Vesti

Ulogom Acučene, u Verdijevom "Trubaduru", prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Nataša Jović Trivić proslavila je u subotu 20. decembra, dve decenije umetničkog rada.
Na Velikoj sceni, pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović, nastupili su i Sanja Kerkez (Leonora), Janko Sinadinović (Manriko), Dragutin Matić (Grof Luna), Ivan Tomašev (Ferando), Tatjana Mitić (Ines), Danilo Stošić (Ruiz), Slobodan Živković (Glasnik) i Aleksandar Pantelić (Stari Ciganin).
U predstavi je učestvovao Hor i Orkestar Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.
Na kraju predstave, publika u prepunoj sali nagradila je slavljenicu i kompletnu umetničku ekipu višeminutnim gromoglasnim aplauzom i uzvicima "bravo".
Opera "Trubadur" premijerno je izvedena 22. novembra 2001. godine u režiji Ivane Dragutinović Maričić.
Scenografiju je uradio Aleksandar Zlatović, a kostime Ljiljana Orlić.
 „Trubadur“, praizveden 19. januara 1853. godine u Rimu u Teatru Apolo, jedno je od najuspešnijih dela čuvenog italijanskog kompozitora Đuzepa Verdija od čijeg se rođenja prošle godine navršilo dva veka.
Opera ima četiri čina, od kojih svaki nosi dramaturški veoma jasan naslov: Duel, Manastir, Ciganka i Otmica.
Acučena je vokalno veoma zahtevna i smatra se jednom od najtežih uloga mecosopranskog repertoara.
M.B.

Intervju sa Natašom Jović Trivić objavljen 26. decembra u 84. broju "POZORIŠNIH NOVINA"

