Актуелна подела - Опера

Премијера, 22. новембар 2017. / Велика сцена

опера у два чина
Либрето написао Лоренцо да Понте

Диригент МАРКО БОЕМИ, к.г.
Редитељ АЛБЕРТО ТРИОЛА, к.г.
Сценограф ТИЦИАНО САНТИ, к.г.
Костимограф КАТАРИНА ГРЧИЋ НИКОЛИЋ
Дизајн светла ВЛАДО МАРИНКОВСКИ
Дизајн маске МАРКО ДУКИЋ

Премијерна подела:
Дон Ђовани, млади племић
ВЛАДИМИР АНДРИЋ, МИОДРАГ Д. ЈОВАНОВИЋ
Комендаторе
АЛЕКСАНДАР МАНЕВСКИ, СВЕТО КАСТРАТОВИЋ
Дона Ана, његова кћи
СНЕЖАНА САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ, AЛЕКСАНДРА ПЕТРОВИЋ, ГОРДАНА ТОМИЋ
Дон Отавио, њен вереник
МАРКО ЖИВКОВИЋ, СТЕВАН КАРАНАЦ
Дона Елвира , дама из Бугоса, напуштена од Дон Ђованија
ИВАНКА РАКОВИЋ КРСТОНОШИЋ, АЛЕКСАНДРА СТАМЕНКОВИЋ ГАРСИЈА
Лепорело, слуга Дон Ђованија
ДРАГОЉУБ БАЈИЋ, ВУК МАТИЋ
Мазето, млади сељак
ГАВРИЛО РАБРЕНОВИЋ, МАРКО ПАНТЕЛИЋ
Церлина, његова невеста
СОФИЈА ПИЖУРИЦА, НЕВЕНА МАТИЋ, ДРАГАНА ТОМИЋ РОКСАНДИЋ
Сељаци, сељанке, слуге, музиканти, играчи, играчице
Радња сe догађа у Шпанији у XVII веку
ХОР, ОРКЕСТАР И БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
Асистент диригента Дијана Цветковић
Асистенти редитеља Ана Григоровић, Либеро Стелути
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Инспицијент Бранислава Пљаскић / Ана Милићевић
Суфлер Силвија Пец / Кристина Јоцић
Корепетитори: Срђан Јараковић, Еда Сепар,
Невена Живковић, Нада Матијевић, Глеб Горбунов
Корепетитор хора Татјана Шчербак Пређа
Превод за титлове Гаврило Рабреновић
Организатори Маша Милановић Минић и Наталија Игњић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
Асистенти сценографа Mираш Вуксановић, Јасна Сарамандић | Асистент костимографа Александра Пецић
Мајстор сцене Бранко Перишић | Мајстор тона Перица Ђурковић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ДОН ЖУАН – ОПЕРА НАД ОПЕРАМА
Понедељак, 29. октобар 1787. године. У позоришту, које је изнајмљено угледној италијанској оперској трупи, у Прагу, после два одлагања, најзад се приказује нова опера бечког композитора Волфганга Амадеуса Моцарта, прослављеног аутора ,,Фигарове женидбе”. Он и његов либретиста, дворски песник, опат, Лоренцо да Понте овога пута су за прашку публику одабрали познату и омиљену причу о неустрашивом, дрском заводнику, легендарном шпанском племићу Дон Хуану. Пражани, музикални и велики љубитељи италијанске опере, Моцартове мелодије слушају: на баловима, у крчмама, од уличних верглаша и зато Моцартов улазак у оркестар поздрављају троструким аплаузом, који се иначе намењује само владарима. Моцарт има поверење у своје певаче и у публику, и зна да ново дело, смело и неуобичајено, мора освојити зналце. И није се преварио јер је успех из представе у представу само растао, а новине су писале да ,,тако још никад није било”. Први је на сцену извео лик Дон Жуана, смелог освајача жена, шпански монах Габриел Телес, познат под псеудонимом Тирсо де Молина у комаду ,,Заводник из Севиље”. Године 1665. Молијер је психолошки продубио ову тему, под именом ,,Дон Жуан или камени гост”, која знатно одступа од импровизација италијанских путујућих трупа. Обрада Карла Голдонија спада у мање успеле и није се дуже задржавала на сцени. У Немачкој и Аустрији се разни комади о легендарном заводнику приказују током целог осамнаестог века. Бечко позориште у Леополдштату је без прекида од 1783. до 1821. играло једну комичну обраду ове радње. Касније су знамените књижевне обраде дали Пушкин, Мериме, Грабе, Бернард Шо и други, а Макс Фриш је написао комад ,,Дон Жуан или љубав према геоматрији”. „Дон Жуан" се први пут пева ,,на италијанском у Брну 1734, затим је јунак у Глуковом истоименом балету”, а потом читав низ тада успешних композитора стварају опере са овом темом. По мишљењу стручњака, по тадашњој пракси која није познавала новије прописе о ауторском праву, либрето Моцартове опере је врло спретна компилација разних, до тада познатих обрада популарне радње. Моцарт и Да Понте су сигурно сарађивали на либрету, али тачно се не могу установити захтеви композитора и његово директно учешће у обради појединих сцена. Почео је са компоновањем у пролеће, радио са прекидима до краја лета и пошао у Праг са незавршеном партитуром не почетком септембра, како