Актуелна подела - Опера

Премијере 24, 25. марта и 7. априла 2012. / Велика сцена

опера у четири чина
Либрето, по новели П. Меримеа саставили Мејак и Алеви
Пауза после другог чина
Редитељ Небојша Брадић к.г.
Диригенти Србољуб Динић к.г., Зорица Митев Војновић, Ана Зорана Брајовић
Сценограф Герослав Зарић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Кореограф Емилиа Јовановић
Шеф хора Ђорђе Станковић
Лектор за француски језик Горјана Илић
Асистент редитеља Александар Николић
Aсистент сценографа Владислава Канингтон
Асистент костимографа Тина Лепосавић

Премијерна подела:

Кармен Драгана Дел Монако / Александра Ангелов / Јадранка Јовановић
Дон Хозе, наредник Хон Ли / Јанко Синадиновић
Ескамиљо, тореадор Миодраг Д. Јовановић / Небојша Бабић / Александар Стаматовић
Зунига, поручник Драгољуб Бајић / Вук Матић / Михаило Шљивић
Моралес, наредник Вук Зекић / Владимир Андрић
Микаела, девојка са села Сузана Шуваковић Савић / Софија Пижурица / Ивана Петровић к.г.
Фраскита, Циганка Иванка Раковић Крстоношић / Биљана Солдо / Светлана Бојчевић Цицовић / Марија Митић
Мерцедес, Циганка Ива Профаца / Љубица Вранеш / Жељка Здјелар
Данкаиро, кријумчар Павле Жарков / Љубодраг Беговић
Ремендадо, кријумчар Дарко Ђорђевић / Данило Стошић
Циганчица Нина Ракић
Мануелита, девојка Мирела Чубра
Лилас Пастја, крчмар Дејан Васиљевић
Продавачица цвећа Неда Божић Пиварски
Солисти балета Олга Олћан / Сања Нинковић, Игор Пастор / Балит Раушер
Војници, деца, радници фабрике цигарета, Цигани и Циганке, кријумчари, народ

Догађа се у Севиљи и околини
ОРКЕСТАР, ХОР И БАЛЕТСКИ АНСАМБЛ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Концертмајстори Едит Македонска / Весна Јансенс
Дечији хор „Хориславци“, под музичким вођством Драшка Јанковића и Александре Станковић
Бинску музику води Ђорђе Станковић
Музички сарадници: Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Иван Јовановић, Татјана Шчербак Пређа
Инспицијенти:  Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић, Мирјана Голочевац
Суфлери: Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори: Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић Ђорђевић, Ивана Чавлина*, Филип Дуканић*
*студенти Академије уметности у Београду на пракси
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.

 

