Vesti

U okviru ciklusa „U susret premijeri“, 4. juna u Muzeju Narodnog pozorišta održano je veče posvećeno operi Petra Konjovića „Koštana“, koja se u novoj postavci, posle šest decenija, vraća na scenu Narodnog pozorišta.

O tom izuzetnom muzičko-scenskom delu, značaju koje ima za istoriju srpske muzike  i njegovim prethodnim inscenacijama, govorile su muzikološkinje dr Nadežda Mosusova, dr Branka Radović i dr Marija Masnikosa.

Specijalni gost ovog događaja, koji su zajednički priredili Muzikološko društvo Srbije i Muzej Narodnog pozorišta u Beogradu, bila je primadona Radmila Bakočević koja je 1960. godine sa velikim uspehom pevala naslovnu ulogu.

Premijera nove postavke ove opere u pet slika, (prema istoimenoj dramskoj priči Bore Stankovića), pod dirgentskom upravom Ane Zorane Brajović, i u režiji Juga Radivojevića, biće održana 14. juna na Velikoj sceni.

Biće to peta postavka, te najpopularnije domaće opere, u Narodnom pozorištu, svojevremeno izvođene na svim scenama nekadašnje Jugoslavije, ali i na nekim evropskim. 

Praizvođenje Koštane – opere u pet slika, prema istoimenoj dramskoj priči Bore Stankovića i narodnoj poeziji, za koju je Konjović napisao i libreto, održano je 16. aprila 1931. godine u Zagrebu, a nešto više od mesec dana kasnije, 27. maja, prvi put postavljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dirigovao je Ivan Brezovšek, režija je bila poverena Josipu Kulundžiću, a u scenografiji i kostimima Stanislava Beložanskog, uloge su ostvarili Blanka Kezer (Koštana), Aleksandar Trifunović (Hadži Toma), Evgenija Pinterović (Kata), Živojin Tomić (Stojan), Nadežda Stajić (Stana), Dragutin Petrović (Arsa), Ljubica Sviligoj (Vaska), Milan Pihler (Mitke), Stanoje Janković (Grkljan), Melanija Bugarinović (Salče), Božidar Mitrović (Marko), Anica Vrhunac (Magda), Jelena Nikolić (Sofka), Virginija Staricka (Koca)...

Kritika je veoma lepo prihvatila ovu predstavu koja je imala 31 izvođenje, a poslednji put bila je na repertoaru 2. oktobra 1936. godine.

Naredna postavka urađena je neposredno uoči Drugog svetskog rata, 29. maja 1940. godine, pod dirigentskom upravom Lovra Matačića i u režiji Mirka Polića. Scenografiju je, takođe, uradio Stanislav Beložanski, kostime Vladimir Žedrinski, a koreografiju Anatolij Žukovski.  

Kritika je zabeležila (kako je navedeno u knjizi „Koštana – prvi vek na sceni Narodnog pozorišta“ koju je priredila Jelica Stevanović) da je opera bila izvedena „u svojoj boji i tipičnosti“, naročito zahvaljujući izvođačima. U naslovnoj ulozi Zlata Đunđenac je bila sugestivna, temperamentna, strasna, donela je na scenu duh i izrazitu emotivnost, Milorad Jovanović je u ulozi Hadži Tome bio „magistralan“, Pihler je uspešno dočarao Mitketovu „žal za mladost“, dok je Evgenija Pinterović bila izvrsna u ulozi Kate. 

Predstava je izvedena svega šest puta, a poslednji put, u ratom prekinutoj sezoni 1940/41, bila je na repertoaru 23. oktobra.

Deceniju kasnije, 8. maja 1950. godine, održana je treća premijera Konjovićeve Koštane u Narodnom pozorištu. Dirigent je bio Krešimir Baranović, dok je režiju, po drugi put, potpisao Josip Kulundžić. Scenograf je ponovo bio Stanislav Beložanski, kostime je kreirala Milica Babić, koreografiju je postavio Oskar Harmoš, a u podeli su bili Valerija Hejbalova (Koštana), Žarko Cvejić (Hadži Toma), Evgenija Pinterović (Kata), Drago Starc (Stojan), Sofija Stanković (Stana), Živojin Milosavljević (Arsa), Mira Kalinović (Vaska), Dragomir Ninković (Mitke), Petar Obradović (Grkljan), Anka Jelačić (Salče), Božidar Mitrović (Marko), Ljubica Ljubičić (Magda), Margita Mihler (Sofka), Jovanka Jokić (Koca)...