се до скора сматрало, већ 1. октобра, да би се са својим извођачима нашао тек 3. октобра! Увертиру, сцену сеоске свадбе са хором, аријом Мазета из првог чина, уводни дует другог чина, канцонету Дон Жуана и цео знаменити финале другог чина написаће тек током проба! Данас се ни штимови не би расписали за то време. Премијера, заказана за 14. октобар, у част боравка у Прагу надвојвоткиње Марије Терезије и њеног супруга принца Антона Саксонског, морала се одложити прво за 24. а потом, због болести једне певачице, коначно утврдити за 29. октобар. И либретиста Да Понте почетком октобра стиже у Праг, али остаје само неколико дана, јер су га у Бечу чекале пробе нове Салијеријеве опере. Померањем премијере се добило још шест дана за пробе и Моцарт је све увежбао како је био замислио, и врло много помогао Гвардасонију при режији, о чему сведоче и неке анегдоте... По тадашњој пракси, критике нису писане, само је 3. новембра у прашким „Поштанским новинама" забележено да је са чежњом очекивана опера мајстора Моцарта давана 29. октобра, и да познаваоци и музичари кажу да у Прагу нешто налик на то још није извођено. ,,Господин Моцарт је сам дириговао. Опера је иначе изразито тешка и свако се диви ванредном извођењу после тако кратких припрема. Сви, сцена и оркестар, напрегли су снаге да награде Моцарта добрим извођењем. Изузетно мноштво гледалаца сведочи о општем допадању”...
За извођење у Бечу, Моцарт је извршио неке измене и допуне, од којих је најзначајнија нова тенорска арија. До скора се сматрало да је он сам одобрио извођење опере без завршног секстета, како би се постигло веће непосредно дејство пропадањем Дон Жуана у ,,пакао” који се отвара, али је сада утврђено да је у Бечу игран исти крај као и у Прагу, а да је Моцартов ученик Зисмајер уписао ,,скок” на крају. Око овог питања ломила су се копља, писане дисертације, водиле расправе, па је чак и Густав Малер у Бечу прихватио извођење без правог краја?! У Паризу су почетком прошлог века, после смрти главног јунака, његов леш носили преко сцене уз звуке мајсторовог ,,Реквијема”. Шта је све измишљено, мењано и додавано да би се опера ,,спасла” за публику? Изгледа да је оригинал ипак најбољи. Моцартов ,,Дон Ђовани” певан је већ 1789. на немачком у Мајнцу, 1797. у Петербургу, 1828. на руском, 1805. на француском у Паризу, 1817. на енглеском у Лондону и брзо је постао познат у целом оперском  свету. У Италији дуго није могао да се одомаћи. Стендал у својим успоменама спомиње неког миланског грофа који је плаћао певаче и музичаре неколико месеци не би ли научили правилно извођење ове музике. Југословенска премијера била је 19. јануара 1875. у Загребу. У Београду је приликом премијере наслов био ,,Дон Жуан”, али је касније погрешно изговорено шпанско име, враћено на Дон Хуан. Данас се ипак одлучујемо за назив ,,Дон Жуан” према француском, јер је и у нашем језику овај загонетни, неуморни и неодољиви заводник познат под тим именом. Дон Ђовани би сигурно био оправдан када би се певало на италијанском, на којем је и компонован, и на којем се једино могу потпуно савладати брзи речитативи. У оперском свету ,,Дон Жуан” важи као Моцартово ремек-дело, а музички писци га стављају изнад свих других опера уопште. У нашој средини, опера није никада имала правог и трајног успеха, вероватно због тога што се ово дело, ова музика, тек после више слушања може упознати и заволети. Моцарт нам је у сцени Дон Жуановог обеда у другом чину, сам дао прилике да његову музику упоређујемо са оном његових такмаца и ми, слушајући најпознатије арије из двеју опера, одмах схватамо потпуну предност мелодије из ,,Фигарове женидбе”, која је тада у Прагу била врло омиљена. И аријe из ,,Дон Жуана” су се могле купити већ на дан премијере, али углавном нису постале довољно популарне, сем  шампањ-арије, канцонете, дуета ,,Пружи ми руку” и арије Церлине. ,,Дон Жуан” се мора схватити, неуморно пратити, психолошке финесе у музичком уобличавању сцене разјаснити, тако да се слушалац не може препустити простом обиљу лепих звукова, музичких тема и складу гласова. Многи писци, од којих спомињемо романтичаре Е.Т.