Vesti

Opera Stanislava Biničkog "Na uranku", prema libretu Branislava Nušića, biće premijerno izvedena 30. oktobra (19,30) na Velikoj sceni, pod dirgentskom upravom Stefana Zekića i u režiji Ane Grigorović. 

U podeli su Sofija Pižurica/ Marija Jelić/ Evgenija Jeremić (Stanka), Dejan Maksimović/ Marko Živković (Rade), Dubravka Filipović/ Svjetlana Đokić/ Tamara Nikezić (Anđa), Vuk Matić/ Vuk Zekić/ Mihailo Šljivić (Redžep), Mihailo Otašević/ Siniša Radin/ Milan Panić (Mujezin) i glumac Hadži Nenad Maričić. 

U predstavi učestvuju Hor, Orkestar i Operski studio Narodnog pozorišta. 

Scenografkinja je Dunja Kostić, kostimografkinja Katarina Grčić Nikolić, za koreografiju je bio zadužen Miloš Kecman, dok je autor scenskog pokreta Suzana Lukić. 

Asistent reditelja je Isidora Goncić, inspicijentkinje su Ana Milićević i Mirjana Goločevac, a korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živković, Nada Matijević i Gleb Gorbunov.

Opera „Na uranku“ praizvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 20. decembra 1903. godine.

Radnja se dešava u srpskom selu pod Turcima. Ljubav Stanke i Radeta blagosilja Radetova majka Anđa. Iz prikrajka ih posmatra Turčin Redžep koji, kada Rade odlazi sa majkom, izjavljuje Stanki ljubav. Pošto ga Stanka odbija, ljutiti Redžep sprema osvetu. Uz pesmu nailaze momci i devojke i vesele se zbog predstojeće svadbe. Međutim, Redžep na sav glas izjavljuje da se Radetu ne zna otac...

U međuvremenu, na sceni Narodnog pozorišta, premijerno je izvedena još tri puta – 26.09.1968, 07.10.1999. i 04.12.2003. godine. 
M.B. 

                     Intervju sa rediteljkom Anom Grigorović, objavljen 28. septembra u 126. broju "Pozorišnih novina"

 

                                                                                      Palanka je nepromenljiva

Operski repertoar Velike scene uskoro će (posle Konjovićeve „Koštane“, koja je premijerno izvedena krajem prošle sezone) biti bogatiji za još jedno domaće delo. Reč je o operi „Na uranku“ Stanislava Biničkog, iz 1903. godine, za koju je libreto napisao Branislav Nušić. Ovo delo, poznato i kao prva izvedena srpska opera, režira Ana Grigorović, a premijera je zakazana za 30. oktobar, pod dirigentskom upravom Stefana Zekića.

Radnja je smeštena u burna vremena s kraja pretprošlog veka, negde na jugu Srbije. U toj svojevrsnoj ljubavnoj tragediji, i junaci i antiheroji pate na svoj način i tako odslikavaju život na Balkanu onog vremena. Iako se mnogo toga, u međuvremenu, promenilo, ova priča je i danas i te kako sveža i aktuelna?

Ovaj melodramski zaplet korespondira sa našim vremenom zbog nepromenljivosti palanačke sredine. Varoš, koja iza leđa i po ćoškovima seje tračeve, nije se promenila od pretprošlog veka. Naš individualni odnos prema drugačijima, posebno prema vanbračnim odnosima i vanbračnoj deci jeste prihvatljiviji nego pre 200 godina, ali to i dalje ostaje tabu i nešto što se provlači uz negativnu konotaciju. Junaci naposletku pate jer su sami žrtve prihvatanja opšteg mišljenja, nesukobljavanja sa načelima sredine i jer, u ovim krajevima, očigledno zanavek ostaje bitno šta će svet o nama da kaže.

Operu je, prema libretu Branislava Nušića, u kojem se uticaji italijanskog verizma prepliću sa elementima srpskog folklora, komponovao Stanislav Binički. U čemu se, prema vašem mišljenju, ogleda snaga umetničkog spoja ove dvojice velikana srpske kulture?

Biničkog je tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Nušić inspirisao pričom o Sali Piču iz njegove zbirke Ramazanske večeri. Opčinjen snagom te kratke ali silovite priče, Binički moli Nušića da mu po njoj napiše libreto za prvu srpsku operu. Međutim, Binički se sam postavlja u ulogu kolibretiste, premda nikad nije tražio priznanje za to, dopisivanjem Nušićevog libreta i upotpunjavanjem sa nacionalnim melodijama i obrednim pesmama. Ova sinergija dva autora dovela je do žanrovski neujednačenog dela, koje paradoksalno uspeva da odslika srpski muzički identitet u spoju nespojivog – kao posledicu dotadašnje istorije srpskog naroda.

Nušiću je ovo, kada je reč o operskom libretu, ipak, bilo vatreno krštenje...

Priča mi je bila jasna i snažna tek kad sam pronašla izvor, odnosno inspiraciju i polazišnu tačku za nastanak libreta. Priča Sali pič otvara zaključane motive likova u samom libretu i daje dozu tragičnosti u antičkom smislu. Hibris junaka postaje hibris našeg naroda. Trudim se da interpolacijom motiva iz priče raščitam ovu snažnu priču i približim je današnjoj publici. Pozorište, dramsko i opersko ima obavezu da komunicira sa aktuelnim trenutkom te verujem da će ovi univerzalni problemi biti prepoznati kod publike.

„Na uranku”, kako je svojevremeno tvrdila naša kritika, odiše sentimentalno-sevdalijskim tonom, pa, shodno tome, opera se smatra kao pokušaj sinteze nacionalne i verističke drame u kojoj se Nušić, kao neko ko je pre svega poznat po komedijama, oprobao i u žanru tragedije. Šta će, u rediteljskom smislu, biti vaša uporišna tačka?

Moja uporišna tačka ostaje u komediji – komediji drugog plana, komediji naroda i njihove malograđanštine. Nušić je u njemu sam nalazio humor i kroz taj milje pričao tragične priče pojedinaca. U ovoj operi je tragedija jedne porodice centralni motiv, ali u grotesknom miljeu, koji skoro do samog kraja olakšava težinu događaja. Ta ambivalentnost daje prostor za neočekivane obrte i nova značanja same radnje.

Mikojan Bezbradica