Vesti

Izložba „Umetnost igrača“ posvećena Miloradu Miškoviću, velikanu srpskog baleta i markantnoj figuri na evropskom zvezdanom nebu sredine 20. veka, koju je priredio Miloš Dujaković, dugogodišnji Miškovićev saradnik, otvorena je 14. decembra u Foajeu partera Velike scene.

Osim Dujakovića, o slavnom baletskom umetniku govorili su i direktor Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, te direktor Baleta Konstantin Kostjukov, koji je i otvorio izložbu. 

Tom prilikom kazao je da nikada nije imao prilike da vidi Miškovića kako nastupa, ali da ga je upoznao u kasnijim godinama.

„Mogu reći da je to bio jedan divan gospodin prefinjenog ponašanja, i videlo se da je veliki umetnik. Svaka njegova reč i savet bili su veoma dragoceni“, rekao je Kostjukov.

On je istakao da se Mišković, iako je dolazio iz male zemlje, „u baletu probio zahvaljujući svojoj snazi, želji i ljubavlju prema ovoj prelepoj profesiji“.

„Mnogi ruski baletski plesači nisu postigli ono što on jeste… On je u sebi nosio ogromnu snagu i ideju, ali i estetiku, duh i stil. Drago mi je da postoje ljudi poput njega. On je jedinstven i ostaviće veliki utisak na mlade generacije, po pitanju baletske estetike koja treba baš ovako da izgleda, ali i međuljudskih odnosa“, istakao je Kostjukov.

Dujaković je istakao da Miškovićev rad nosi u sebi beskrajnu motivaciju i inspiraciju koja može da se sagleda sa različitih aspekata.

„Njegova karijera igrača bila je u jednom trenutku epicentar važnih događaja. Odjednom su se oko njega našle sve te poznate ličnosti – Žan Kokto je svoje skice posvetio njemu, Pikaso je došao da skicira njegovu probu, ali i drugi veliki kompozitori, slikari i scenografi učestvovali su u tom njegovom radu“, kazao je Dujaković.

Prema njegovom mišljenju „biti u epicentru jednog, inače, umetnički bogatog i nadahnutog perioda i tako dugo ostati u njemu znak je jedne velike karijere i uspeha.“

Ova postavka obuhvata samo mali deo obimne foto-građe jednog od najvećih francuskih fotografa Serža Lidoa, koji je od prvih dana pratio karijeru Milorada Miškovića.

Serija fotografija koju je on posvetio ovom srpskom i svetskom umetniku, a koja se zvala „Umetnost igrača“, realizovana je na početku njegove karijere u Parizu.

Izložbu, koja će biti otvorena do februara meseca, posetioci će moći da pogledaju prilikom dolaska na večernje predstave na Velikoj sceni, kao i u vreme rada Muzeja Narodnog pozorišta, radnim danima od 11 do 16 časova. 

Mišković, rođen 1928. godine u Valjevu, započeo je svoj umetnički put u dečjem, Rodinom pozorištu, koje je osnovala i vodila Gita Predić-Nušić. Ubrzo se zainteresovao za balet i postao učenik Studija Nine Kirsanove, da bi 1946. godine postao član Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Prilikom gostovanja ansambla u Parizu odlučio je da karijeru nastavi u inostranstvu. Upornošću, vrednoćom, a pre svega talentom, Mišković je uspeo da u svetu baleta zauzme veoma istaknuto mesto. Bio je najpre solista u trupama de Bazila i de Kijevasa, zatim je nastupao u ansamblu Rolana Petija, a 1956. godine je osnovao sopstvenu trupu, koja se docnije spojila sa ansamblom Žanin Šara i ostvarila zapažena gostovanja u Evropi i obe Amerike.

Miškovićev veoma uspešan rad sa Morisom Bežarom krunisan je interpretacijom Prometeja u istoimenom baletu, što mu je donelo i najveći broj nagrada.

Za „Dvoboj“ de Banfilda, u kojem je 1950. godine igrao sa Kolet Maršan u koreografiji Vilijema Dolara, dobio je nagradu kao najbolji igrač sveta.

O svom veoma obimnom i raznovrsnom igračkom opusu, izjavio je jednom prilikom: „... Voleo sam Alberta, Romea, Orfeja, Hamleta, Huana od Carise, Otela... Ipak, jedna od najdražih uloga mi je Faun u Debisijevom ‘Prelidu za popodne jednog fauna’. Taj poetsko-muzičko-koreografski kontekst smatram za svoj umetnički životni kredo. A što se tiče kritičara, oni su me proglasili princem igre“.

Igru u duetu Mišković je smatrao jednom vrstom ljubavi, ali razumne ljubavi.

Bio je izvrstan partner mnogim čuvenim svetskim balerinama – Aliciji Markovoj, Zizi Žanmer, Ivet Šovire, Karli Frači, Rozeli Hajtauer, čak i Margot Fontejn, a od naših istaknutih balerina – Dušanki Sifnios, Jovanki Bjegojević, Vesni Butorac, Višnji Đorđević.

Od 1966. godine Mišković je često gostovao u Jugoslaviji, odnosno Srbiji na sceni svoje mladosti - Narodnom pozorištu u Beogradu, u predstavama „Žizela”, „Romeo i Julija”, a u „Huanu od Carise“ u postavci Dimitrija Parlića je gestom, pokretom, slivenim igračkim rečenicama pružio čitavu lepezu različitih raspoloženja baletskog velikog zavodnika – od nadmenih, hvalisavih, gizdavih, preko istančano lirskih, do najintimnijih, duboko tragičnih i potresnih.

U Ateljeu 212 Mišković je jednom prilikom priredio glumačko-igračko-muzički resital, koji je nazvao „Licem u lice“, u kojem je pokušao da prikaže borbu sa samim sobom i svojim ostvarenjima i da u tome ispolji iskonske impulse Balkana i predaka. Svoj moto – „Skinuću nebo da se njime ogrnem“, ostvario je sa vrsnim poznavanjem pozorišnog izvođaštva.

Za baletsku scenu Narodnog pozorišta uradio je koreografiju za kamerni balet „Sid“, na muziku Masnea (1971), a u Zagrebu je postavio veliki scenski spektakl „Rasprava o istini“, simfonijsko-koreografski traktat za koji je muziku napisao Stjepan Šulek (1977).

Beogradske muzičke svečanosti, 12. po redu, otpočele su 1980. zaista monumentalnom svečanošću u Sava centru, gde je, povodom održavanja Generalne konferencije UNESCO-a u Beogradu, izvedeno ambiciozno domaće delo „Korak“, kompozitora Zorana Hristića, u režiji i koreografiji Milorada Miškovića.

Inspirisani stihovima Branka Miljkovića, autori su pokušali da tonski i vizuelno uobliče zanimljivu ideju o spajanju nacionalnog i univerzalnog u scensko-muzičkim događanjima, u kojima „odzvanja daleka prošlost, ogleda se sadašnjost i otkriva budućnost“.

Milorad Mišković je dugo bio aktivni, a kasnije i počasni predsednik Saveta za igru UNESCO-a.

Osnovao je svoj Fond za stručno usavršavanje mladih umetnika iz naše zemlje u oblasti igre, koreografije i pedagogije.

Mišković je preminuo 21. juna 2013. godine u 86. godini, u bolnici u Nici. Urna sa njegovim pepelom položena je dva i po meseca kasnije, 6. septembra, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.