А. Хофмана и Серена Кјеркегора, тумачили су либрето и музику, али то је доступно онима који сами свирају партитуру или бар клавирски извод. Бројни снимци комплетне опере на грамофонским плочама, увели су је у многе домове љубитеља музике, а тумачи насловне улоге: Џорџ Лондон, Чезаре Сјепи и Руђеро Рајмонди постали су љубимци публике највише због неупоредивог тумачења шпанског разузданог заводника. Оперски слушалац од првог акорда увертире просто је увучен у магични круг „Дон Жуана". Тајанствену напетост лаганог увода смењује живахни allegro molto, који сјајно црта необуздани полет, смелост и слободољубље, Дон Жуана. Једноставни напев слуге на почетку опере, следи драматична сцена Дон Жуана са дона Аном, која на сваки начин жели да препозна насилника. Двобој са Комтуром и његова смрт – са терцетом басова – доказује да генијални аутор може наћи решење за сваку гласовну комбинацију. Терцет са дона Елвиром пружа могућност певачима да све одглуме гласом. Знаменита – регистар-арија је антологијски пример арије из комичне опере: нико не може боље окарактерисати свог господара него његов слуга. Сеоска свадба дата је са неколико радосних тонова, напевом који звучи готово фолклорно. Дуетино умилног звука сваком слушаоцу предочава да се прави пар најзад нашао, јер то није кокетерија, то није галантност, већ позив и пристанак на телесно блаженство. Квартет има све одлике мајсторства, али обични слушалац би више волео лако памтљиву мелодију. Знаменити оркестарски речитатив и арија дона Ане у којој она дон Отавиу исповедно саопштава догађаје злокобне ноћи, представља један од најтежих задатака и вечни изазов за сваког сопрана. Тенорска арија и  шампањ–арија представљају праве антиподе. Енергија, замах, полет и одлучност домаћина су непоновљиви и публика стварно не може да прихвати да му више ништа не успева, јер смо сви уверени да ће до јутра његов регистар бити још пунији! Финале, са наступом три оркестра који свирају разне игре у различитом ритму истовремено, проучава се у свим музичким школама. Грађење целине од појединачних делова запањује, тако да потпуно прихватамо Брамсово мишљење да други композитори ипак пролазе само зато што публика не познаје довољно Моцарта. Терцет маски, клицање слободи у којој сталежи не важе, и знаменити  менует, заслужују посебно помињање. Откривање, односно раскринкавање насилника – злочинца вођени су музички не само убедљиво, већ у једном даху, без прекида. Отмени и угледни племић је демаскиран као ноћни ,,вампир” који живи двоструким животом и зато он до краја опере неће моћи да наступа у друштву. Преостаје му још неколико часова које ће искористити на уобичајен начин, умиљатом кантиленом удвараће се Елвириној собарици; мораће да се прикрије на пустом месту на гробљу и да се, на крају, врати своме столу и обеду који неће довршити. Када прерушен  као Лепорело испребија Мазета, проширује свој ,,репертоар”, јер сељака не напада витешким оружјем – мачем. На гробљу је још самоуверен и смео, и нико други жив не би позвао аветињског госта. Ту се уочава и његов прави однос према слузи, јер иако су нераздвојни и заправо део више целине, он прети мачем и тражи покорност силом. У финалу је опет самоуверен, више не сматра ,,да му данас ништа не полази за руком, да се све удружило против њега”, и ужива у јелу,  вину, музици и кличе свим женама. Зато Елвирина опомена не може утицати на њега. Комтуров долазак мења све из основа, јер то је прави противник достојан неустрашивог витеза. Некада се Комтур схватао као изасланик Провиђења, као ,,виша – неземаљска сила”, која једино може казнити онога који се огрешио о ,,вечне” законе. Данас режисери налазе разна тумачења, почев од емитовања Комтуровог гласа преко звучника из целе сале, до изостављања његове физичке појаве уопште. Тако Дон Жуан  пада сломљен унутрашњим раздирањем, покошен инфарктом или можданим ударом (што се све чешће примењује као решење и у ,,Борису Годунову”). Уопште се Дон Жуан обилато користи за нова и нова тумачења. Сва та мудровања око појединости либрета за слушаоца и љубитеља опера немају значај, јер сваки такт ове музике зрачи лепотом и трајаће док траје опера, на срећу и задовољство оних који се препуштају лепоти, изражајности и снази ,,опере над операма”.

