Vesti

Predstava "Naši sinovi", po drami Vojislava Jovanovića Maramboa, u adaptaciji i režiji Tanje Mandić Rigonat, biće premijerno izvedena 24. januara (20,30) na Sceni "Raša Plaović".

U podeli su Miodrag Krivokapić (Ostoja), Olga Odanović (Hristina), Nataša Ninković (Lena), Milutin Milošević (Pisac, Vojislav Jovanović), Nenad Stojmenović (Danilo), Branko Vidaković (Gazda Risto), Predrag Vasić (Rajko), Marko Janketić (Gile), Vjera Mujović (Leposava), Branka Petrić (Baba Jovana), Zoran Ćosić (Simica, opštinski poslužitelj), Bojana Bambić (Gospođica), Ljuma Penov (Gospođica) i Jelena Blagojević (Draga).
"Naši sinovi", poslednji deo trilogije koja obuhvata dela "Naš zet" i "Naši očevi", objavljeni su 1906. godine kao komad u četiri čina s epilogom. Iste godine, 21. septembra, održana je praizvedba na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Dramska linija prati sudbinu porodice pukovnika Ostoje i ima sva svojstva dramske hronike koja beleži etape porodičnog rasula. Ova povest, mereno naturalističkim tematskim standardima, mogla bi da se podvede pod povest o raspadu patrijarhalne porodice (građanska porodica je i zamišljena kao patrijarhalna zajednica s figurom oca kao zaštitnika), o krizi očinskog autoriteta, o sinovljoj neposlušnosti, sa smrću oca i pokajničkim povratkom sinova u okrilje porodice, kao završnicom.
Dramaturg je Slavko Milanović, scenografiju će uraditi Aleksandar Denić, kostime će kreirati Olja Mrđenović, dok je rediteljka zadužena i za izbor muzike
U saradničkoj ekipi su i Ljiljana Mrkić Popović (lektor), Anđelija Todorović (scenski pokret), Zoran Jerković (dizajn zvuka), Milorad Jovanović (producent), Jasmina Urošević (organizator), Saša Tanasković (inspicijent) i Gordana Perovski (sufler).
M.B.

Reč reditelja
Želela sam da u predstavu uvedem lik Maramboa, da se sa scene čuju piščeve izvanredne didaskalije, da ono što je napisao i kao dijalog i kao didaskalije tretiram kao tekst pred-stave iz kojeg se gradi pozorišna igra. Njegove didaskalije su duhovite, brutalne, opširne, digresivne, uskovitlane, uzbudljive priče o ljudima, prostorima, vremenu, prirodi, društvenim miljeima ondašnjeg Beograda. One nisu tek uputstva za glumce ili scenografa, već su poput prozora kroz koji se širi vidik. Kao odlomci iz romana ili priča, koji proširuju dramski jezik.
Kao mlad čovek koji je snažno osećao kako pulsira život, erudita upućen u evropske tokove umetnosti, Marambo je početkom dvadesetog veka napisao dramu poput krika za istinom i prirodnošću u pozorištu, čija vrednost i inovativnost nije bila prepoznata.
Ono što je on tada odabrao kao dramski postupak u oblikovanju likova, situacija, pričanju priče o golom životu, o presnoj stvarnosti snimljenoj pažljivim dokumentarističkim okom podjednako osetljivim i za spoljni i za unutrašnji život čoveka, tokom XX veka je kao postupak razvila filmska umetnost, a u pozorištu je naturalistički jezik postao deo pozorišne konvencije.
Scenski Marambo je demijurg, onaj koji stvara pravila za scensku igru, koji gradi pozorišni jezik od presnih naturalističkih citata materije drame i svog odnosa prema njima. Dakle, nije bestrasni narator već demijurg pozorišnog sveta i istine. Preko njega se, diskretno, problematizuje i pojam istinitosti na sceni, sloboda interpretacije, napisano, doživljeno, odigrano.
Ideju da uvedem pisca u dramu dao mi je Marambo koji, u drami, gospođi Leni, bogatoj sko-rojevićki koja prezire umetnike a koja se obraća Danilu, mladom pesniku i pravniku, daje repliku: „Ovo, pukovničko dete, sa sekretarski položaj kolko sutra, ama s neki morski noviteti, mlogo nešto morski, kao ona belosvetska sakaluda što perja u džak po Kalimeg-dan, s krmez mašnu i švapsku cigaru. Šešir mu od slamu a gaće mu spale do zemlju. Krstim se od čuda kad ga vido, gotovo za ludu kuću što lepo reko doktor Ćosa od prošlu nedelju“.
Ta sakaluda je Marambo, koji je sašio redengot od materijala od kojeg su šili džakove i koji je Beograd s početka XX veka sablažnjavao svojom originalnom pojavom. Njegova originalnost, naravno, ne iscrpljuje se i ne zaustavlja samo na spoljašnjem, već prevashodno počiva na snazi dara da stvori dramu jarkih likova i situacija, dokumentaristički natopljenu životom koji pulsira i u očaju i u smehu i u paradoksu.
Pitanja koja drama pokreće tragično su aktuelna i danas: kako se osloboditi od socijalnih zadatosti, u bedi ne postati bedan, beda od čoveka, kako ostvariti ličnu slobodu izbora a ne povrediti druge, kako vatru individualizma raspaliti a u njoj ne sagoreti, pobuniti se a u buntu ne biti destruktivan i autodestruktivan. Kako se ostvariti u sudaru starovremenih, tradicio-nalnih kodova i izazova novog vremena. Ovom porodičnom socijalnom dramom pisac razbija i današnji mit o idiličnoj patrijarhalnoj porodici s početka XX veka, kao i mit da je sve u starim vremenima bilo divno naspram današnjeg. Današnju mitomaniju o ondašnjem vremenu naši književnici snažno su problematizovali i doveli u pitanje.
Uzbudljivi su svetovi pisaca, način na koji obrađuju arhetipske teme, poziciju individue u porodici i društvu. Duh pisca je uzbudljiv. Nije stvarno samo ono što nam je dato da živimo, stvarni su i svetovi kojima umetnici proširuju tu stvarnost, dodaju je, oblikuju, stvarno je i kako oni vide i osećaju život.
Rediteljske intervencije se odnose i na postupak štrihovanja nekih likova i scena, na umetanje dve dečje razbrajalice i pitalice, kao i na proširivanje epiloga korišćenjem stihova još jednog umetnika s početka veka. Identitet tog pesnika kojeg je baš kao i Maramboa mučila tema raspadanja i trulog vremena, neka ostane tajna, dok se ne vidi predstava.