Dramskom umetniku Petru Božoviću, u foajeu Scene „Raša Plaović“, uručen „Dobričin prsten“

27 februar 2021

Nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije „Dobričin prsten" - najveće priznanje jednom glumcu za životno delo, uručena je Petru Božoviću 27. februara u foajeu Scene "Raša Plaović". 

Na ceremoniji, održanoj u najužem krugu prijatelja, iz epidemioloških razloga, prisutne je u ime Narodnog pozorišta pozdravila upravnica Ivana Vujić Kominac.

Podršku dodeli Nagrade dalo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, a podršku organizaciji svečane dodele - Narodno pozorište u Beogradu.

Predsednica žirija Vida Ognjenović istakla je prilikom uručenja da „Petar Božović glumi na dah, iz kontre“. 

„Ruska poslovica kaže da nije život što i polje preći, a svojim delom Božović govori da nije ni gluma što i polje preći, nego je ludačko istraživanje sveta maštom“, kazala je gospođa Ognjenović. 

„Ljuba Tadić je uvek pričao - Kad glumac ima nešto da kaže, on odmah kaže - Ja. Tako ću i ja reći danas - Ja i Svetlana Bojković igrali smo davno u komadu „Đido“ Janka Veselinovića“, prisetio se svojih početaka laureat „Dobričinog prstena“ Petar Božović.

„Ipak, nije to povod za ovu priču. Postoji tu jedna scena između likova sina i oca, gde sin samo vikne Pucaj, babo, i na toj sceni bude ogroman aplauz.

Kasnije se onda desilo da bude čak 15 zavesa, vraćanja na bis, onda se ja u garderobi obučem, izađem iz pozorišta, prolazim pored spomenika na Trgu republike, dok aplauz još traje“, duhovito je opisao Božović iskustvo sa tom predstavom, i naravno dobio još jedan aplauz od prisutnih u foajeu pozorišta.

„Često se iz ovakvih anegdota saznaje o glumcu i njegovoj prirodi, a evo i ja da kažem pošto sam igrao dosta značajnih uloga u Narodnom pozorištu“, nastavio je Božović da opisuje dalje trijumfe i visoke domete kao nadgradnju.

„Izađem isto tako iz teatra, prođem pored spomenika, i tek negde na Terazijama čujem kako jenjava aplauz“, izazvao je dobitnik nagrade novu seriju aplauza i oduševljenja svih prisutnih u foajeu pozorišta.

Svetlana Bojković je uručila Dobričin prsten Božoviću i prisetila se spomenute zajedničke predstave „Đido“ u režiji njihovog profesora Minje Dedića.

Podsetila je da će ove jeseni biti 55 godina kako su Božović i ona primljeni na Akademiju na glumu, a spomenula je da su u publici danas bili i Branko Milićević Kockica, Ljiljana Lašić i Dobrila Stojnić, njihove kolege sa klase.

Sedmočlani žiri odluku je doneo 18. decembra 2020. godine, tajnim glasanjem i to većinom glasova.

U žiriju su bili i Mirjana Karanović, prethodni dobitnik, Svetlana Bojković, jedna od prethodnih dobitnika, Boris Isaković, Goran Marković, Vojin Ćetković i Dragan Bjelogrlić.

Božović je 33. dobitnik „Dobričinog prstena“, a ove godine u konkurenciji je bilo 13 vrhunskih umetnika. 

Osim dobitnika, nominovani su bili i Nebojša Dugalić, Gordana Đurđević Dimić, Radmila Živković, Miodrag Krivokapić, Miodrag Krstović, Žarko Laušević, Branislav Lečić, Aleksandar Mihailović, Lazar Ristovski, Zijah Sokolović, Saša Torlaković i Tihomir Stanić.

Nagrada se sastoji od zlatne kopije prstena Dobrice Milutinovića (izrada Zlatare Jokić, Beograd) i od unikatne oslikane diplome na pergamentu (rad akademskog slikara i scenografa Geroslava Zarića).

Za skoro pola veka, na velikom ekranu Božović je ostvario na desetine uloga od kojih publika većinu pamti – najviše Zelja, Žorža i Maksima koje je antologijski odigrao u filmovima Živka Nikolića, a zatim i žandara Gileta u Grlićevom Čarugi.

