Актуелна подела - Опера

Премијера, субота 22. јануар 2005. / Велика сцена

Опера у три чина (пет слика)
Либрето по Скрибу, написао Антонио Сома
Праизведба у Риму, 17. фебруара 1859.
Диригент Бојан Суђић / Ана Зорана Брајовић
Редитељ Божидар Ђуровић
Сценограф Александар Златовић
Костимограф Љиљана Орлић
Аутор сценског покрета Ферид Карајица к.г.

Премијерна подела (првоименовани са листе):

Рикардо, гроф од Варвика гувернер државе Бостон Душан Плазинић / Јанко Синадиновић
Ренато, његов секретар Нико Исаков к.г. / Никола Митић
Амелија, Ренатова супруга Катарина Јовановић к. г. / Вишња Павловић Дракулић
Оскар, гувернеров паж Софија Пижурица / Иванка Раковић
Улрика, врачара Јелена Влаховић / Наташа Јовић Тривић
Силвано, војник у служби Рикардовој Миодраг Матић / Александар Стаматовић
Самјуел, завереник против Рикарда Вук Матић / Горан Крнета
Том, завереник против Рикарда Драгољуб Бајић / Свето Кастратовић
Судија Александар Дојковић / Игор Матвејев
Амелијин слуга Борис Бабик / Дарко Ђорђевић

Премијерна обнова:
Рикардо, гроф од Варвика гувернер државе Бостон Хон Ли / Јанко Синадиновић  
Ренато, његов секретар Марко Калајановић, к. г.  
Амелија, Ренатова супруга Катарина Јовановић / Јасмина Трумбеташ Петровић
Оскар, гувернеров паж Иванка Раковић / Софија Пижурица  
Улрика, врачара Јелена Влаховић / Наташа Јовић Тривић  
Силвано, војник у служби Рикардовој Миодраг Матић / Александар Пантелић*
Самјуел, завереник против Рикарда Вук Матић / Милош Ђуричић
Том, завереник против Рикарда Драгољуб Бајић / Павле Жарков*  
Судија Дарко Ђорђевић / Игор Матвејев  
Амелијин слуга Данило Стошић*  
Арлекин Александар Пауновић
Коломбина Ивана Видмар
Пјеро Гаврило Рабреновић

* Члан Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић“
Посланици, официри, завереници, војници, морнари, жене и народ код Улрике, гости на балу.
Догађа се у Бостону, крајем XVII века.
Учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта
Пауза после II и III слике
Асистент диригента Ђорђе Станковић
Шеф хора Ђорђе Павловић / Ђорће Станковић
Асистент редитеља Мирјана Голочевац / Алекандар Николић, Стеван Марковић
Драматург Драган Стевовић
Асистенти костимографа Невенка Милосављевић, Бранка Бонџић Ђуричић
Концертмајстори Искра Узелац / Едит Македонска, Весна Јансенс
Сценску музику води Ђорђе Станковић
Музички сарадници Нада Матијевић, Срђан Јараковић, Александар Брујић / Иван Јовановић, Невена Живковић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Инспицијент Дејан Филиповић / Мирјана Голочевац
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић / Невенко Радиновић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор тона Мирослав Вуковић / Тихомир Савић
Главни реквизитер Дејан Јанковић
Главни гардеробери Вера Мекић, Југослав Пурић
Костими израђени у радионицама Народног позоришта под вођством:
моделара костима Љиљане Секулић, Божидара Зарића и главног модисте Радице Комазец
Декор израђен у радионицама Народног позоришта под вођством Жељка Рудића
Вајарски радови Станимир Павловић
Сликарски радови Светислав Живковић, Илија Крковић, Срђан Пушељић


 

