Vesti

U okviru ciklusa “Susreti”, u sredu 26. januara, u Muzeju Narodnog pozorišta održano je veče posvećeno dramskom umetniku Pavlu Minčiću.

Uvodnu reč održala je kustoskinja Zorica Janković koja je, između ostalog, naglasila da je Muzej Narodnog pozorišta uvrstio Minčića, zahvaljujući njegovoj bogatoj umetničkoj karijeri, u plejadu značajnih stvaralaca Nacionalnog teatra čiji je član bio punih 40 godina. Na početku razgovora, koji je vodio dramaturg Slavko Milanović, popularni glumac pričao je o svojim prvim ulogama, koju su tada uglavnom bile male, a potom se osvrnuo i na prvu veću rolu koju je 1955. godine odigrao u komadu „Kad naiđu deca“.
- To je jedna francuska komedija, jako lepo napisana. Igrali su Boža Drnić, Marica Popović, Milena Dapčević... – prisetio se Minčić i istakao da tokom svoje karijere nikad nije pravio podele unutar glume niti je pripadao onima koji, bez rezerve, prihvataju teoriju da nema velikih i malih uloga. On je rekao da je odigrao više dramskih nego komičnih uloga, ali i napomenuo da je često bio u opasnosti da bude „gurnut u komičarski fah“. Pažnju javnosti skrenuo je ulogom Miće u Davičovoj „Pesmi“, ali ne u matičnom Narodnom pozorištu, već na sceni Ateljea 212. Posle odigrane role Emila Mažisa u „Jajetu“ Felisijena Marsoa 1959. godine, na istoj sceni, kritika ga je uvrstila „među nove zvezde beogradskog pozorišnog neba“.
Govoreći o efemernosti glume, on je ocenio da „uloga traje dok ti traješ, a posle toga, sve se svodi na sećanja, a njima je mesto u muzeju“.
- Kada sam počinjao da se bavim glumom, još tada se pričalo da Narodno pozorište treba da osnuje svoj muzej. I, evo, tek sada, uspeli su ljudi da to ostvare ... – konstatovao je Minčić i čestitao aktuelnoj upravi na realizaciji ideje čiji je začetnik, davne 1901. godine, bio slavni srpski komediograf Branislav Nušić. Podsetivši da je pozorište kolektivna umetnost koju čine glumci kako sa velikim, tako i sa malim ulogama, Minčić je predložio da bi, u tom kontekstu, bilo lepo da se u Muzeju Narodnog pozorišta „nađe neko mestašce, ne samo za ’velikane’, nego i za ’mališane’“.
Svestrani umetnik se osvrnuo i na Šekspirovu komediju „Bogojavljenska noć“ u režiji Bojana Stupice koji mu je poverio ulogu Lude.
- U toj predstavi sam prvi put na pozornici otpevao jedan song – rekao je popularni glumac i na oduševljenje broje publike, svirajući na sintisajzeru, zapevao kompoziciju „Još dok sam dečak bio ja“.
Praveći paralelu između njegove i današnje generacije glumaca, Minčić je rekao da i sada, kao i onda, ima dosta „vrlo dobrih i velikih glumaca“.
Objašnjavajući zašto je počeo da igra monodrame, on je kazao da je to uradio zbog toga što je poželeo da bude sam na sceni.
- Monodrama je, kako bih ja rekao, jedna glumačka partija. Glumac je primoran da bude malo sam sa sobom – istakao je Minčić nakon čega je govorio delove iz kultne monodrame Radivoja Laleta Bojčića „Sponzor noćas mora pasti“, koju još uvek igra. 
Poslednju ulogu na matičnoj sceni, ovaj glumac koga je podjednako volela i publika i kritika, odigrao je 1993. godine u predstavi „Tužna je nedelja“ za koju je sam napisao songove.
Minčić, koji je Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju završio u klasi profesora Raše Plaovića, prvi je izvođač monodrame u Beogradu („Dnevnik jednog ludaka“), igrao je u prvom Joneskovom komadu na našoj sceni („Nosorog“), prvi je laureat „Zlatnog lovorovog venca“ na prvom MESS – u u Sarajevu...
Režirao je brojne predstave (Nušićevog „Pokojnika“ i „Običnog čoveka“, „Bušite braćo, bušite“ Marka Tvena, „Olovka piše srcem“, „Markse, Markse, koliko je sati“...), a bavi se i pisanjem aforizama. Igrao je u raznim televizijskim dramama, serijama, samostalnim šou programima i na filmu.
Minčić je rođen 16. juna 1931. godine u Beogradu.
Mikojan Bezbradica