Ostvario je zapažene uloge i u pozorištu. Igrao je na scenama svih beogradskih teatara, a deset godina je bio stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu.

Posle 25 godina, ponovo je zaigrao u nacionalnom teatru, a trenutno nastupa u predstavama „Hasanaginica“, „Kaligula“ i „Vasa Železnova i drugi“.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja, kao što su Nagrada „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu, „Zlatni pečat“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, dve Sterijine nagrade...

                       

                                Govor upravnice Narodnog pozorišta u Beogradu Ivane Vujić Kominac:

Dame i gospodo, poštovane velike umetnice svih izvođačkih umetnosti, poštovani veliki umetnici svih izvođačkih umetnosti, poštovani filozofi svakodnevnog života, poštovani prijatelji, a naročito poštovani neprijatelji za koje verujemo da ćete postati prijatelji, makar pred kraj današnjeg dana...

Beskrajna mi je čast da u Narodnom pozorištu koje traje 152. godine, zahvaljujući Udruženju dramskih umetnika i pre svega, zahvaljujući jednoj izuzetnoj umetničkoj duši, možemo reći jednom čudnom telu i duši - Petru Božoviću, danas imamo jedan blistav, divan, zdrav dan u kome nema korone. U ovome danu nema korone, u ovom danu postoji nešto što se zove ta magična perpsektiva i renesansno slikarstvo Pjera dela Frančeske, brata gospodina Petra Božovića, brata po tome što je uspostavio pojavu ljudskog tela u odnosu na arhitekturu sveta i na arhitekturu vasione. Podsećam one, koji imaju vremena da pogledaju čudesnu sliku Bičevanje Hrista, koja govori o padu Konstatinopolja. Videćete dve grupe ljudi, jedna grupa mirno razgovara, a u dubini, tamo u kretanju gde se stvarnost i dešava , tamo se dešava bičevanje Hrista.

Gospodin Petar Božović predstavlja pravo umetničko telo, on se kreće u svim pravcima, njegove noge se kreću brzinom ptica, njegova misao je večito u kretanju. On nije samo glumac, on je lično ja. Od svojih prvih dana detinjstva, pa do danas, gospodin Božović je istraživao pre svega ono što je najteže – lično ja. To lično ja koje je kod njega veličanstveno, neočekivano, duhovito, uvek istinito, pravedno, njegovo menjanje žanrova govori samo o njegovoj velikoj duhovnoj, pre svega, snazi i njegovoj dubokoj veri u postojanje i mesto čoveka, ali određeno mesto čoveka u vaseljenju. Od gospodina Božovića učila sam i učiću uvek o tome kako se voli, kako se biva iskren, kako se biva tačan i kako se hoda beskrajno putem napred.

Ja bih se zahvalila gospodinu Petru Božoviću na današnjem danu. On nas je uzvisio, ovo je jedan svečani dan u jednom hramu, najstarijem hramu grada Beograda, hramu sve tri umetnosti – Drame, Opere i Baleta.

Gospodin Božović - morate obratiti pažnju kao kod velikih holandskih slikara, na njegove ruke, na njegove šake - osim ovog tela, koje pripada zen budizmu i gospodinu Antonenu Artou, ima ruke koje pripadaju najnežnijim pijanistima sveta. Uvek kada smo radili, ja sam isključivo gledala njegove ruke. One su svirale kroz prostore i davale ton, harmoniju kolegama. Znači, ovde se radi o jednoj izuzetnoj pojavi.

Duboko se klanjam pojavi gospodina Petra Božovića, duboko se klanjam Udruženju dramskih umetnika Srbije što je doneo ovakvu ispravnu, dobru odluku i podsetimo se kako su opisali gospodina Dobricu Milutinovića, prsten koji ide sada na ruku gospodina Petra Božovića - veličanstven, veliki, jak, sposoban, grmi, orkanski vetrovi! A, ja bih dodala i Pjera dela Frančeska i daleka perspektiva koja nas uči o poziciji čoveka u vaseljena.

 

OBRAZLOŽENjE ODLUKE ŽIRIJA

ZA DODELU NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO

DOBRIČIN PRSTEN

 

Petar Božović, ili gluma na dah

Na ovo svečano uručenje Dobričinog prstena za 2020. godinu, nagrade za glumačko životno delo, laureata Petra Božovića dopratilo je, uz rodbinu i prijatelje, i njegovih dve stotine i nešto više odigranih uloga.