Константин Винавер
ВЕРДИЈЕВ БАЛ ПОД МАСКАМА
Опера Бал под маскама спада међу најпопуларније опере Ђузепеа Вердија. Музика опере је управо у сваком такту инспирисана, мелодијска инвенција неисцрпна, мајсторство аутора у убедљивом и језгровитом музичком сликању радње и сцене – недостижно. После Риголета, Трубадура, Верди је не само најпознатији већ и највише цењени и поштовани оперски композитор у Италији. И ван домовине се одушевљавају његовим мелодијама, тако да Париска опера код њега поручује Сицилијанско вечерње. Опера Симон Боканегра, у марту 1857. на премијери у Венецији нема успеха, и озлојeђени маестро се бави разним другим пословима, тражећи као узгред сиже за добар либрето. Руј Блаз Виктора Игоа му не одговара сасвим, једна драма Гутијерса и Краљ Лир долазе у ужи избор, а у септембру 1857. Верди се коначно одлучује за оперску обраду познатог убиства шведског краља Густава III, 16. марта 1792. године на маскенбалу у Стокхолмској опери. Познати позоришни писац Скриб је написао драму Густав III, коју су за оперски либрето већ били употребили композитори Обер и Меркаданте. Верди сматра да је либрето Скриба грандиозан, добар и леп, али додаје у једном писму да је либрето и конвенционалан, као и сви други! Писац и адвокат Антонио Сома се прихвата рада на побољшању либрета. Верди најактивније учествује у овом дорађивању и стално тражи измене, побољшања, подстичући Сому да не штеди „осведочен поетски жар“ (...)
Јануара 1858. Верди стиже у Напуљ, само дан после покушаја атентата на Наполеона III. Цензура не прихвата либрето и тражи битне измене: главни јунак мора бити неки велики господин тако да би свака помисао на одређеног владара била избрисана, жена пријатеља мора бити његова сестра, сцена са врачаром се мора дешавати у доба када се у то веровало, опера мора бити без балета, убиство се не сме приказати на сцени, сцена са извлачењем имена се мора изоставити (...) На суду Верди тражи да се утврди шта је од првобитног либрета остало у преради цензуре: „Наслов – не, песник – не; карактери – не; ситуације – не; извлачење – не; бал – не. Маестро који поштује себе и своју уметност не може пристати на такво обешчашћење и као текст за музику писану за нешто сасвим друго примити глупости које руше основне принципе драматике и вређају савест уметника“. Многи угледни грађани Напуља устају у одбрану Вердија, међу њима чак и брат владара, гроф од Сиракузе, тако да је краљ принуђен да лично интервенише и Верди бива ослобођен обавеза према Театру „Сан Карло.“ Позориште „Аполо“ у Риму се интересује за оперу, и Верди и Сома прихватају формалне измене које предлаже цензура. Место радње се пребацује у Бостон, а наслов Освета у домину мења се у Бал под маскама. Имена свих лица се, такође, морају променити: од краља Густава III постаје Рикардо, гроф од Варвика, од Анкарстрема постаје креолац Ренато, спиритисткиња Арведсон постаје чудна врачара Улрика, завереници-грофови Хорн и Рибинт постају Том и Самуел, а Кристијан постаје морнар Силвано. И Вердију је било, као и данашњем гледаоцу, наравно јасно да у пуританској Новој Енглеској никада није било људи и ситуација из либрета, већ да се ради о европским дворовима крајем осамнаестог века. То је схватила и публика на премијери током карневала 1859. године (17. фебруара) па је одушевљено скандирала маестру. Долази до патриотских манифестација, јер је Кавур склопио савез са Француском против Аустрије, која још држи знатне делове Италије под окупацијом. Верди, односно анаграм композитора, постаје симбол уједињења и ослобођења домовине. Бал под маскама брзо осваја све оперске сцене света. У Паризу се радња пребацује у Напуљ, на другим сценама у друга подручја света (...)
Од првих тактова увертира нас уводи у радњу. Тема оданих дворјана прекида се наступом теме завереника у сабласном стакату. Љубавна чежња Рикарда осваја својом кантиленом, али се уплиће завереничка тема. Верди контрапунктском вештином доказује да и у опери стари узори могу одлично послужити. У аријама Верди прекаљеним мајсторством сваком лику и карактеру даје простор и израз. Рикардо је добио француску елеганцију и смисао за шалу, док је Оскар готово распуштен, разигран до крајности, несташан и обесан. Улрика је само са неколико тонова потпуно исклесана, јасна и судбоносна. Амелија је искрена, али и потресна, трагична у свом унутрашњем сукобу између дужности и чежње. Верди успева да лапидарно музички означи место радње и ситуацију: уводни акорди нас из сјајне палате гувернера пребацују у тајновитост Улрикине пећине. Стратиште – страшно место у поноћ, и унутрашњи немир Амелије дати су недвосмислено у уводној музици другог чина. Јецај обое непоновљиво одговара почетку Амелијине арије, као што неумитни лимени дувачи тумаче Ренатову решеност. Иронију, подсмех и сарказам на завршетку другог чина после откривања Амелије, Верди је поновио само у Фалстафу. Злослутно извлачење имена извршиоца убиства уз стравичну трубу и подземни тимпан могао је измислити само највећи оперски мајстор. У ансамблима свака личност пева својом интонацијом – мелодијом, тако да су нам ликови и карактери још јаснији. После Улрикиног пророчанства, Рикардо покушава уз шалу и смех да прекине општу сметеност, али завереници исказују своју неугасиву жељу за осветом. Верди не постаје слепи следбеник употребе лајтмотива, тако да се завереничка тема не јавља у тренутку убиства на балу, већ само када је то потребно. Опроштајна сцена Амелије и Рикарда као музичку пратњу има менует оркестра на балу. Вердијева оркестрација је у целини префињена, тако да врло често тражи и налази камерна, али изражајна решења (...)


ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
Овај познати италијански композитор (1813–1901), исказао је таленат за музику још у раној младости. Зарађивао је за живот свирајући оргуље и у Милану почео са писањем првих опера. Његова опера Оберто (1839) са успехом је изведена у миланској Скали и од тада датира његова сарадња са издавачем Ђулијом Рикордијем. Његова следећа опера, Један дан власти (1840), била је потпуни промашај, а потом умиру његове две мале ћерке и супруга. Из очајања излази компонујући оперу Набуко (1842), којом је постигао велики успех, а уследила је подједнако успешна Ломбардијци (1843). Током следеће деценије је компоновао по једну хит оперу сваке године. Одбијао је да се приклони у италијанској опери тада преовлађујућој структури – колажу отворених сцена са убаченим аријама, дуетима и тријима – и почео је да конципира оперу као низ сцена, интегрисаних и уобличених у чинове. Приче у којима приватни и јавни живот ликова долазе у сукоб, усавршио је кроз низ ремек-дела међу којима су: Риголето (1851), Трубадур (1853), Травијата (1853), Дон Карлос (1867) и Аида (1871). И сам ватрени националиста, био је сматран и великом националном фигуром још неуједињене Италије. Након компоновања Реквијема (1874) се повукао, али када га Рикорди, да би преправио оперу Симон Боканегра, упознаје са италијанским песником Аригом Боитом, као продукт њиховог узајамног поштовања настају још две чувене опере Вердијевог познијег доба: Отело (1886) и Фалстаф (1890).


БОЖИДАР ЂУРОВИЋ
Рођен је 12. јануара 1960. године у Даниловграду. Дипломирао је позоришну и радио режију на Позоришној академији (ДАМУ) у Прагу 1988. године. Стални је редитељ Драме Народног позоришта у Београду (Тужна је недеља Петера Милера, Пуританска комедија Ивана М. Лалића, Загонетне варијације Ерика Е. Шмита, Цијанид у пет Павела Кохоута, Сабирни центар Душана Ковачевића). Режирао је у позориштима у Прагу, Београду, Подгорици, Новом Саду, Крагујевцу, Шапцу, Кијеву... дела Руцантеа, Жоржа Фејдоа, Бранислава Нушића, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић, Александра Вампилова, Петера Милера, Вељка Радовића, Павела Кохоута, Бернарда Слејда, Франсиса Вебера... Режира и опере (Ђузепе Верди Бал под маскама у Народном позоришту у Београду, Франко Алфано Васкрсење у Српском народном позоришту у Новом Саду). Бави се и радио режијом. За редитељски рад је награђиван. Био је уметнички директор Сцене Земун, директор Драме и помоћник управника Народног позоришта, уметнички директор и селектор фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару и „Глумачких свечаности Миливоје Живановић“ у Пожаревцу. Преводи са чешког и словачког језика. Објавио је књигу превода „Бела болест“. Театролошке есеје и преводе објављује у часописима „Сцена“, „Театрон“ и у „Књижевним новинама“. Редовни је професор на катедри за глуму Академије лепих уметности у Београду.


АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ
Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професорке Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи професора Јована Шајновића. Од 1. октобра 1994. године ангажована је у Опери Народног позоришта у Београду на месту диригента-асистента, као најмлађи диригент. У Задужбини Илије М. Коларца одржала је 1995. променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада редовно наступа са овим оркестром. Исте године, у оквиру концерта „Сцене из опера“, са Оперским студијом Народног позоришта, са успехом је први пут дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Ово дело је редовно дириговала следећих неколико сезона, а 1996/97. дириговала је и Доницетијеву оперу Ана Болен. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности, 1995. Постдипломске студије је завршила 1999. године, а на завршном испиту је дириговала Вердијеву Травијату у Народном позоришту. На Такмичењу „Борис Христов“ 2000. у Софији, била је најбоља у категорији пратећих извођача-корепетитора. За школску 2003/04, добила је Фулбрајтову стипендију у оквиру које је студирала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму Универзитета „Џонс Хопкинс“ у Балтимору, САД, у класи проф. Густава Мејера. Учествовала је на концерту „Millenium Stage” у Кенеди центру у Вашингтону – Вече културних извођења, у оквиру школског програма Фулбрајтове фондације – Министарство спољних послова САД (2004). Ана Зорана Брајовић је 9. јула 2006. године дириговала светском премијером опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, у Народном позоришту, а затим је са овом представом наступала и на Бруклинском фестивалу (БМФ) у Њујорку. Остало је забележено, између осталог:  „Млада, енергична диригенткиња из Србије, Ана Зорана Брајовић, и десетак тамошњих врсних музичара у статусу слободних уметника, изнели су максимум из Гибсонових једноставних, сликовитих мелодија, у до краја сигурној и атрактивној интерпретацији“. (Стив Смит, The New York Times, петак, 20. октобар 2006).