                                                                              Константин Винавер


 

ВОЛФГАНГ АМАДЕУС МОЦАРТ

Рођен је 1756. године у Салцбургу.С обзиром на то да је већ у трећој години почео да тражи и слаже складне мелодије на клавиру, прозвали су га „чудом од детета“. Прву оперу „Бастијен и Бастијена“ компоновао је са свега 11. година, а са 13 је већ имао место концертног мајстора у оркестру салцбуршког надбискупа. Недуго после тога, у суседној Италији, уследила су прва велика признања које је добио за свој рад. Његова музичка заоставштина на свим подручјима музичког стварања је веома богата и садржајна. Моцарт је компоновао клавирске сонате, четвороручне композиције, фантазије, сонатине, 43 виолинске сонате, квартете, клавирске трије, један квинтет за кларинет и гудачке инструменте, девет гудачких квартета, пет гудачких квинтета, по једну мису и реквијем, 49 симфонија, осам виолинских и 25 клавирских концерата, четири концерта за флауту, по један за кларинет и фагот, четири за рог и један двоструки концерт за флауту и харфу, око 30 серенада, бројне дивертименате... Написао је 19 опера од којих су се посебно издвојиле – „Дон Ђовани“, „Фигарова женидба“, „Отмица из Сараја“ и „Чаробна фрула“, коју је завршио три месеца пред смрт. Своје последње дело „Реквијем“, које је писао по поруџбини за непознатог човека, није успео да заврши, али је то урадио његов ученик Франц Зисмајер. Преминуо је веома млад, са 35 година, у беди и осами 5. децембра 1791. у Бечу, где је и сахрањен на заједничком гробљу сиромаха и бескућника. 


МАРКО БОЕМИ

Диригент и пијаниста; дипломирао је и право на Универзитету (Sapienza) у Риму.

Током каријере која траје више од 20 година, сарађивао је са три генерације значајних певача, међу којима су: Л. Павароти, Ђ. Тадеи, Б.Ђиаоти, В. Лукети, М. Сигеле, Р. Кабаиванска, Р. Брусон, К.Ричарели, Е. Груберова, Б. Баљони, Н. Шикоф, Д. Деси, Ф. Армилиато, Р. Скандуци, М. Ђордани, Ђ. Сабатини,  Ла Скола, А.Сирагуза, Ц. Газдија, А. Рост, А. Курцак, А. М. Мур, Е. Обрасцова, О. Бородина, И. Абдразаков, П. Буркуладзе, М.Пертузи, О. Перетјатко, С.Лиферкус, Х. Брос, Е. Сјурина, А.Шагимуратова, Ј. Герцева, Е. Заремба,Ф. Васало, П. Бреслик, Б. Меи, Де Каролис, Де Кандија, А. Антониоци, С. Бонфадели, П.Кони, М. Девија, С. Ганаси, Л. Динтино, Д. Барселона, Р. Фронтали, Н. Фантини, А.К. Антоначи, М. Драгони, Л. Каноничи, А. Нетребко, Ј. Ејвазов, К. Коломбара, Д. Мазиеро.