Publici se dajem iskreno i nesebično

Ulogom Acučene u Verdijevom „Trubaduru", prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Nataša Jović Trivić proslavila je 20. decembra dve decenije umetničkog rada. Svojim raskošnim mecosopranom i ovoga puta oduševila je sve ljubitelje operske umetnosti koji su je na kraju predstave, zajedno sa kolegama iz ansambla, pozdravili burnim aplauzom.
U Nacionalnom teatru, debitovala je kao član Operskog studija 24. decembra 1994. godine ulogom Treće dame u Mocartovoj „Čarobnoj fruli”. Tri godine kasnije, 1997, prvo je dobila pohvalu Narodnog pozorišta za ulogu Smetona u operi „Ana Bolen” Gaetana Donicetija, a odmah potom i stalni angažman.
U međuvremenu, na matičnoj sceni, ostvarila je veliki niz značajnih uloga kao što su Olga („Evgenije Onjegin“), Fenena („Nabuko“), Madalena („Rigoleto“), Šarlota („Verter“), Amneris („Aida"), Karmen („Karmen"), Ulrika („Bal pod maskama"), Suzuki („Madam Baterflaj"), Kneginja de Bujon („Adrijana Lekuvrer“)...
Jubileji se, između ostalog, koriste i kao povod da se „podvuče crta" i sagledaju rezultati koje ste do sada ostvarili. Da li ste zadovoljni onim što ste na umetničkom planu postigli u poslednje dve decenije?
Na ovaj jubilej gledam upravo tako, osvrt na dosadašnji i smernicu za budući rad. Veoma sam zadovoljna što sam išla kroz karijeru postepeno, sigurno, bez velikih trzavica i u stalnoj uzlaznoj putanji. Ponekad je teško održati stabilnost, ali mogu vrlo ponosno da kažem da sam, za sad, uspela u tome bez obzira na razne okolnosti koje su nailazile.
Diplomirali ste, a potom i magistrirali na FMU u Beogradu, u klasi prof.Radmile Bakočević. Šta vas je usmerilo ka muzici?
Muziku učim od svoje šeste godine i prosto se podrazumevalo da to nastavim. Bilo je samo pitanje između klavira i pevanja, ali samo pevanje podrazumeva mnogo veće mogućnosti za ispoljavanje kreativnosti, veći izazov i šire područje izraza, pa sam se tako opredelila. Ove godine sam upisala doktorske studije na Fakultetu muzičke umetnosti i smatram da je neprestano obrazovanje izuzetno važno za napredak u profesiji i u životu.
Koliko vam je bilo značajno, ne samo tokom školovanja, nego i kasnije, što ste za pedagoga imali jednog tako vrhunskog stručnjaka i umetnika, kao što je gospođa Bakočević?
Gospođa Bakočević , pored toga što je moj Profesor, je i moja druga majka. Njena ogromna karijera koje, čini se, naša sredina još uvek nije dovoljno svesna, je fantastičan putokaz kako bi umetnik trebalo da neprestano radi na sebi. Od samog početka je poštovala moju ličnost i nezavisnost, pa i kad sam izbegavala časove da bih sama pronašla rešenje, ona je to razumela i strpljivo čekala da se “dozovem pameti”. Nikada nije bila nervozna u radu i uvek je imala bezgranično vremena kad mi je trebalo, jer je bila i ostala velika, prošla je kroz razne situacije pa je zato imala razumevanja za sve. Ipak, među mnogim savetima, na kojima sam joj beskrajno zahvalna, moram da izdvojim da mi je najvažnije što me je naučila da budem čvrsto na zemlji i uvek samokritična. Uspeh lako može da poljulja mladog čoveka, a to vodi ka stagnaciji i neminovno propadanju.
Za vas se slobodno može kazati da vam je Bog sve dao u najvećoj mogućoj meri. Koliki je uticaj u vašem stasavanju u vrhunskog umetnika imao talenat, a koliko tehnika?
Hvala na komplimentu! Zahvalna sam na talentu koji mi je Bog dao i sve vreme se trudim da se sa strahopoštovanjem odnosim prema tome. Imam obavezu da taj talenat negujem,da ga neprestano razvijam i da ga delim sa drugima. Na tehniku gledam kao na zanat koji je neophodan da biste izrazili sve što želite. Kako sazrevate, vaše želje i znanje rastu,pa samim tim i potreba za usavršavanjem tehnike.
Na sceni ste veoma kreativni i izražajni, intonativno ste besprekorno sigurni i svemu dajete pravi izraz. Kako uspevate da održite glas netaknutim?
Radom! Imala sam sreću da sam u toku učenja i karijere mogla da radim sa velikim majstorima i znalcima. Pored moje Profesorke, moram da istaknem rad sa Maestrom Mladenom Jaguštom sa kojim sam mnogo pevala vokalno – instrumentalnu muziku. Od njega sam naučila koliko je važno detaljno raditi na svemu što je pred vama i biti nemilosrdan u radu. Pevač se mora ponašati kao sportista, vežbati, spavati, imati veliku disciplinu.
Koliki vam je raspon glasa i kako biste ga odredili?
Ja sam dramski mecosopran i raspon mi je nepune tri oktave. Volela bih da postignem još taj jedan stepen, da se igram.
Sudeći po onome što ste do sada uradili, stiče se utisak da pripadate onim umetnicima koji zaista paze šta pevaju i koji veoma pažljivo biraju svoj repertoar. Da li ste ponekad poželeli da napravite neki „izlet"?
Nisam poželela ništa što nije za mene, jer toliko predivne muzike i sjajnih uloga ima u mecosopranskom repertoaru, da ne verujem ni da ću to sve stići da otpevam.
Jubilej ste proslaviti ulogom Acučene u Verdijevom „Trubaduru", njegovom prvom komadu u kojem mecosopran ima glavnu rolu. Zašto ste baš izabrali tu operu?
Bila sam premlada kada sam pevala Acučenu prvi put i svih ovih godina se nisam osećala sasvim slobodno u ulozi. Iako sam imala divne uspehe u Sofiji, Bukureštu i kod nas, ja sam bila nezadovoljna i konstantno sam tražila ono nešto što mi nedostaje. Tek prošle sezone sam osetila da to je zrelost. Zato mi je simbolično da sa tom ulogom obeležim jubilej.
Osnovni pokretač Acučene, koja je sva u dramskom izrazu, je osveta. Njena priča, zapravo, liči na grčku tragediju. Šta vam je bilo posebno inspirativno dok ste je spremali?
Acučena je, pre svega vokalno zahtevna i smatra se jednom od najtežih uloga mecosopranskog repertoara.Sa druge strane, vrlo je komplikovan lik. Dramaturški ceo “Trubadur” nije baš sretno rešen,pa je samim tim Acučenu teško odrediti. Njen lik se kreće između ludosti i trezvenosti, osvete i majčinske ljubavi koja opet nije ljubav prema njenom detetu, nego zameni koju je odgajila,a samo ona to zna, koristi ga kao oružje osvete a ipak želi da ga zaštiti, pa onda ta strašna trauma majke na lomači i bacanja deteta u vatru….Vrlo zapetljano i teško da se jasno odigra kako bi svaki gledalac mogao shvatiti njenu priču. Veliki je izazov otpevati tako tešku ulogu i u glasu napraviti sve razlike u njenim emocijama, napraviti balans između glume i pevanja da jedno ne bude na štetu drugog, ne preglumiti a doneti jak izraz koji pokazuje sva njena psihička stanja.
Koliko ste zadovoljni odnosom publike i kritike prema vašem umetničkom radu?
Uvek sam dobijala dobre kritike i nadam se da će tako i ostati. Zbog publike sam tu gde jesam. Od samog početka pevam za publiku, iskreno i nesebično se dajem, a to publika zna, oseća i vraća mi stostruko više. Svi smo mi tu zbog operske umetnosti koju volimo i ta razmena dobre energije između nas je hrana koja nas održava u svim vremenima.
Mikojan Bezbradica