Kažem i nešto više, a znam tačan broj, no on je skoro svakog meseca veći za nekoliko uloga, pa ne bih da zaustavljam taj rast. Te dve stotine i nešto više različitih scenskih pojava, ljudi svakovrsnih zanimanja iz raznih vremena i epoha, začudnih profila i holograma, čine životni umetnički učinak glumca Petra Božovića. Među njima ima ljudi od velikih duhovnih uzleta, ali  i niščih delom i moralom. Tu su ličnosti naučnog usijanja, tik uz malovaroške varalice, časni siromašni sanjari i bogate račundžije koji pokušavaju da kupe čast, robusni slabići, i slabašne ukoljice, ljubavnici čiju ljubav guši narcizam, ljudi od ideala i oni bez njih, ljudi jake volje  i oni manje takvi. Kroz  nekoliko hiljada izlazaka na scenu i pojava na platnu i ekranima, odigrao je Petar Božović tih dvesta i nešto divotnika, ludaka, šaljivaca, grabancijaša, dobrostivih promašenika, sirovih zlikovaca, zanesenjaka, političkih buzdovana, blesa što gledaju u nebesa a nisu svesni da je to nebo, lekara kojima umiru bolesnici pod hloroformom, prevratnika čiji prevrati uspevaju samo u narodnoj pesmi, seljaka koji dok čekajući kišu postaju kišne gliste, i gubitnika, gubitnika, i opet gubitnika…

Sve je te neverovatne ljude isto tako neverovatni Petar Božović odigrao na dah, na razumevanje, na srodnost ili na razliku, zagriženo, do vrha, do kraja, do dna. Bilo je da nije hteo da  igra, ali nikad nije bilo da to što je hteo - nije mogao da odigra. Radio je to često u saglasju i s divljenjem za lik, ali katkad i sa otklonom i u polemičnom tonu s njim.

Nikad površno, nikad mlako, nikad  prizemno, nikad otprilike, ali gotovo svakad iz kontre. Pitao me jednom jedan student šta to znači glumiti iz kontre. Gluma iz kontre, rekla sam, to vam je ono što na sceni radi Petar Božović. Bežeći od plošnosti opštih mesta, a svakad precizno znajući šta govori, smišljeno i smelo  pomera  i izmešta stvari u kontekst izvan tekstualnog ležišta. Nikad to pomeranje nije formalno ni ilustrativno, već žestoko i umetnički slobodno. On intelektualce mahom nekako razbaruši i zasenči, u bekstvu od klišea, komičke likove dovede na ivicu ozbiljnosti, da ne budu papirnati, tugu stišava jer tuga se u njegovoj izvedbi ne govori već se nagoveštava, radosti se blago ruga, da ne deluje razmetljivo. Upravo taj razmak između uloge i izvođača jeste polje njegove neobične igračke kontre.

Kažu da je gluma istraživanje sopstvene ličnosti. Zato glumci često govore da u radu na ulozi kopaju po sebi. Eh, kad bi blâgo bilo tako plitko zakopano, gluma bu bila tek lagana reportaža, a  glumac samo voditelj kroz sopstvenu intimu. Ruska poslovica kaže: nije život što i polje preći, a svojim delom glumac  Petar Božović govori: nije ni gluma što i polje preći, nego je ludačko istraživanje sveta maštom. Nego je ranjivi pohod u ludilo koji se  izvodi golim životom. Nego je poduhvat nepredvidivog ishoda, nesamerljivog rezultata i nikad sasvim završen.

U to je  istraživanje Petar Božović zaronio pre skoro pola stoleća, kao mladi diplomac glume i počeo da glumi na dah, a iz kontre. Sad se već izveštio da savladava virove i nalete talasa, poznaje podvodne prečice, zna mnoge ronilačke tajne, a najviše je spoznao presudni značaj dubokog udisaja.

Učinak tih njegovih znanja se danas nagrađuje. Primi nagradu za životno delo, Petre, ona je po meri tvoje glumačke erupcije, a prsten Dobrice Milutinovića napravljen je po meri i tvoje ruke. Nosi ga i ponosi se njime, kao što se ova nagrada ponosi tobom kao dobitnikom.       

 

Galerija