем савременом драмском стваралаштву.

Славко Милановић


ГОРАН МИЛЕНКОВИЋ
Горан Миленковић, дипломирани драматург, рођен je у Пироту 1983. године. Аутор је драма Лака нам земља, за коју је освојио награду „Слободан Селенић” 2016. и Преко реке, добитнице награде за радио-драму године на Радио Београду 2017, као и сценарија за неколико епизода култне серије Отворена врата 2015. Готово непознат писац, више не тако младе генерације, и први српски писац са три премијере у престоници у року од две недеље 2018. „Београдску трилогију” започиње представом Деведесете у режији Егона Савина, у Народном позоришту у Београду, након 6 година заједничког труда да је поставе на некој од сцена; затим драмом Прељубнице у режији Маје Малетковић која ће се изводити у боксерском рингу, и најзад премијером драме Гранична лепота, у режији Стевана Бодроже, у београдском техно ноћном клубу. Наставља да пише.


ЕГОН САВИН
Професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је у готово свим значајним позориштима некадашње Југославије, а његове представе су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тал Авиву, Бечу, Њујорку, Чикагу. Добитник је великог броја награда за режију. Огледао се са успехом у свим код нас присутним продукционим моделима: од представа које су средином седамдесетих окупљале групу младих глумаца- завереника, до представа у институцијама од националног значаја као што су Народно позориште у Београду, Српско народно позориште у Новом Саду, Црногорско народно позориште у Подгорици, Македонско народно позориште, Словенско народно гледалишче, Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Београдско драмско позориште... Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика, у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за наш простор и време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак ( премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон Исака Бaшевиса Сингера (премијера 15. марта 2000), Стања шока Сема Шепарда (премијера 26. октобра 2001), Дервиш и смрт по роману Меше Селимовића (премијера 27. децембра 2008), Нушићевог Покојника (премијера 26. децембра 2009), Молијеровог Мизантропа (премијера 19. маја 2012), Чудо у Шаргану Љубомира Симовића (премијера 20. фебруара 2015). Кир Јања је најдуговечнија представа Народног позоришта – изводи се пуних 25 година.

 

Представе - Драма