Vesti

Upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Božidar Đurović otkrio je u sredu 28. marta spomen ploču Nevenki Urbanovoj na zgradi na Andrićevom vencu 8 u kojoj je živela ova pozorišna diva i nekadašnja prvakinja beogradskog Nacionalnog teatra.

Podsećajući da je Urbanova u knjizi, koju je objavilo Narodno pozorište, često isticala svoju nezavisnost, u kojoj je nalazila osećaj slobode jako važan za svakog umetnika, Đurović je istakao da je velika glumica toj slobodi, kao važnu komponentu sreće, pridodavala, kako je to ona volela da definiše, svoj ludi zanos pozorištem, zanos koji ju je upućivao na to da „lebdi iznad svega, a da svaku nedaću i nepravdu podnosi uverena da tako mora biti“.
- Takav, suštinski i posvećenički odnos prema teatru, ovu je umetnicu održao za života iznad prljavštine svakodnevice. Svoj superiorni etički pristup umetnosti, Nevenka je simbolično poredila sa svojim prvim letenjem avionom, o kojem je zapisala sledeće: „Leteli smo kroz oblake, munje i gromove, tutnjalo je nevreme koje se doživotno pamti, dizali smo se i propadali, a ja sam mirno gledala kroz prozor misleći da to tako mora da bude“. Ova ploča, koju danas otkrivamo, kojom obeležavamo mesto zemnog bivstvovanja velike umetnosti, kao da izgovara upravo te reči – to tako mora da bude. Jer, ukoliko ne negujemo sećanje na najveće duhovne vrednosti našeg naroda, nestaćemo sa mape evropskih naroda – kazao je upravnik Narodnog pozorišta.
Prema njegovim rečima, Nevenka je govorila da je za glumca gluma nekakva četvrta dimenzija sna u kojem se fiksira jedna apstrakcija da bi se pomoću nje došlo do istine.
- A mi joj ovom pločom simbolično odgovaramo: istina je da je Nevenka Urbanova bila velika umetnica, koja je zadužila Narodno pozorište i svoj narod – dodao je Đurović.
Sećanja na ovu veliku dramsku umetnicu oživeli su i njen suprug - akademski slikar Dimitrije Diško Marić, koji je uradio spomen ploču, i teatrolog Jovan Ćirilov.
Marić se zahvalio upravi Narodnog pozorišta na inicijativi da se postavi ova spomen ploča i gradu Beogradu koji je podržao taj predlog. On je kazao da ga je taj gest njenog pozorišta, u kojem je, kako je istakao, provela ceo svoj život, “duboko dodirnuo”.
Ćirilov je rekao da je Urbanova, još od prvog dana kada je upoznao, “stalno rasla u mojim očima, kao spona predratnog Beograda sa jednim Parizom, modernom Evropom i savremenim načinom glume”.
- I danas, sa velikom emocijom, sećam se naših druženja. Ona je bila živa istorija pozorišta. Posedovala je one divne emotivne nijanse koje je nemoguće staviti na hartiju. U doba najsivljeg socijalističkog realizma, nama gimnazijalcima tog vremena koji smo težili ka nečem drugom i nekoj Evropi, ona je bila živa kritika svakog sivila – ocenio je Ćirilov dodajući da je presrećan što ideja o spomen ploči nije ostala “mrtvo slovo na papiru”, nego je realizovana.  
Urbanova je rođena u Starom Bečeju 28. marta 1909. godine.
Članica dramskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, u kojem je radila do penzionisanja, postala je 1925. godine, posle audicije koju je prošla kod Milana Grola i Milana Kašanina.
Status prvakinje Narodnog pozorišta stekla je 1936. godine.
Tokom duge i plodne karijere ostvarila je više od 150 uloga od kojih su najznačajnije: Lola Montez („Opčinjeni kralj“), Gospođica Alvares u “Ono što se zove ljubav” (na slici), Barunica Kasteli („Gospoda Glembajevi“), Gospođa Erlin („Lepeza ledi Vindermir“), Julija („Obožavana Julija“), Serafina („Tetovirana ruža“)...
Bila je obožavana. I na sceni i u životu. Svoje obožavanje utisnuo je u glinu i mermer njen prvi suprug, pionir srpskog kubizma, Dušan Jovanović Đukin, a Diško Marić posvetio joj je ceo svoj život i svoje suptilne slike nežnog kolorita.    
Publika je volela njenu vitku ženstvenost, mazni ton, strasne impulse, duboku emotivnost, tananu inteligenciju i ono neizrecivo u daru svake rođene glumice.
Imajući u vidu njen doprinos razvoju srpske pozorišne umetnosti i neprolazan trag koji je ostao sačuvan kod mnogobrojnih poklonika glume Nevenke Urbanove, Muzej pozorišne umetnosti i Savez dramskih umetnika Srbije, dodelili su joj 1984. godine Nagradu za životno delo - Dobričin prsten.
Knjigu uspomena i portreta o kolegama savremenicima – „Svici koji slovima svetle“, objavila je 2001. godine.
Preminula je u Beogradu 7. januara 2007. godine.
M.B.