Poznati kompozitor i muzikolog Nikola Hercigonja ocenio je, između ostalog, da je „sam okvir režije interesantan, pun kolorita i u celini i u detaljima...“, dok je kritičar Raško V. Jovanović primetio da je za sjajnu glumu svih aktera u ovoj predstavi zaslužan rediteljski postupak.

Predstava je odigrana 13 puta, a poslednje izvođenje bilo je 25. decembra 1952. godine.

Poslednja, četvrta postavka ove opere u Narodnom pozorištu urađena je 19. oktobra 1959. godine. Premijera, ponovo, pod dirigentskom upravom Krešimira Baranovića i u režiji Josipa Kulundžića, održana je u čast Dana oslobođenja Beograda.

U scenografiji, koju je po četvrti put uradio Stanislav Beložanski, kostimima Milice Babić i koreografiji Mire Sanjine, nastupili su Valerija Hejbalova (Koštana), Žarko Cvejić (Hadži Toma), Melanija Bugarinović (Kata), Drago Starc (Stojan), Sofija Stanković (Stana), Živojin Milosavljević (Arsa), Ljubica Vrsajkov (Vaska), Miroslav Čangalović (Mitke), Petar Obradović (Grkljan), Anka Jelačić (Salče), Ilija Gligorijević (Marko), Ljubica Ljubičić (Magda), Anica Jelinek (Sofka), Jovanka Marinković (Koca)...

Predstava je izvedena samo osam puta, a u okviru toga, valja podsetiti da je uspešno odigrana na gostovanju u Varšavi, početkom septembra 1960. godine, sa Radmilom Bakočević u naslovnoj ulozi.  

Opera Petra Konjovića Koštana „lirski ustreptala dramska poema neiživljene ljubavne strasti“ u kojoj je „lokalni kolorit vranjskog ambijenta dat u jarkim bojama stilizovane narodne popevke i u široko razvijenim živopisnim narodnim igrama“, a „žeđ za životom i žaljenje za mladošću, propušteno kroz psihu balkanskog čoveka i označeno kao „sevdah“ i „žal za mladost“ dobilo izvanredno suptilan i psihološki nijansiran muzički izraz“, i danas se, posle više od osam decenija posle prvog prikazivanja u Narodnom pozorištu u Beogradu, kada je ocenjeno da je to „datum u našoj kulturnoj istoriji“ – smatra vrhuncem u razvoju srpske opere
M.B. 

  Razgovor sa primadonom Radmilom Bakočević objavljen u 122. broju "Pozorišnih novina", 2. marta ove godine.

 

                                                                                    „Koštana“ je srpsko blago

 

Među nezaboravnim tumačima Koštane, naslovne junakinje čuvene opere Petra Konjovića, svakako je i primadona Radmila Bakočević. Tu, kako je mnogi nazivaju, našu Karmen, osobu nemirne, osetljive i čiste duše čija je iskrena i najveća ljubav umetnost, prvi put je pevala 19. juna 1960. godine, pod dirgentskom upravom Bogdana Babića, i u režiji Josipa Kulundžića.

„Sećam se veoma dobro tog svog debija, iako je od njega prošlo gotovo šest decenija“, kaže u razgovoru za Pozorišne novine, kroz svoj prepoznatljiv osmeh, gospođa Bakočević i dodaje da je cela predstava, kao i njen nastup, od početka, do kraja prošao sjajno.

„To je, za sada, poslednja postavka te opere u Narodnom pozorištu, a premijera je održana 19. oktobra 1959. godine. Pevala sam je na kraju te sezone, a dok sam pripremala tu ulogu osećala sam, zaista, veliko zadovoljstvo. Interpretativno sam je spremala s Konjovićem, koga pamtim kao jednog divnog starog gospodina sa brčićima, a koji je stanovao blizu pozorišta. Odlazila sam kod njega kući i sve smo, iako sam tu ulogu naučila još na akdemiji, radili temeljno, ton po ton“. 

Naša priznata umetnica, koja je tokom svoje duge i veoma uspešne karijere, otpevala više od 60 vodećih sopranskih uloga, otkriva da je govorne segmente spremala sa, u to doba, jednim od najvećih srpskih glumaca – Rašom Plaovićem.

