Vesti

Henri Šesti (delovi 1, 2, 3) – kritika Henri Šesti, deo 1; Narodno pozorište u Beogradu, Srbija 3/5 Henri Šesti, deo 2; Narodno pozorište Albanije 2/5 Henri Šesti, deo 3; Narodno pozorište Bitolj, Makedonija 3/5

Balkanske države su dobile nezavidan zadatak s Šekspirovom trilogijom drama Henri Šesti. Ne samo da su morale da se bave zbrkom raznih plemića, njihovim porodicama i prelaskom iz tabora u tabor – što je dovoljno težak zadatak i bez jezičke barijere – već je trebalo početi ni od čega. Time što je trilogija podeljena na tri pozorišne trupe, Glob je možda dobio to da se jedna priča izvede na tri različita jezika, ali je umanjio epski istorijski tok u kom sinovi nastavljaju sukobe svojih očeva.
To je šteta, jer kako se trilogija odvija, kruna na čudan način gubi na značaju. Svaka drama počinje s prestolom na sceni, koji se smanjuje od pozamašne pozlaćene stolice, preko drvene i na kraju, niske stolice koja više pristaje muziljama nego kraljevskom visočanstvu. Mržnja gubi iz vida svoj uzrok. Mladi iznova pokazuju nepoštovanje prema starijima i opet oni osedeli i izborani bivaju likvidirani.  
Narodno pozorište u Beogradu koje je izvelo dramu Henri Šesti, 1. deo, predstavu počinje scenom punom ljudskih tela koja se bude, kao posle bitke. Interesantno je da su se Srbi potrudili da predstava bude utemeljena u engleskoj istoriji. Njihovi kostimi kao da dolaze iz Šervudske šume, a okrugli sto u stilu kralja Artura dominira scenom i u toku predstave se lomi i prati sudbinu rata sa Francuskom koji se završava nepovoljno za Englesku, a koja se urušava u međusobnom sukobu.
Nikita Milivojević je režirao ilustrativnu produkciju sa smislom za humor i tačnošću, iako se konstantne šarade radi razjašnjavanja detalja ponekad čine nepotrebnim. S početkom građanskog rata, plemići obeležavaju svoja čela crvenom ili belom bojom radi izjašnjavanja kojoj strani pripadaju. Kao Henri, optimistični Hadži Nenad Maričić, s puno duha miri dve strane, ali nakon rukovanja punog ljutnje, ne ostaje utisak da ljutnja jenjava među članovima ove nesigurne koalicije. Prečesto se dešava da se naracija žrtvuje radi individualnog scenskog imidža – iako je poslednja scena u kojoj dva posvađana glasnika grozničavo pokušavaju da pokupe prosut pepeo Henrija V, vrlo indikativna.
Takođe, već je davno viđeno ono što je Nacionalno pozorište Albanije izvodeći 2. deo prikazalo, ali sa sopstvenim nacionalnim kostimima optočenim dragim kamenjem i elementima nacionalne nošnje. Statični i nalik državnim velikodostojnicima u svojim ljubičastim kostimima, članovi Henrijevog dvora neodoljivo podsećaju na članove Cezarovog senata. Indrit Çobanijev Henri, je prikazan kao upravnik škole oko kog se konspirativno šapuće, što nije neprimereno, ali je vrlo nezanimljivo. Previše se oslanja na tekst ne vodeći računa o tome da jedva polovina gledalaca može da prati radnju na albanskom.
Bujar Asqeriujev pobunjenik Džek Kejd, kao pastoralni Rambo, je osvežavajuć, ali je utisak pokvaren glumom njegovih pristalica. Bili smo „počašćeni“ celom skalom stereotipa vezanih za hendikepirane: jedan glumac je igrao jednorukog čoveka s rukom u džemperu, neko drugi je pokušavao da bude slep i prikazan nam je čitav dijapazon očiglednih mentalnih problema. Sve je to previše podsećalo na pedesete godine prošlog veka.
Na sreću, makedonsko Narodno pozorište iz Bitolja osavremenilo radnju u poslednjem delu trilogije o Henriju Šestom hrabrom produkcijom igranom u vojnim uniformama koje pomalo podsećaju na pozorište Propeler. Američki režiser Džon Blondel je predstavu postavio tako da prikaže brutalnost rata – Kliford umire probodenog grla – ali prikazuje i nijanse individualnih karaktera.  
Kralj Henri Petra Gorkog je najpre tiranin. U predstavi imamo obilje raznih momenata, uključujući ubilački nastrojenu i nestašnu Kraljicu Margaretu (Gabrijela Petruševska) koja sve odbacuje radi života van politike. Njegov naslednik, Edvard u tumačenju Ognjena Drangovskog, je u svakom pogledu princ plejboj, koji vija Lejdi Grej sa bine. Martin Mirčevski i Filip Mirčevski su sjajni kao dvojica zavidne braće, baš kao što su Jorkširci i bili.
Blondelov sjajan potez je bio da dva lika, Varvika i Kralja Luja od Francuske, promeni u ženske uloge. Dok se muškarci bore za svoj ego, baveći se davnim neprijateljstvima i ličnom ambicijom, Kraljica Margareta i ove dve žene razmišljaju samo o budućnosti i o tome čija deca će sedeti na tronu u budućnosti.

link: The Guardian