Vesti

U okviru ciklusa “Susreti”, u utorak 10. aprila u Muzeju Narodnog pozorišta održano je veče sa primadonom Radmilom Smiljanić.

Tokom dva sata, u razgovoru sa pomoćnikom direktora Opere Draganom Stevovićem, gospođa Smiljanić je pred brojnom publikom pričala o svom detinjstvu, školovanju, ulogama, partnerima na sceni, dirigentima, nastupima na koncertnim podijumima širom sveta...
Nižu muzičku školu završila je u rodnoj Banjaluci. Potom, takođe, u rodnom gradu, upisuje srednju muzičku školu koju će kasnije završiti u Beogradu, u klasi profesorke Biserke Cvejić.
Muzičku akademiju u Ljubljani upisala je 1959. godine, u klasi profesora Julija Beteta. Posle njegove smrti, kako je rekla, odlučila je da studije nastavi u Sarajevu, gde je kasnije, 1965. godine, i diplomirala u klasi profesorke Brune Špilar.  
Diplomirala je s predstavom Jakova Gotovca “Ero s onoga svijeta”, a zahvaljujući izvanrednom tumačenju Đule, dobila je trogodišnji angažman u Sarajevskoj operi.
Ta uloga “uvodi” je u prvi sopranski fah, a potom slede još zahtevnije role – Leonora u Verdijevom “Trubaduru”, Toska u istoimenoj operi Đakoma Pučinija i svakako Katarina Izmajlova u istoimenoj operi Dmitrija Šostakoviča.
O toj ulozi, kritičar slovenačkog “Dela” Danilo Švara je napisao da je Smiljanićeva “sa svojim lepim, punim, u visinama sigurno postavljenim glasom koji će se vremenom razviti, svoju ulogu pevački donela tako da je možemo lako ubrojiti među naše najbolje pevačice”.
Već 1967. godine, dirigent Oskar Danon pozvao je gospođu Smiljanić da sa ekipom beogradskih solista na gostovanju u Barseloni tumači partiju Fatamorgane u operi Sergeja Prokofjeva “Zaljubljen u tri narandže” i ulogu Lize u “Pikovoj dami”.
Posle ovog gostovanja usledio je poziv iz Narodnog pozorišta u Beogradu i debi 3. marta 1968. godine u ulozi Leonore, u Verdijevom “Trubaduru”. Nedugo posle toga, 1. septembra iste godine, usledio je i stalni angažman.
Ona je kazala da je šansu koja joj se tada ukazala iskoristila “na najbolji mogući način”, ali i priznala da je imala određenu dozu sreće da peva velike uloge, jer su tadašnje velike zvezde Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, pre svih Milka Stojanović i Radmila Bakočević, veoma često nastupale u inostranstvu.
Sa dužnim poštovanjem, pričala je i o svojim partnerima, velikanima operske scene, kao što su Mario del Monako, Plasido Domingo, Miroslav Čangalović, Hoze Kareras, Biserka Cvejić, Marta Medl...
Tokom razgovora, jedna od tema odnosila se i na njen pedagoški rad kojim je počela da se bavi u zenitu karijere. Kao profesor, prvo je radila na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, a od 1990. godine, u statusu docenta, predaje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
- Nikad nisam mislila da ću raditi kao profesor. Međutim, posle mnogo “motanja po glavi”, odlučila sam da se prihvatim tog posla, pre svega, iz prevelikog pijeteta prema Bruni Špiler. U međuvremenu, jako sam zavolela ovaj posao, a i shvatila sam da ima smisla baviti se njime. Treba imati ljubav za decu. Njih treba voleti jako. Moramo ih voleti više nego same sebe, jer mi smo svoje karijere odradili. Treba da im bespoštedno, kao na tacni, predamo sve svoje znanje i iskustvo – kazala je Smiljanićeva koja je tokom duge i veoma uspešne karijere osvojila brojne i značajne nagrade
Između govornih segmenata, publika je bila u prilici da pogleda inserte iz dokumentarnog filma o Radmili Smiljanić koji je uradio poznati sarajevski reditelj Mirza Idrizović.
Uoči početka razgovora, gospođi Smiljanić je uručen Srebrnjak Narodnog pozorišta. Ovo priznanje koje se dodeljuje za lojalnost Narodnom pozorištu, umesto upravnika Božidara Đurović koji je bio službeno odsutan, uručila je kustoskinja Zorica Janković.
M.B.