NAŠI SINOVI

drama Vojislava Jovanovića Maramboa

O predstavi

O NAŠIM SINOVIMA
(...) Jovanović (...) iznova vraća porodicu u njen socijalni kontekst. On proučava ono što bi Didro nazvao condition. I u dvostrukom značenju ove francuske reči condition(s) – uslovi, sudbina – krije se pravi smisao ljudske socijalne pozicije: čovekovi uslovi postojanja jesu njegova sudbina (...)
U pitanju su inače dva beogradska lokaliteta, dva suprotstavljena lokaliteta: Beograd kraj pristaništa, „srce grada“, poslovni deo, deo u kojem je koncentrisan svet rada i sticanja, i Čubura, svet neprilagođenih došljaka, radnika („monopolska deca“) i gradske sirotinje (...) Radnja se naizmenično događa u pomenutim lokalitetima i u dvema različitim socijalnim sredinama: u mnogočlanoj i nemaštinom pritisnutoj porodici pukovnika Ostoje, na samoj periferiji grada, i u „trgovačkoj kući na Savi“, u svetu izobilja i poslovnog uspeha (...) S jedne strane, neuklopljeni došljaci, oni što su u doslovnom i prenosnom smislu na marginama grada, i uklopljeni došljaci, koje grad prihvata samo zato jer imaju novca (...) I ta jednostavna priča o pokušaju siromašne porodice pukovnika Ostoje da se ženidbom svog najstarijeg sina devojkom iz bogate trgovačke kuće reši materijalnih nedaća, nije priča o socijalnim mezalijansama, već priča o došljačkoj uzajamnosti, o pokušaju došljaka da se zajednički odupru gradu spajanjem „svojih kvaliteta“ (...)
Dramska linija prati sudbinu porodice pukovnika Ostoje i ima sva svojstva dramske hronike koja beleži etape porodičnog rasula (...) Od materijala od kojeg je mogla da nastane građanska drama ili melodrama na temu raspada porodice, Jovanović pravi autentičnu socijalnu dramu u kojoj, začudo, nema ni naturalističkog socijalnog fatalizma, ni „nedijalektičkog determinizma“ te iste naturalističke provenijencije, već samo ubedljivih dokaza o čovekovoj zavisnosti od sredine, od koje on nastoji da se oslobodi (...)
Tu se pojavljuje humor kao sredstvo snižavanja patetike patnje, humor kao sredstvo gotovo satirički grubog izrugivanja, ambivalentni humor vezan za postupke i govor na ivici okrutnog. Tom umeću nijansiranja, tom gradiranju smešnog, toj veštini da se predstavi ljudska ambivalentnost, svemu tome se, nema sumnje, Jovanović učio najviše kod Sterije. (...)
(Pored ostalog, veštini korišćenja smešnih strana iskvarenog govora i sudara različitih govornih navika, Jovanović se učio takođe od Sterije, ali su Naši sinovi jezička tvorevina ne manje složena i efektna od Sterijinih komičkih jezičkih tvorevina.) Jovanović je, međutim, uspeo da ostvari ono što Sterija nije uradio ostajući strogo u okvirima jedne kanonske vrste – komedije – on je još prirodnije spojio komično i dramatično, setno i lakrdijsko, grubo i dirljivo (...)
U komadu Naši sinovi, recimo, ne treba videti samo jedan klasičan naturalistički komad već rani primerak one vrste dramaturgije za koju su Englezi pronašli slikovit opisan naziv „Kitchen-Sink-Drama“ („drama kuhinjskog slivnika“), i treba ga staviti u isti red s najboljim Veskerovim i Osbornovim komadima, s Bondovim Spasenima, ili pak s Krecovim dramama. I tu ih treba ne samo svrstati već u odgovarajućem stilu i – igrati.
Iz: Mirjana Miočinović, Predgovor
U: Vojislav M. Jovanović, Izabrane drame, Nolit, Beograd, 1987.


U Našim sinovima smešno... izbija neočekivano, nepripremljeno. Smeh je kod Maramboa posledica sukoba sfera: silovite, sirove balkanske strasti njegovih karaktera i smešno malog radijusa njihove aktivnosti, interesovanja i duhovnog pronicanja. Život bije iz njegovog dela, tragikomični likovi su autentični i moderno zaošijani. Srpska književnost dobila je 1906. godine svoju prvu modernu tragikomediju, punih petnaest godina pre pojave čuvene irske, šonokejsijevske tragikomedije.
Miroslav Belović, 1965.


VOJISLAV M. JOVANOVIĆ - MARAMBO 
Rođen je 12. oktobra 1884. u Beogradu, gde je završio gimnaziju (1903). Književnost je studirao u Lozani, Ženevi i Londonu, a doktorirao u Grenoblu 1911. (svojom disertacijom „Gusle Prospera Merimea“ je rešio pitanje postanka i izvora ove poznate književne mistifikacije i tako prikazao i ulogu naše narodne poezije u evropskom romantizmu). Izabran je za docenta Beogradskog univerziteta za uporednu književnost 1912. Tokom Prvog svetskog rata je bio član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Za vanrednog profesora izabran 1919. da bi samo godinu dana kasnije zauvek napustio univerzitetsku karijeru. Uređivao „Srpski književni glasnik“ 1920–1921. Načelnik istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela, s kraćim prekidima, od 1924. do 1950, posle čega do 1962. radi u Srpskoj akademiji nauka kao naučni savetnik i naučni saradnik. Umro je u Beogradu 1968. Pored četiri dramska teksta, autor je antologija Srpske narodne pesme (1922) i Srpske narodne pripovetke (1925), uredio je zbirku dokumenata o pitanjima granice s Albanijom, o Rapalskom ugovoru, o Londonskom paktu i knjigu o jugoslovenskim arhivima iz drugog svetskog rata, napisao Englesku bibliografiju o istočnom pitanju u Evropi. Prevodio je Voltera i Ibzena.

