Vesti

Izveštaj predstavnice Fonda "Laza Kostić" Oane Ursulesku sa gostovanja "Henrija Šestog" u Aradu

Standing Ovation

    Globe to Globe – ime dvojako, dvozvučno, pleonastično, a ipak eliptično za one neupućene. “Henri VI – prvi deo” Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Nikite Milivojevića, a sa muzikom Bore Dugića je, nakon premijere u Gloub teatru u Londonu u sklopu projekta Globe to Globe (to jest, Gloub teatar – svetu), kao i gostovanja u Budvi i Makedoniji, 13. oktobra krenuo i put Arada. Igrati u rumunskoj ravnici, ispostavilo se, ne razlikuje se mnogo od izvođenja u onoj vojvođanskoj ili u Beogradu – ni po senzibilitetu, ni po reakcijama publike. Ekipa Narodnog pozorišta iz Beograda dobila je gromoglasan, desetominutni aplauz od mešane srpsko-rumunske publike. Za one koji srpski ne razumeju dovoljno dobro da bi pratili jednu šekspirovsku istorijsku dramu, obezbeđen je i simultani prevod. No, i bez njega, tema borbe za vlast univerzalna je, ona je mrena koja se preko pogleda čovečanstva uvek jednako pruža, nezavisno od vremena i mesta.
   
   

    Festival u zrelim godinama

“Henri VI – prvi deo” odigran je, ovog puta, u sklopu Festivala klasičnog teatra u Aradu; Festival je 14. oktobra otvorio “Henri VI – prvi deo”, a zatvoriće ga predstava Temišvarskog narodnog pozorišta “Okovani Prometej”, u režiji Kokana Mladenovića, 21. oktobra. Krug saradnje i razumevanja između dve kulture, rumunske i srpske, između dva pozorišna sveta, biće na ovaj način zatvoren.
Pozorište “Joan Slavić” po 19. put domaćin je Festivalu klasičnog teatra, čiji je kriterijum klasični tekst kao polazna tačka, ma kakvo bilo njegovo čitanje u samoj izvedbi. Ove godine, osim rumunskih pozorišta iz Arada, Temišvara, Bukurešta, Kluža, Sibinja i Trgu-Mureša, na Festivalu gostuju i pozorišta iz Mađarske, Moldavije i Francuske, i to sa predstavama po raznorodnim tekstovima, od Iljfa i Petrova, preko Čehova, do klasičnih rumunskih dramaturga. Pun naziv ovog festivala je “Paralela 56 – Festival klasičnog teatra”, a broj 56 je tu da nas podseti da je prošlo tačno toliko godina od prve predstave na rumunskom jeziku odigrane na daskama aradskog pozorišta. Festival, kako nam je ispričao direktor pozorišta “Joan Slavić“, koji je ujedno i direktor ovog festivala, Bogdan Kostea, već petnaest godina ima internacionalni karakter, a inače je najvažniji događaj ovog tipa u banatskoj regiji. Nakon ukidanja Festivala rumunske dramaturgije, koji se tradicionalno održavao u Temišvaru tokom protekle tri decenije, aradski Festival klasičnog teatra dobio je titulu najprestižnijeg međunarodnog pozorišnog festivala u ovom delu Rumunije.
   
   
    Vil, Laza, Sava
   
    Na samom ulasku u Veliku salu aradskog pozorišta, goste je dočekao veliki plakat sa duplim portretom Laze Kostića i Vilijama Šekspira, delo Atile Kapitanja, plakat koji je predstavljao Fondaciju “Laza Kostić“ i njegovu presudnu ulogu u ovoj produkciji; plakat koji je i prava metafora za ovaj događaj: preplitanje dve kulture, sličnosti dva svetonazora koji, iako prostorno i vremenski udaljeni, skrivaju više sličnosti no razlika.
    Štaviše, nije slučajno što se “Henri” ovog puta igrao baš u Aradu, gradu u kojem je rođen i sahranjen Sava Tekelija, gradu u kojem smo srpski govor, okićen rumunskim uzrečicama i ponekim jezičkim kalkom, mogli da čujemo na živom gradskom trgu u nedelju ujutro, od trgovaca koji su nam rado i sa osmehom uzvraćali srpskim rečima koje poznaju, kao i u punoj sali pozorišta “Joan Slavić“ na veče predstave. Bili su prisutni predstavnici Saveza Srba u Rumuniji, kao i gospodin Slavomir Gvozdenović, poslanik u rumunskom Parlamentu i priznati književnik i prevodilac sa rumunskog na srpski jezik.
    Dodatni uspeh ovog kratkog dvodnevnog putovanja bio je početak razgovora o protokolu o saradnji između aradskog i beogradskog pozorišta; cilj ovakve saradnje bio bi razmena glumaca, reditelja, tekstova i, dakako, gostovanja predstava kao što je ovo, oktobarsko, ne samo zarad srpskog življa u Rumuniji, i rumunskog u Srbiji, već zarad koraka bliže spoznanju o nebrojenim sličnostima koje između dve kulture postoje a koje, često, ostaju previđene, zbog pogleda koji je, uporno, kod balkanskih kultura, usmeren ka Zapadu.
    Laza Kostić je, odista, bio prevodilac Šekspirovih drama i naš prvi šekpirolog; ali, Laza Kostić je, isto tako, na proslavi stogodišnjice rođenja Save Tekelije u Novom Sadu 1861. godine, napisao himnu “Stogodišnjica Save Tekelije“, pa za nju još dobio i nagradu Matice srpske. Zato je plakat na ulazu u salu aradskog pozorišta metafora: zato što se 14. oktobra, pod Lazinim budnim okom, igrao Vil, a u Savinom rodnom gradu.