КАРМЕН – МЕРИМЕОВА, БИЗЕОВА И НАША
Реч редитеља
Oпера Кармен Жоржа Бизеа – један је од најснажнијих уметничких израза тријумфа страсти над сентименталном љубављу. У односу на Меримеову приповетку, опера представља моћну поетску надградњу као плод смислених структурних помака. Бизеов Дон Хозе, човек је кога судбинско одређење изводи из инерције свакодневице и бледе емотивне обавезности и увлачи у дубину нечег што не познаје – свет страсти изван закона. Често на сценама представљају Дон Хозеа као несолидног војника који запоставља своје дужности како би следио опасну заводницу. Међутим, Дон Хозе почиње да живи тек кад упознаје Кармен, љубав се догађа као друго рођење, преображавајући готово ектоплазматичну личност у пунокрвног човека. Запажања да он показује слабости тиме што не следи Кармен не могу бити прихваћена, јер он то чини, само не праволинијски, слепо до краја. Враћа се својој умирућој мајци, уместо да одговори животном изазову који му нуди Кармен: он није слободан човек и због тога је губи. Увођење лика Микаеле у оперу било је неопходно. Она представља хришћанство, породичне везе, законитост и сентименталну љубав. Све то је срушено провалом страсти. Микаела са Дон Хозеом дели музички речник нежног и интензивног лиризма који је потпуна антитеза песмама и играма Кармен. Током читаве опере Бизе мајсторски користи овај контраст. У дуету у I чину Дон Хозе и Микаела лако налазе музички језик којим евоцирају сећања на његову вољену мајку. Насупрот овом дуету стоји дует Дон Хозеа и Кармен, који је постављен на потпуно другaчији начин. Драмска супротстављеност Дон Хозеовог лирског регистра у арији „La fleur que tu m’avais jetee“ и ритма тарантеле коју Кармен пева у „La bas dans la montagne“ не дозвољава им да остваре уравнотежени дует. То је урађено са намером, једноставним музичким средствима која указују на то да личности не говоре исти језик, нити деле исте вредности. Лик Ескамиља следећи је значајан „додатак“ опере причи Проспера Меримеа. Ескамиљо је оваплоћење мужевности, Бизе је то постигао сукобним дуетом у III чину. Супротстављајући се прослављеном тореадору, Дон Хозе жели да потврди своју страст и вештину борца. Премда Кармен напушта Дон Хозеа због Ескамиља, то не значи да би требало поредити њихову љубав. Ескамиљо је спреман да чека свој ред међу онима које Кармен бира, не показујући превелико нестрпљење. Када се Ескамиљо обраћа Кармен у кратком дуету у IV чину, то је искључиво да би, суочен са могућом смрћу, обећао да ће изговорити њено име када следећи пут убије бика. Ескамиљо одлучно пркоси судбини, ризикујући свој живот у свакој борби и тај изазов је његова највећа страст. Трајна фасцинација и мистерија Кармен лежи у чињеници да није понуђена ни једна психолошка смерница за дубоке мотиве њених акција, ни хијерархија њених мотива. Кармен ни у једном тренутку не објашњава себе: она само наглашава своју вољу да остане слободна. Да ли она воли Дон Хозеа? Кармен то никада не изговара. Свеједно, она бира њега, бацајући му цвет у првом чину. Зашто? Вероватно зато што је он другачији од других мушкараца: он је чак ни не погледа. Судбина је направила свој улазак, изненадан и необичан. Кармен је неколико пута разочарана Дон Хозеовом неодлучношћу и због тога га провоцира. Али, она је дубоко заинтересована за човека за кога љубав није игра, који се смртно везује за њу. Кармен на крају опере изазива и смрт, упркос свим упозорењима да ће срести Дон Хозеа. Сама чињеница да пропушта свечаност на којој је требало да тријумфује, да би се суочила са Дон Хозеом, довољно говори о Кармен. Такво провокативно понашање није прерушено самоубиство, нити идеалистички покушај да сублимира своју љубав, већ нешто што је у својој рационалности апсурдно, нешто што Кармен једноставно мора да уради како би остала своја. Смрт Кармен радикално је супротна од смрти Изолде, чија блистајућа радост у смрти долази из њених мистичних веровања у трансценденцију вечне љубави њене. Изолда и Тристан су пасивне жртве ероса, док су Кармен и Дон Хозе до краја активни у својој љубави и смрти. Пошто је убио њу, а не Ескамиља – што би на први поглед изгледало рационалније – Дон Хозе испуњава потребу да је поседује. Храбро му се супротстављајући, Кармен изражава своју вољу и чврсто потврђује аутономију своје личности. Она одважно бира испуњење своје судбине. То је управо оно што је Ниче сматрао суштински трагичним: суочавање са смрћу – не са циљем да се порекне живот, већ да се пристане на њега.