„Uživala sam radeći sa čika Rašom. Često mi je govorio da se na velikim scenama čuje samo lepa fraza i lep glas, a da se emocije ne vide. Objašnjavao mi je da su one u rukama, odnosno njihovom pokretu“, priseća se naša sagovornica i ističe da na svom debiju u Koštani, mada je bila mlada, sa svega 27 godina, nije imala tremu.

„Iako je reč o jednoj zahtevnoj i intonativno veoma napornoj i složenoj ulozi, moja trema, ako se to može tako nazvati, manifestovala se, kao i uvek, brzim sagorevanjem. To znači da u toku predstave uvek moram nešto da pojedem. Čim uđem na scenu, mene vodi muzika, tako da ja, tog nekog drhtanja i straha, koji veoma negativno može da utiče na pevača, nikad nisam ni imala. Ma, oduvek sam volela da pevam, od malih nogu. Svoj prvi koncert sam imala sa pet godina“, podseća naša uvažena primadona i naglašava da joj je sve u ovoj operi veoma blisko, uprkos tome što je Guča, gde je rođena, daleko od Vranja.

„Sve te pesme iz Koštane su se pevale. I ja sam ih znala. Naravno, to nije bilo identično onome kako pevane u narodu. Nešto je drugačije, ali ne sasvim. Radovala sam se našim probama. Kujundžić je bio izuzetan čovek i reditelj, dirigent Babić je obožavao mlade pevače... U sve svoje probe unosio je jednu vedrinu. S druge strane, mi, kolege solisti, divno smo se slagali. Svi, zajedno. Nama uopšte nije bilo primarno da se bilo ko od nas, ne samo u Koštani, nego i kasnije u drugim predstavama, istakne. Bilo nam je stalo da predstava uspe kao celina“.

Nekoliko meseci posle uspešnog debija, gospođa Bakočević, zajedno sa svojim kolegama, otputovala je na Međunarodnu turneju Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Poljskoj. U okviru nje,  Koštana je s velikim uspehom izvedena 5. septembra 1960. godine u Varšavi.

U svom kritičkom osvrtu, objavljenom u listu Trybina Ludu pod naslovom Koštana, Srpska nacionalna opera, Juzef Kanski je, između ostalog, napisao: Među izvođačima najviše se istakla lepa i izuzetno lepim glasom obdarena Radmila Bakočević u naslovnoj ulozi, zatim Žarko Cvejić kao Hadži Toma i Đorđe Đurđević u ulozi Mitketa. Njegov kolega Zđislav Šjerpinski istakao je da je publika ovaj, kako ga je nazvao, slikoviti spektakl, pun scena iz narodnog života, bogatih narodnih nošnji i interesantnih igara, nagradila aplauzima čak i na otvorenoj sceni, a poseban utisak na njega je ostavilo, kako je napisao, lepo izvođenje Ljubavne tuge i arije Žal za izgubljenom mladošću.  

„Putovali smo vozom do Varšave. Skupljali smo se, najčešće, svi u jednom kupeu i, skoro, sve vreme smo se šalili, smejali... Predstava je prošla odlično. Dobili smo ovacije. Koštana je rađena temeljno i uspeh nije mogao da izostane. Ovo je igračka ili što bi neki rekli špil opera, kao Travijata ili Seviljski berberin“.

Uprkos svemu tome, iako se radilo predano i veoma ozbiljno, predstava je, nažalost, imala svega osam izvođenja. Radmila Bakočević kaže da ni dan danas nije sigurna zašto je Koštana skinuta s repertoara.

„Svako izvođenje bilo je uspešno i uvek pred punom salom. Lično mislim da bi predstava mnogo duže živela da je Konjović poslušao savet Oskara Danona da Čoček bude na samom kraju predstave. To je veoma jaka scena u kojoj Mitke ispraća Koštanu. Ispraćaju je sa igrom, pesmom, da joj daju snagu da što lakše napusti dotadašnji način života… Ovako... Šta da vam kažem... Šteta... Treba da negujemo i čuvamo tu operu.  Ona je naše nacionalno, srpsko blago“, poručila je gospođa Bakočević, uz napomenu da je volela sve arije iz Koštane, a posebno Džanum na sred sela čiji je deo, na maestralan način, i zapevala na kraju razgovora.

Mikojan Bezbradica