Prema: www.rastko.rs


TA­NjA MAN­DIĆ RI­GO­NAT
Di­plo­mi­ra­la po­zo­ri­šnu i ra­dio re­ži­ju na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si pro­fe­so­ra De­ja­na Mi­ja­ča.
PO­ZO­RI­ŠNE RE­ŽI­JE:
•  Lo­vely Ri­ta, T. Braš – Stu­dent­ski kul­tur­ni cen­tar
•  Go­spo­đi­ca Ju­li­ja, A. Strind­berg – Ate­lje 212
Ur­ne­be­sna tra­ge­di­ja, D. Ko­va­če­vić – Na­rod­no po­zo­ri­šte „Ste­ri­ja“ Vr­šac
•  Lo­li­ta, V. Na­bo­kov – Bi­tef te­a­tar
•  Lju­ba­vi Džor­dža Va­šing­to­na, M. Ga­vran – Ate­lje 212
•  Berg­ma­no­va so­na­ta, I. Berg­man – Na­rod­no po­zo­ri­šte u Be­o­gra­du
•  Ta­lu­la, J. Strajn – BE­LEF
•  Čo­vek slu­čaj­no­sti, J. Re­za – Na­rod­no po­zo­ri­šte u Be­o­gra­du
•  Sa­bra­ne pri­če, D. Mar­gu­lis – Ate­lje 212
•  Uho, gr­lo, nož, V. Ru­dan  – Ate­lje 212
•  Mr­tve uše, O. Bo­ga­jev – Na­rod­no po­zo­ri­šte u Som­bo­ru
•  Te­ra­sa, J. Hri­stić – Ju­go­slo­ven­sko dram­sko po­zo­ri­šte
•  Le­de­ni svi­tac, V. Ra­do­man – Ma­dle­ni­a­num
•  Ki­se­o­nik, I. Vi­ri­pa­jev – BE­LEF / Ju­go­slo­ven­sko dram­sko po­zo­ri­šte
•  Su­di­ja, V. Mo­berg – Na­rod­no po­zo­ri­šte u Be­o­gra­du
•  Lju­bav­no pi­smo, F. Ara­bal – BI­TEF / Ser­van­tes
•  Hi­tler i Hi­tler, K. Ko­stjen­ko – Ate­lje 212
•  Sek­su­al­ne ne­u­ro­ze na­ših ro­di­te­lja, L. Ber­fus – Na­rod­no po­zo­ri­šte u Be­o­gra­du
•  Svi­ci, T. Šti­vi­čić – Ate­lje 212
•  Če­kaj me na ne­bu, lju­ba­vi mo­ja, F. Ara­bal – Ma­dle­ni­a­num
•  Zli du­si, po ro­ma­nu F. M. Do­sto­jev­skog – Na­rod­no po­zo­ri­šte u Be­o­gra­du
•  Da­bog­da te maj­ka ro­di­la, V. Ru­dan – HNK Iva­na pl. Zaj­ca, Ri­je­ka / Hr­vat­ski kul­tur­ni dom na Su­ša­ku (Hr­vat­ska)
•  Go­spo­đa mi­ni­star­ka, B. Nu­šić – Po­zo­ri­šte „Bo­ško Bu­ha“, Ve­čer­nja sce­na
DRA­MA­TI­ZA­CI­JE:
Lo­li­ta, ro­man V. Na­bo­ko­va (za­jed­no sa Bi­lja­nom Mak­sić)
Đa­vo je bio vruć, pri­če Č. Bu­kov­skog
Mr­tve du­še, ro­man N. V. Go­go­lja (re­ži­ja De­jan Mi­jač)
Zli du­si, ro­man F. M. Do­sto­jev­skog
•  Da­bog­da te maj­ka ro­di­la, ro­man V. Ru­dan
Re­ži­ra­la je ra­dio-dra­me po sop­stve­nim tek­sto­vi­ma i dra­ma­ti­za­ci­ja­ma. Autor je zbir­ke pe­sa­ma Mi­ste­ri­ja sreć­nog kon­tra­ba­sa i Iz ži­vo­ta pti­ca.

 

Premijerno izvođenje

Premijera 24. januar 2014. / Scena „Raša Plaović”

Adaptacija i režija Tatjana Mandić Rigonat
Dramaturg Slavko Milanović
Scenograf Aleksandar Denić
Kostimograf Olga Mrđenović
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Anđelija Todorović
Izbor muzike Tatjana Mandić Rigonat
Dizajn zvuka Zoran Jerković
Producent Milorad Jovanović

Premijerna podela:

Ostoja Miodrag Krivokapić
Hristina Olga Odanović
Lena Nataša Ninković
Pisac, Vojislav Jovanović Milutin Milošević
Baba Jovana Branka Petrić
Danilo Nenad Stojmenović
Gile Marko Janketić
Rajko Predrag Vasić
Gazda Risto Branko Vidaković
Leposava Vjera Mujović
Simica, opštinski poslužitelj Zoran Ćosić
Lina Jelena Živković
Draga Jelena Blagojević / Mina Veljanović
Gospođica Natalija Bojana Bambić
Gospođica Karavilka Ljuma Penov

Organizator Jasmina Urošević
Asistent organizatora Natalija Ignjić
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Gordana Perovski
Glavna muzička tema: „Ararat” Miloša Petrovića
Asistent kostimografa Marija Tavčar
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Roko Mimica
DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA

Galerija