Наступао је на престижним сценама и у  оперским кућама: Скала (Милано), Сан Карло (Напуљ), Опера (Рим), Ређо театар (Парма),  Ређо театар (Торино), Ређо театар ( Парма), Театар Карло Феличе (Ђенова),  театри  - Масимо и Политеама (Палермо),Театар Белини (Катанија),Театар Верди (Трст), Дворана Филхармоније Шостакович (Петербург), Дворана Сантори (Токио), Баварска државна опера (Минхен) Финска национална опера (Хелсинки), Rezidenz (Минхен), Краљевска концертна дворана (Амстердам), Опера Бастиља и  Сала Гаво (Париз), Дворана краљице Елизабете (Лондон) Musikeverein (Беч), Велики театар (Шангај), Велики театар (Варшава), Театар Сао Карлос (Лисабон), Опера (Будимпешта),Филхармонија (Верона), Концертна дворана (Берлин), Концерна дворана Мегарон (Атина), Чешко народно позориште (Праг). Дириговао је и Филхармонијским оркестром (Лондон), свим значајнијим јапанским оркестрима, Филхармонијским оркестром (Загреб), затим у Концертној дворани (Бирминген), у Филхармонији (Виртенберг),као и Симфонијским оркестром (Аделаида), Оркестром Виртуози свете Ћећилије, Светским омладинским оркестром, Оркестром Керубини, Омладинским оркестром миланске Скале, Оркестром Верди.

Учествовао је на бројним фестивалима међу којима су: Фестивал Шаљапин (Петербург),  Фестивал Росини (Песаро), Фестивал Due Mondi  (Сполето), Фестивал свете Маргарете (Бургенланд), на оперском Фестивалу ( Масерата).

Марко Боеми професионално влада огромним репертоаром који укључује симфонијска и оперска дела композитора: Вагнер, Верди, Р.Штраус, Пучини,  Малер,  Бетовен,  Гершвин, Бернштајн, Чајковски, Рахмањинов,Пуланк, Равел, Масне, Дебиси, Бизе, Фаља, Валтон, Респиђи, Рота, Ј. Штраус, Лехар, Ђордано, Маскањи, Леонкавало, Чилеа, Понкијели, Сен-Санс, Офенбах, Моцарт,Лист, Григ, Шуберт, Шуман, Вебер, Меноти, Белини, Доницети...

С обзиром на то да је Боеми угледни стручњак, он води мастер-клас за младе пијанисте, певаче и диригенте широм света.


 

АЛБЕРТО ТРИОЛА (ALBERTO TRIOLA), редитељ

 

Рођен је 1965.године у Милану (Италија). Припада кругу најистакнутијих и најцењених личности у оперском свету у Италији. Професионално се истакао као управник Опере, редитељ и уредник. Његов богат и разноврстан професионални профил – његово музичко и театарско образовање, као и његова инжењерска диплома – омогућили су му да се бави и уметничким и управљачким пословима.

Радио је у миланској Скали од 1988. до 2002. године као аистент продукције, асистент уметничког директора, асистент директора музичке продукције Рикарда Мутија, па чак и као асистент директора технике.

После више од 20 година проведених на пословима који се тичу подршке уметничким активностима, 2008. године, Триола је као редитељ доживео међународни успех на Оперском фестивалу у Вексфорду (Ирска), поставком Росинијеве опере „Господин Брускино“ која је добила изузетне међународне критике и доживела огроман успех код публике. Успех се наставља и следеће, 2009. године кад је у Болоњи,  у Teatru Comunale, Триола поставио на сцену Пучинијеву оперу „Мадам Батерфлај“, за коју је направио оригинални драматуршки концепт. То је представи донело велики успех и бројна гостовања широм Италије. „Кармен“  је била прва Триолина режија у Немачкој  (Театар Либек),  2011. године, који је резултирао подједнако великим успехом од стране публике и критике. Триола је после таквих успеха стекао изузетан углед и популарност и у Немачкој, после чега су уследиле нове пословне понуде од неколико водећих оперских кућа. Након изненађујуће поставке представе „Магбет“ (Тетар Либек), у јануару 2013, догодио се Триолин задивљујући деби у Аустрији  (Kammeroper) поставком Моцартове опере La clemenza di Tito, за чијих је тринаест извођења тражена карта више.

Био је и уметнички директор Фестивала Due Mondi (уз маестра Ђанкарла Менотија), као и у Театру Карло Феличе (Ђенова), Театру Понкијели (Кремона) и уметнички саветник у Лирском театру (  Каљари) и свуда је постигао значајне уметничке резултате. Био је, такође и председник Конзерваторијума Нино Рота у Монополију. Држи мастер-клас у Дрездену на престижној Semperoper, за младе уметнике те оперске куће.

Од  фебруара 2013.до јуна 2017.године, био је управник Опере у Фиренци (Teatro del Maggio Musicale Fiorentino).

Велики његов резултат као управника је успостављање нове организације , функционалнијег и стабилнијег театра у финансијском погледу. Такође, успео је да извуче из критичног периода и препороди традиционални, један од најзначајнијих Фестивала Maggio Musicale.