Небојша Брадић


НЕБОЈША БРАДИЋ
Рођен је 3. августа 1956. године у Трстенику. Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. био је управник Позоришта „Атеље 212“. Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од 2000–2008. године. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије од 7. јула 2008. до 14. марта 2011. Режирао је више од 80 представа у српским, хрватским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију (Проклета авлија, Дервиш и смрт, Златно руно, Корени, Тврђава, Последња пловидба...). Режирао је опере и мјузикле. Оснивач је Београдског фестивала игре и Дунав феста. Аутор је драма Мој брат (Народно позориште Републике Српске, 2010) и Ноћ у кафани „Титаник“ (Књажевско-српски театар, 2011). Аутор је бројних есеја о позоришту и литератури. Професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду. Представе Небојше Брадића су игране у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.   Добитник је значајних домаћих и страних позоришних награда: први је добитник Награде „Никола Пеца Петровић“ за најбољег југословенског позоришног менаџера; на Сусретима позоришта Србије „Јоаким Вујић“ добио је девет награда за режију; награђен је Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију; добитник је награда за режију и драматизацију на позоришним фестивалима у БиХ (Брчко, Зеница, Добој), као и награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерФесту и Међународном фестивалу класике у Вршцу, те Прстена са ликом Јоакима Вујића. У Москви је добио Награду „Златни витез“ за режију представе Златно руно Борислава Пекића, а у Истанбулу Награду за драматизацију романа Меше Селимовића Дервиш и смрт.


СРБОЉУБ ДИНИЋ
Рођен је у Нишу 1969. Музичку академију је завршио у Београду, где је студирао клавир и камерну музику. Дириговање је учио код Волфганга Ота у Немачкој. Маестро Мигел Гомез-Мартинез га је ангажовао као диригента у Опери у Берну 2001. године. Већ 2004, Динић постаје шеф диригент, а од 2007. и уметнички директор Бернске опере. Динић диригује велики број опера, међу којима су и: Манон, Дон Ђовани, Чаробна фрула, Отмица из сараја, Идоменео, I Puritani, Андре Шеније, Кармен, Ла Вали, Кавалерија рустикана, Мазепа, Моћ судбине, Травијата, Магбет, Набуко, Аида, Фалстаф, Риголето, Севиљски берберин, Медеја (Керубими), Бал под маскама, Хофманове приче, Слепи миш, Каваљер с ружом, Холанђанин луталица, Заљубљен и три наранџе, Живот развратника, итд. Сарађивао је са значајним оркестрима: Бернски симфонијски оркестар, Базелски симфонијски оркестар (Швајцарска); Опера Штутгарт, Виртембуршка филхармонија, Минхенски симфонијски оркестар, Есенска филхармонија (Немачка); Оркестар Валенсије (Шпанија); Оркестар Театра „Масимо“, Симфонијски оркестар Вероне (Италија); Београдски симфонијски оркестар, Београдска филхармонија, Нишки симфонијски оркестар (Србија); Симфонијски оркестар Таипеја, Шангајски симфонијски оркестар, итд. Значајније активности последњих година:
2006 – Фестивал у Аваншезу, Швајцарска (Трубадур); у Штутгартском позоришту Тоска, Мадам Батерфлај и Норма (и током 2007. и 2008)
2007 – Вердијев Реквијем, Ниш; серија гала концерата у Швајцарској и Италији, са Агнес Балцом и са Виртембершком филхармонијом и Минхенским симфонијским оркестром
2008 – серија гала концерата (турнеја по Азији), са Салватореом Лићитром
2009 – Белинијеви I Puritani на Фестивалу у Савонлини (Финска); у Бернској опери Боеми (29. септембра, директан пренос на каналу SF1), Евгеније Оњегин и Кармелићански разговори; серија гала концерата са Рамоном Варгасом у Швајцарској и Немачкој са Виртембершком филхармонијом; добротворни концерт у Берну, са Ноеми Наделман и Бернским симфонијским оркестром
2010 – Аида „на отвореном“; Кармина Бурана у Позоришту „Масимо“ у Палерму
2011 – Тоска на Фестивалу у Савонлини (Финска); Финале Такмичења оперских певача на Фестивалу опере у Савонлини; Ђоконда у Позоришту „Масимо“ у Палерму; Холанђанин луталица и Живот развратника у Бернској опери
2012 – Евгеније Оњегин у Aalto-Musiktheater у Есену; Лучија од Ламермура у Бернској опери; тренутно припрема премијеру Кармен у Народном позоришту у Београду (март) и Јенуфу у Хрватском народном казалишту у Загребу (април).